(RCA, 2003)

Uspeh grupe The Strokes bio je uspeh rokenrola. Misija koju je ovaj žanr imao od Elvisa do Nirvane svela se samo na restauraciju hedonizma koji jeste bio esencijalan, ali ne i jedini element ove muzike. Proživljavanje takvog hedonizma danas je maksimum koji rokeri (slušaoci, fanovi) mogu da pokažu i prikažu kao revolt prema (svetskom) društvu zatvorenom za svaki nedisciplinovani poredak i posledičnu marginalizaciju svega i svakoga ko pred sobom nema ostvarivanje materijalnih ciljeva. Rokenrol autoru dopušteno je da bude autor svoje kakvegod muzike, ali njen uticaj na bilo koga potpuno je besmislen a) ako se to ne prodaje b) jer publiku boli uvo (o čemu to pevaju The Strokes, White Stripes ili The Rapture). Sporadičan socijalni uticaj muzika je ostvarila kroz autore koji su je i te kako nadomestili svojom pojavom i biografijom (Marilyn Manson, Eminem), ili povremenim one–hit–scandalerima koji su zanimljivi koliko traje i vest o njihovom sektašenju, dijetama ili čimegoddrugim čime se šizofrenično uvo Zemljana danas može zaparati. Rokenrol autoru je dopušteno autorstvo nad sopstvenim životom, ali poželjno je da ono bude tržišno orijentisano. White Stripes snimaju albume u primitivnim studijima, čime mame osmehe kritike i publike, ali i znatno manje koštaju svoje diskografske kuće, dok The Strokes oberučke prihvataju kliše rokenrol bahanalija, koji je, ionako, samo produžena ruka njihovih mladih godina. Seks, droga i rokenrol odavno su postali sastavni deo naših života. Uostalom, zar nema svaka druga porodica bar nešto iz S, D & R’N’R arsenala – seksualno zlostavljanje, lečene narkomane i alkoholičare, vijagru, silikonske implante, tablete za smirenje i dobro raspoloženje, stare Elvisove ili Jimijeve ploče, ili mladunčad koja na krevetu svira svima dostupnu air–guitar?

Ukoliko ste retro bend, onda vam je teško da dvaput budete originalni. Kada su se pre dve godine pojavili na svetskoj sceni, The Strokes su bili idealan produkt za legitimno obnavljanje jednog dela muzičkog tržišta (pet zgodnih momaka u kožnim jaknama), dovoljno istančanog ukusa glede svojih uticaja (Television, Blondie, Talking Heads, Velvet Underground), dovoljno pristojne i distancirane muzike od one koja se tih godina svirala/prodavala (nu-metal, prog-rock rivajval, mutantni r’n’b, poslednji dani buma plesne scene…). Njihov debi, Is This It, uostalom, imao je duplo kraće trajanje od većine aktuelnih albuma. A ušteda na vremenu jedan je od najpoželjnijih trendova našeg doba.

Nastupilo je doba rokenrola, neko bi rekao. Top liste naseljene su bendovima koji su do juče svirali isključivo pred komšijama i rodbinom, nakaradna sinteza panka i osamdesetih postala je modni trend, Ozzy đavo u penziji Osbourne dobio je svoju real-life sapunicu na MTV-iju, dok su sunarodnici istog kanala, "Jackass", postali jedini pravi glasnogovornici generacije, uglavnom jedući svoja govna (bukvalno) ili pišajući uz vetar na slučajne prolaznike. Na talasu takvog rokenrol života novi album The Strokes trebalo bi da verifikuje pristup i produži agoniju, pardon, harmoniju.

Neutralan koliko to može da bude, on će to izgleda i uspeti, lišen ikakvog spektakla, na žalost. Room On Fire biće uvek koristan primer da se bilo kakva primedba na ispraznost, hermetičnost i artificijelnost novih rokera demantuje ukazivanjem na (bar jednu!) dobru ploču. Jedanaest pesama prljave produkcije, vokala uronjenog u instrumente, koji dobar deo vremena zvuči kao Kurt Cobain u svojim najrelaksiranijim temama (ako je takvih i bilo…), u formatu pop pesmica koje nit smrde nit mirišu, tu i tamo su duhovite i/ili sentimentalne spram ljubavne tematike, sve zapakovano tako da bude cool bilo da ih slušate u Hiltonu ili kafani Kod dva bela goluba. Jedini stav koji ovaj rokenrol promoviše je da nema stava, a to je, valjda, najbolji stav koji se danas može zauzeti. The Strokes su se u potpunosti okrenuli svojoj muzici, čime Room On Fire dejstvuje kao larpurlartistički projekat kojim je ostvaren maksimalan kompromis sa njegovom suštinskom idejom – buntovništvom. I, shodno tome – realnošću.

Poruka se, dakle, nije izmenila – ako tražite rokenrol na top listama ili na MTV-iju, mala je verovatnoća da će on progovoriti vokabularom kojim vi želite da se izrazite. Najbolje stvari su i dalje na margini. Jer, to je jedino mesto koje im Svet Danas daje.