Barem povremeno književnost (ona narativna) mora da se vrati jednom od svojih uporišnih idejnih stubova – motivu pobune i, dalje, smislenosti i prekopotrebnosti istog, ostavljajući pritom za sobom vazda privlačne a često nepopravljivo varljive pokušaje da se što je preciznije i temeljnije ovaploti nekako uvek skliska stvarnost, pa još neretko i u postmodernoj i najčešće dekonstrukcionističkoj “oblandi”. Na toj tački bi mogla da bude mapirana priča o posebnosti romana Gutači vetra Franka Buisa (s francuskog prevela Jovana Ilić, objavila kuća Vaganar). Ovaj Buisov roman na prvom mestu problematizuje otpor (pa još i konkretizovan i u biti krajnje opipljiv) tiraniji i tlačenju, što ga dodatno izdvaja iz većeg dela aktuelne ponude, mahom sputane odrednicama takozvane stvarnosne proze, koja, kao takva, nužno prati datosti stvarnosti kakva jeste, a u njoj je, na uzorku makar ovih par decenija novog veka, zbilja malo primera i dokaza suštinskog otpora.

Gutači vetra u ruhu prevashodno parabole, a u formi društvene hronike i kroz priču o četvoro srodnika, gotovo pa samoniklih, koji dižu bunu i kreću u boj protiv tiranina Džojsa koji u neveseloj dolini nazvanoj Gur Noar, uz pomoć straha, nasilja, te svojih plaćenika i satrapa, tlači i izrabljuje sve oko sebe, dakle, između ostalog, pripovednu književnost vraćaju tom, kanda, i zatureno-zaboravljenom cilju – podsećanju na ipak nemali ljudski potencijal da osvaja slobodu, da ustaje protiv nepravde i iskorišćavanja zarad ne nužno samo sitnosoptveničkih ciljeva onih probranih i bezočnih. A posebno je da Buis u tu vlastitu bitku protiv sveopšteg samozaborava dobrog dela nas na ovaj ili onaj način obespravljenih i uniženih ne kreće sa pozicija eklatantne i samoproklamovane levice, već idejni i ideološki okvir iznalazi u znatno široj i potentnijoj sferi univerzalno shvaćenog čovekoljublja. Osim toga, a to u Gutačima vetra nije samo puki začin ili ukras, Buis je i osvedočeni pobornik vere u ljudsku iskrenu vezanost za pojam ličnih sloboda; tako Mabel, jedino žensko unutar te borbene četvorke bundžija koji stižu iz izrazito disfunkcionalne porodice, biva opisana i sledećim rečima: “Bila je slobodna i verovala da je dovoljno jaka da podnese sve lošiji glas koji ju je bio, i koji se dao naslutiti u ispitivačkim pogledima ljudi koje je sretala u gradu, najčešće žena, svih uzrasta i ogorčenih zbog ugaslih snova, brižljivo prišivenih negde na naličju njihove duše. Bila je jaka, slobodna, hrabra i nesvesna, ukoliko nedostatak svesti možemo da podvedemo pod hrabrost. Mabel je želela da živi kako je disala, jednostavno ne razmišljajući o načinu na koji je kiseonik ulazio u njena pluća. Bila je rođena da izbegava senke, da ih odvoji od teškog postolja, i to je činila bez napora.”

Važno je istaći barem još dva iznimno značajna stilska i druga aspekta ovog odličnog i “zanatski” besprekorno u delo sprovedenog romana; to se, kao prvo, odnosi na utisak da Gutači vetra predstavljaju brižljivu i ubedljivu mešavinu francuskog noara i vesterna (doživljenog na američki način). Ovo iznova odvaja prostor za digresiju u vidu razmišljanja i priče o tom dvojakom procesu vesternizacije sa dve strane Atlantika – naime, noar je, ukoliko se u žižu stave njegovi sveukupni dometi, kao i njegov uticaj na umetnost i popularnu kulturu recentnijih dana, u svojoj biti jednako i američki i francuski, a nesporan je njegov uticaj i na vestern kao ipak samosvojan američki žanr. Vestern sa sobom nosi sveden zaplet, sa jasno postavljenim i određenim antagonistima, što, pak, u viđenju i izvođenju umešnih i samosvesnih autora ostavlja podosta prostora za nadogradnju u drugim dimenzijama priče, naravno uključujući tu i što iznijansiraniju karakterizaciju, a sve to je zbilja lako uočiti i ispratiti u ovom delu (engleski prevod naslova to dodatno naglašava – Wind Drinkers). Tako u jednom od pasaža u čijem je središtu zlikovac / arhetipski negativac po imenu Džojs nailazimo i na ove redove: “Džojs je iz iskustva znao da čovek može samo na sebe da računa.

Ako bi mu se ikada dogodilo da u to i posumnja, prošlost bi ga vraćala u sopstvene okvire i na taj način čuvala od bilo kakvog duhovnog ispada. Prošlost koju će zauvek čuvati pod velom tajne. Smatrao je da čovek mora da zna dokle može da ide, da pomera granice, da se sam dokaže. Već neko vreme postao je svestan da to nije dovoljno, da čovek ne može sam sebi nešto trajno dokazati, da je pogled drugih jedina vrednost prema kojoj se sopstveno dostojanstvo upravlja, a on se uvek suprotstavljao tim pogledima.”

Ima tu i podosta drugih primera i dokaza pominjane vesternizacije/amerikanizacije, počev od imena i toponima, a lako je primetna i Buisova namera da priču ustroji na filmski način, što se ponajpre ogleda u ritmu pripovedanja, dramaturškoj postavci i tretmanu likova, te “komponovanju” pripovednog kadra, dosta filmu nalik. Tu je, međutim, i ono što je ipak daleko važnije – Buis je Gutače vetra, premda dovoljno precizno smeštene u francuske okvire tokom sredine prošlog veka, lako i sigurno doveo do kote univerzalnosti. Ako sve pomenuto nije dovoljno, neka bude navedeno da je Buis, u ovom svom melanholičnom epu, na tragu zaostavštine velikog Žan-Patrika Manšeta, spremio izazove i za nepopravljivo zahtevne čitaoce – recimo, dijalog je dat bez jasnih odrednica ko to tačno govori, pa još i bez preciznije interpunkcije. I sve to u ni tri stotine stranica izvrsnog teksta na osvedočeno važne teme i motive.