Pratimo li onu mantru da je za umetnika/stvaraoca najmudrije, najcelishodnije, ali možda i najlagodnije da radi ono što mu je najbliže, što najtemeljnije poima, što najpotpunije oseća, moglo bi se stići do lakog, brzopletog, pa onda i poprilično upitnog zaključka da je stvaranje autobiografske proze u dobroj meri manje zahtevna kategorija, koja, budući da se autori oslanjaju na, pretpostavimo, dobro poznatu i možda već i dobrano istraženu teritoriju, a da ni građa ne predstavlja problem. Zaboravljaju da autore neizostavno čekaju brojne zamke toksičnog i pogubnog ega, kao i brojne stupice iz kojih vrebaju demoni osećanja uskraćenosti, osujećenosti, nedovoljnog poštovanja. Zapravo, vraški je to teško. Uostalom, već u prvim rečenicama svog Levitana Vitomil Zupan je ustvrdio sledeće: "Čovjekove reakcije na samoga sebe u vezi sa svijetom vrlo su složene. Ista stvar, ista osobina, ista tjelesna posebnost – može nas uzdići na vrhunac življenja, ali i baciti na njegovo dno." Srećom po sve, nedavno nam pristigle autobiografske knjige Olivera Stouna i Aleksandra Đorđevića pokazuju da je i dalje moguće iz tog boja sa samim sobom i brojnim širim okolnostima izaći kao pobednik – i to pobednik u žaru borbe ipak neokrnjenog dostojanstva, pobednik sa smislom postojanja i pobednik koji ima šta da kaže i zna kako da to učini.

Ono što, izvagano na uzorku dve knjige koje su u fokusu ovog ekonomičnog prikaza, biva kristalno jasno – i Stoun i Đorđević, naravno, svako unutar svog svetonazorskog i drugog konteksta, jesu izvanredni pripovedači vlastitoga puta i tog boja sa često nepremostivim ropstvom vlastitoga sopstva. Oliver Stoun se u istinski odličnoj knjizi U poteri za svetlom (objavila Laguna, preveo Saša Novaković) svesno zadržava na ranoj fazi svog proboja i umetničke evolucije u tim vazda tesnim i teskobnim holivudskim okvirima, što je istaknuto i preciznim podnaslovom koji u celosti glasi – Kako sam napisao, režirao i preživeo Vod, Ponoćni ekspres, Lice sa ožiljkom i filmske igre u Holivudu. Ovo je dobro promišljen izbor, ne samo jer već i sam zdrav razum nalaže da i memoarska/autobiografska proza mora da ima nekakve međe u pogledu gabarita, a uostalom, da li bi upšte i bilo moguće unutar jednog ili dva toma iole prihvatljivijeg zamaha bilo moguće pokriti čitavu Stounovu profesionalnu karijeru? Ovako, Stoun je odlučio kako je nužno da na samom startu jasno mapira udarne tačke formativnih uticaja i mena, te u žižu stavlja tu sopstveno viđenje sebe samog, odnosno, tadašnje sopstvene verzije onoga što je nastojao da postane, a kroz šta je morao da prođe na stazi ka tom nekako eluzivnom cilju uspeha i opšteg priznanja, a i novih prilika da dela i stvara u što je većoj meri moguće u bliskom saglasju sa sobom, što na nivou kreacije i ličnog doživljaja filma, kao medija i kao (i poželjno) umetnosti, neopopravljivo, usled same njegove suštine i prirode, oslonjene i na popularnu kulturu. U tom smislu, za svaku je pohvalu to svesno sužavanje pripovednog vizira, to jasno i posve precizno postavljanje granica unutar tako obimne i referentne profesionalne biografije, posebno stoga što je reč o zaista blistavom kreativnom nizu koji je, kao celina, ne samo hronološki gledano, već posmatrano i na višoj, spoznajnoj i kreativnoj ravni, teško da ima pandana u recentnijoj istoriji ne samo holivudskog filma.

A ova knjiga zapravo počinje podsećanjem na klinč u koji je sa finansijerima, kao i spoljašnjim, stvarnosnim okonostima stupio mladi i očito nedovoljno iskusni, a izrazito borbeni idealista Stoun u završnici snimanja filma Salvador (filma koji će prethoditi legendarnom Vodu), da bi se potom vratio u svoje formativne godine lutanja i potrage za smislom. Kao što je već istaknuto, Stoun je i u ovom svojstvu prozaiste i vlastitog biografa izvanredno nadahnut pripovedač, u potpunosti osvešćen po pitanju narativnih mogućnosti i uslovnosti ovakvog pristupa, u kome se fokus lagano i elegantno širi, gde se slika brižljivo upotpunjava i bogati detaljima, i gde je digresivnost uvek dobrodošao ukras, ali i moguća krupna i vratolomna zamka, naprosto nužnost. Stoun u tom pogledu pokazuje zavidnu veštinu kada je u tom nepregledu faktografije i njenih naknadnih, pa još i ličnih reinterpretacija, potrebno čvrsto utemeljiti udarne tačke, a pri tome lišiti ispovest svega efemernog, čvrsto se usredsređujući na ono što je relevantno ne samo za širu sliku, nego i na ono što je za čitaoce pojmljivo, značajno, a što nije samo odraz posebnosti esnafa o kome je ovde dominatno reč. Stounova proza očitava sve najznačajnije za štiva ovog profila – hrabrost, promišljenost, odsustvo iole vidljivijijeg kalkulantstva, iskrenost, autoironiju, komunikativnost, umeće baratanja činjenicima, pregledno izlaganje, spremnost za digresivni zaokret u za to najpodsenijem trenutku, oslobođenost od okova nekako uvek toksične i iritantne naknadne pameti, veštinu da se iz konteksta anegdotalnog, a što može biti i diskutabilno smisleno sa docnije tačke gledišta, sigurnim korakom stupi na tle univerzalno ilustrativnog, značajnog i zanimljivog…, a sve to i, naravno, podosta drugog još, može se navesti kao vrednosni sud i kada se u žiži interesovanja i procenjivanja nađu i filmovi iz Stounovog opusa. Osim toga, Stoun uspeva i da čitaoca uvuče u svet počesto turobnih turbulencija stvaralačkih i profesionalnih posrtanja i nesigurnosti, koje su, upravo na tom univerzalnom, kognitivnom i empatijskom nivou, lako razumljiva većini nas sa potpuno drugih esnafskih i egzistencijalnih adresa. Recimo, životna i radna strast naprosto buja u samo nekoliko rečenica kojima Stoun, između ostalog, opisuje, duševno stanje u finišu rada na scenariju za De Palmino Lice sa ožiljkom: "Moj gnev je u tom trenutku bio potpuno nesvestan i uglavnom je izranjao dok sam pisao. Bio sam, sve u svemu, zahvalan što mi dobro ide i što sam se vratio u filmski biznis. Imao sam posao, bio sam dobro plaćen, imao sam trideset pet godina. Osećao sam u kostima da mogu ponovo da režiram."

Negde u isto vreme pred čitaoce koje mame štiva ovog tipa stigla je i monografija i autobiografija Uvek ispočetka Aleksandra Đorđevića, sa kojim je razgovarala i koju je priredila Dragana Bošković, a koju je objavilo RTS izdavaštvo. Ni u slučaju ove knjige nema mnogo iznenađenja – Đorđević, doajen ovdašnjeg televizijskog stvaralaštva, autor u svetu koji ponajpre asocira na rutinu i neretko rudimentarnu svrsishodnost, jedna je od izrazito važnih stavki u evoluciji tog prirodnog i sasvim komplementarnog spoja televizijskih igranih sadržaja i popularne kulture kao napodesnijeg kišobrana. Iako na prve i površne poglede to tako ne izgleda, Aleksandar Đorđević je bio jedan od najznačajnijih ledolomaca na tom planu, sa radnom biografijom koja je u isti mah i iznimno rečita haiku-ekonomična istorija ovdašnjeg TV stvaralaštva igranog soja (Samci, Majstori, Vruć vetar, Bolji život…).

O Đorđevićevom radu, ali i posebnosti njegove pojave i rediteljskog "softvera" sa stranica ove (da pomenemo i to, ambiciozno i krajnje prikladno opremljene knjige) progovaraju: Ljubiša Samardžić, Vojislav Brajović, Gordan Mihić, Marko Nikolić, Zlata Numanagić, Svetlana Bojković, Boris Miljković, Branislava Džunov, Goran Marković, Siniša Pavić… Opšti utisak je da je Đorđević, takođe, vrstan pripovedač i poznavalac i šire shvaćene popularne kulture te i pređašnjih era (to se posebno odnosi na muziku), bio baš to – odvažni a pouzdani ledolomac, neko ko je hrabro prtio put za nove, možda u autorskom smislu prevratnički odvažnije, ali bez čijeg predanog rada dalji napredak ne bi ni bio moguć. U tom smislu, Đorđević se može dovesti u analogiju sa velikim Aleksandrom Joksimovićem, ikonom ovdašnje mode, koji je takođe morao da u svojoj sferi interesovanja i stvaranja kreira polazni kontekst bez koga bi dalja grananja i evolucije ostali tek sanak pusti, a o čemu, između ostalog, jasno i ubedljivo govori ova knjiga Đorđeviću u čast.