Nije preterano tvrditi da nam je internet otvorio oči za neke kulturne činjenice kojih do sad nismo bili sasvim svesni, mada smo slutili da su baš takve – jedna od njih je da se muzika svira svuda, baš kao što se i fudbal igra svuda. Sa te strane posmatrano, savremena muzika udaljenih zemalja nam je sad dostupnija nego pre. Ali ono što stvarno iznenađuje pri susretu sa njom jeste činjenica da nam je bliža i shvatljivija nego ikad… Kao da su dve decenije aktivnog internet okruženja oblikovale novu globalnu kulturu, koja svakog trenutka deli iste univerzalne probleme sreće i nesreće širom sveta.

Songhoy Blues su jedan od najboljih primera ovog sve većeg organskog ujedinjavanja ljudskog iskustva – prepoznati su kao uzbudljiv nov gitarski sastav, koji uspešnije komunicira sa planetarnom publikom nego bilo šta slično što nam je ikad došlo iz Afrike. Njihove pesme tiču se korupcije, vladavine staraca, mladih koji nemaju šansu da išta urade u životu, čeličnog stiska patrijarhata nad ženama – ukratko, teme koje su aktuelne bilo gde, pa čak i na Balkanu… Ova četiri momka bazirana u Bamaku (Mali), inače žive kao izbeglice sa severa svoje zemlje, odakle su isterani posle pobune Tuarega i kasnije pojave lokalne frakcije Islamske države, što je dovelo do unutrašnjih oružanih okršaja i podele ove stare zemlje na tri dela. Jedna stvar ih je ipak okupila u klubu Domino u tom gradu, gde su se družili proterani pripadnici naroda Songhoy, a to je bio – bluz.

U njihovoj verziji, bio je to takozvani desert blues, koji je upravo iz Malija proslavio Ali Farka Toure: jedna vrsta još rudimentarnijeg bluza od onog afroameričkog, tačnije – njegov prapredak sa Crnog kontinenta. Ali Songhoy Blues su od početka bluz shvatili ispravno, kao životnu sudbinu, pa su svoju misiju slobodno muzički proširili da obuhvati i rokenrol, stvarajući usput njegovu novu, afričku mutaciju. Njihova pojava zato je logičan razvoj desert bluesa, prateći isti skok od bluza do roka, koji se u Severnoj Americi odigrao pedesetih godina. Činjenica da je Mali tačka na kojoj se već vekovima susreću, mešaju i sudaraju muslimanski i hrišćanski svet, crnci, belci i Tuarezi, ukrštaju trgovački putevi i politički interesi – sigurno je doprinela samosvesti i zapanjujućoj kreativnosti mnogih brilijantnih autora koji tamo stvaraju muziku kakve nema nigde drugde, od veličanstvenih Tinariwen, preko ponosnih diva Oumou Sangare i Rokie Traore, do mladih snaga Sidiki Diabatea i konačno Songhoy Blues.

RESPEKT NA ĆOŠKU

Proverena priča, a ne legenda, kazuje da su 2013. Damon Albarn (lider grupe Blur) i njegovi saučesnici obilazili Mali u okviru non-profit projekta Africa Express, svesni njegove prebogatosti lokalnim muzičkim talentima – i tako natrapali na naše heroje. Njihov prilog za tada sastavljenu kompilaciju Maison Des Jeneus (sa nekolicinom drugih, do tad nepoznatih afričkih imena) bio je singl Soubour koji ih je proslavio, a na kome se pojavljuju i Damon Albarn i Nick Zinner, gitarista njujorške alternativne grupe Yeah Yeah Yeahs, potonji producent debi albuma Songhoy Blues pod imenom Music in Exile (2015). Od Zinnera potiče storija kako pop kultura u Bamaku počinje na uglu ulice – tamo gde momci "ćoškare", neko donese gitaru i onda ona kruži dok svi ne pokažu šta sa njom umeju i svako odsvira i otpeva ponešto. Na takvom jednom ćošku su i Songhoy Blues zaslužili respekt okoline. Posle toga su mogli da snime šta god su hteli.

Druga po redu ploča Resistance (2017) otvorila im je put za najveća tržišta, dodajući na njihov prepoznatljivi afro–funky rok zvuk još malo efekata kao što je fuzz, pa čak i gostovanje legende kakav je Igi Pop. Usledile su stalne turneje, saradnje sa poznatim gostima, zanimljiva obrada Kashmir grupe Led Cepelin, ali se tek nedavno pojavio treći nastavak sage o Songhoy Blues, album Optimisme, koji je konačno potvrdio da momci sa ćoška spadaju u elitne nove nade rok muzike u najužem smislu.

Optimisme predstavlja korak napred, pre svega zato što je posle nekoliko turneja širom sveta grupa odlučno rešila da za sledeći album nađe producenta koji će ih snimiti onako kako se snimaju američki rok bendovi – bez kompromisa kad su u pitanju njihove pesme i poruke, ali dinamički upakovane na način na koji se danas beleži rokenrol za slušanje bilo gde u svetu. To što im je nedostajalo ovaj put im je dao Mat Svini (radio sa Igijem Popom, Vilom Oldamom, Stivenom Makmusom): u njihov zvuk usadio je ono što je neophodno da zapadne uši obrate pažnju kad Afrikanci sviraju električne gitare – u američkoj produkciji Songhoy Blues zvuče za čitav energetski stepen intenzivnije, kao da će sad iskočiti iz zvučnika. Umesto laidback groovea tako tipičnog za izvođače iz Malija, oni ovde divlje uleću među slušaoce… pa, baš kao rokenrol nekada.

Počinje električnim tušem i zaraznim riffom koji nosi pesmu Badala ("Baš nas briga", u prevodu), podsećajući svojim hard–rock udarom na neki razbijački trenutak grupe Motorhed. Potom odmah sledi prepoznatljiva afrička rafalna paljba ritmova ukrštenih sa gitarama na Assadja i posebno Gabi, koja se bavi bolnom temom ugovorenih brakova i žrtvovanju devojčica ovoj tradiciji. Fey Fey ("Podela") propoveda solidarnost i jedinstvo među Malijcima, neodoljivo podsećajući na zvuk legendarnog albuma Toking Hedsa Remain in Light, svojevremeno inspirisanog upravo zapadnoafričkom muzikom – 40 godina od ovog remek-dela, i u ovoj i u nekim drugim pesmama Songhoy Blues mu se vraćaju da ga napišu ponovo onako kako bi to Afrikanac želeo.

Barre ("Promena") jedan je od onih autentičnih hitova, sa lelujavom gitarskom melodijom i refrenom koga smesta upamtite, mada jezik ne poznajete. Ali gorke su ovde te reči koje opisuju kako neki imaju da jedu sve što požele, a neki nemaju ništa. Užas je stvaran, a promena neodložna – beskonačna ljubav prema životu prosto sija iz svakog takta ove kompozicije koja stiže odnekud gde se rokenrol nikad nije svirao, ali se za njim mnogo žudelo. Worry je još jedan vrhunac albuma – otpevan na engleskom, tako da ga svi razumeju, sa pratećim vokalima dostojnim rok klasika, on sija od nade obećavajući da će svi oni koji se bore naći jednog dana svoju sreću. Do kraja albuma Songhoy Blues daju naznake svoje rokerske erudicije, pa se Pour Toi poigrava disko zvukom, Korfo sintisajzerima, a Kouma donosi preko potrebno smirenje posle ovog uzburkanog albuma, kao jedina kompozicija nalik moćnim tradicionalnim baladama na koje smo navikli od tamošnjih sastava.

Bend često govori ljudima na koncertima: "Mi smo sad došli kod vas, ali zašto vi ne dođete kod nas? Dođite u Mali!" O tome se i radi, da svet dođe u Mali. Nakon Optimisme počnete da shvatate kako ne samo da ste bili tamo, nego ste i osetili srce Afrike.

Uostalom, kako je krenulo, ko bi mogao znati – možda će na kraju priče ljudi stvarno bežati u Afriku iz uništenih zemalja Evrope i Severne Amerike?

IZ PREDGRAĐA SVETA

Afro trap je danas zvuk trenutka, te su Burna Boy, Wizkid i Davido iz obližnje Nigerije već postali obećavajući ozbiljne pop zvezde, naročito na engleskom tržištu. Zajedno sa njima, Songhoy Blues otvaraju pred nama jednu sasvim drugačiju, urbanu Afriku. Još uvek je to pop kulturno predgrađe svetskih metropola, ali to predgrađe više nipošto nije daleko.

I dok sviraju, jasno vam je da su ubeđeni da afrički rokenrol postoji, pa na kraju i sami počnete da verujete u to. Jer šta je rokenrol bez mitova?