Mediji na Balkanu i dalje obožavaju istoriju sa velikim I. Omiljena sentenca koju ovih dana slušamo jeste famozni "sud Istorije". Naime, svaki postupak političara, svaka dobra odluka, a češće brljotina dobijaju svoj dublji smisao ukoliko se od nje ogradite neodređeno dugim vremenskim periodom. Na primer, ne morate da dajete svoj sud o Karadžiću, Miloševiću, Šešelju, ratovima, činjenju ili nečinjenju u rešavanju krize na Kosovu, jednostavno – prepustimo sudu vremena i nekim budućim generacijama da o tome daju sud!

Ovim mentalnim postupkom, mi aktuelne probleme i akcije transponujemo u budućnost, praveći od sadašnjosti – prošlost, sa kojom se naša kultura neuporedivo bolje snalazi. Sećate li se vizionarskih reči Zorana Đinđića koji je od početka svoje političke karijere donosio odluke i povlačio poteze – sa kojima će se ostatak političke scene u Srbiji sresti tek danas, deset godina posle njegove smrti.

On je dobro shvatio način razmišljanja naših ljudi i opsednutost prošlošću koja se ceni kao riznica tradicije. Nove ideje postaju tako lakše za prihvatanje. Međutim, u ovom logičkom lancu, kao u SF filmovima, treba znati da budućnost u kojoj ćemo prosuđivati sadašnjost, u mnogo čemu zavisi upravo od naših odluka u ovom trenutku. Sadašnjost i naše odluke u njoj menjaju budućnost, pa famozni sud Istorije nije nepromenjivi subjekt koji postoji van i mimo našeg delovanja. Tradicionalističko shvatanje budućnosti, čiji ekstremni oblik čine, recimo, izjave nekih vladika SPC, u svojoj suštini je zamena teza. Crkva je u našem društvu opšteprihvaćen čuvar tradicije i vrednosti, riznica prošlosti, institucija čija snaga leži u negovanju kontinuiteta obnavljanja ideja i vrednosti. Zato su iste te vladike bez pardona pirovale nad odrom Zorana Đinđića, iako je, sa ove istorijske distance gledano, upravo Zoran Đinđić pomogao da steknu uticaj u svetovnom životu kroz obrazovanje ili obnovu crkvene infrastrukture.

Kada tradicionalisti u Srbiji kažu da problem treba zamrznuti, ili odluke prepustiti "sudu istorije", oni u suštini današnje događaje prosuđuju i mere kroz prizmu Slavne Prošlosti. Ova zamena vremena i promena vizure nije retka jer se doslednost zaista meri upornošću kojom branite sopstvene stavove i spremnošću da ih branite od promena. Zoran Đinđić je zato bio arhineprijatelj tradicionalizma u ovdašnjoj politici – optuživan za makijavelizam i nedoslednost.

Pomenutu doslednost ste mogli videti u reprizi poruka koje smo nedavno videli i čuli u vezi sa primenom Briselskog sporazuma. Vladike su izvele opelo (samo ne nad telom ubijenog Đinđića u Hramu Svetog Save) nad Vladom i Skupštinom, a predstavnik za štampu DSS-a je ponovio famoznu odbranu vladika – priznajući im pravo na političko izjašnjavanje. Istini za volju – izostala je rečenica o pravu na štrajk u uniformama/mantijama, kao u slučaju crvenih beretki. Lepota konzervativaca je u ponavljanju, iznenađenja nema, jer Vreme nije varijabla od značaja i ništa se nikada neće promeniti. Ovo, naravno, ne abolira prethodnu i aktuelnu vlast od manipulisanja temom Kosova i od nedelanja u rešavanju ogromnih problema koji se decenijama samo guraju pod tepih, jer se od budućnosti očekuje rešenje.

Evo i praktičnog primera nesposobnosti medija na Balkanu da elaboriraju i kritički osvetle sadašnjost, dok se neuporedivo bolje snalaze u prošlosti. Tema je zabranjena ljubav, dakle van visoke politike, a mesto radne TV Crne Gore (mada je mogao biti bilo koji drugi javni medijski servis).

Primer 1. Prošlost. Arheolozi su u Rumuniji otkrili dva kostura koji se drže za ruke, pokopane u dvorištu dominikanskog manastira u okolini Kluža. Muškarac je ubijen, a žena je bez povrede, dakle umrla od tuge, ali su pokopani zajedno (u 15. veku je to bilo retko) u čast njihove zabranjene ljubavi. Dirljivo, zar ne?

Primer 2. Tuzi, 13. maj. Podgorički par – devojka A. K. (18) i njen momak Z. T. (20) skočili su u reku Cijevnu, a zahvaljujući brzoj reakciji policije izbegnuta je tragedija. Kako se navodi, nakon svađe sa roditeljima, koji su se protivili zasnivanju braka, mladi par je došao do mosta na reci Cijevni, u blizini Tuzi, gde su, držeći se za ruke, skočili u nabujalu i mutnu reku.

Nedugo zatim policijska jedinica iz Tuzi izvukla je mladi par iz vode nakon čega su prebačeni u Urgentni blok Kliničkog centra u Podgorici. Dok je medicinsko osoblje pregledalo A. K. i Z. T., ispred bolnice je došlo do sukoba njihovih porodica, pa je policija ponovo morala da interveniše, odnosno privede porodicu devojke.

Ipak je stvar stigla do suda, ili makar do policije! (prim. autora)