(Metropolis Records)

Evo i trećeg solo albuma Darka Rundeka! Prva dva, Apokalipso (1996) i U širokom svijetu (2000), bila su krijumčarena u Srbiju i u nju donela neke od najlepših pesama ispevanih u poslednjoj deceniji XX veka. Ovoga puta album Ruke dolazi redovnom linijom, posredstvom Metropolis Recordsa. Pa šta nam je ovoga puta Rundek Darko izronio? Tuce balona žutih kao velike plave narandže.

Zapravo i nema mnogo šta da se kaže o albumu. To je naprosto – Rundek. Ako poznajete čoveka, i ovde je onakav kakav je oduvek bio, samo nešto opušteniji. Pametna muzika, muzika koja misli i seća se, akustična, bez steroida. Tekstovi lepi, asocijativni, filmični, melodični. Nigde distorzije, nikakvog veštačkog pojačanja niti povećanja volumena zvuka i glasa. Produkcija je ovoga puta ujednačena i pitkija, na način na koji je to bila na poslednjem albumu Haustora Tajni grad. Baš kao i ovaj album kultnog zagrebačkog benda, zarad prepoznavanja od strane šire slušalačke publike, Ruke sadrže dovoljan broj od ranije poznatih elemenata Rundekove poetike da mu obezbedi tzv. značajniji komercijalni uspeh. Treba još reći da su Ruke čista evropska ploča, bez imalo Amerike. Odnosno, ploča evropskog arhipelaga – karipsko i balkansko otočje njen su treći svet.

Na albumu se nalaze dvanaest pesama i tri remiksa. Bar pola od njih su pravi biseri.

La comedie des sens otvara album i daje mu osnovni, vedar i opušten ton, u registru šansone i pulsu pariskih pločnika. Pesma Tigidigirege je kopija karakterističnih Rundekovih veselica tipa Uala Ulala sa Tajnog grada i Uajdalalaj sa Apokalipsa, samo bleđa od njih. Ista slika ima nešto od leoneovske atmosfere poznate iz ranijih Rundekovih pesama, dok su Sjaj što izdaje i Ti i ja šlagerska posveta šezdesetim sa vejtsovskim prelivima. Felinijevska pesma Stojim i gledam se kako postojim je zavodljiv, šaren, precizan komad, čarobni film koji možete odgledati na unutrašnjoj strani očnih kapaka. Makedo je pesma makedonske melodije i sedmoosminskog ritma od one retke vrste inteligentnih "narodnjaka", kakve su već pravili Štulić, Predin, Divljan, odličan predstavnik najmanje iskorišćenog žanra popularne muzike kod nas. Divna pesma i sigurno najveći hit sa ove ploče. Naslovna pesma Ruke počinje stihom "Pusti da ti sviram, duša gine od tišine…", a Kuba je nostalgičan, ironičan, anarhičan hit omamljujućeg samoupravnokaripskog ritma. Pesma Sanjam je empatična na način ne koji je to bila Old boy sa Apokalipsa, i produbljuje senku celog albuma. Zaključna Mlin reggae samo izaziva žal što muzika Rundekove francuske grupe KAAN (koju još čine Vedran Peternel sa RFI-ja i Arnold Ašar) još nije objavljena.

Bez obzira na brojne tzv. etno motive, Ruke nisu nikakvo koketiranje sa trendom world music, baš kao što to nisu bili ni prethodni Rundekovi albumi, već autorska rekapitulacija sopstvene muzičke baštine, koja se proteže od šansone i šlagera do marijača i tarabuke. Muzika je od one vrste koja osluškuje slušaoca, a reči i glas pružaju mu ruke i traže da se krene za njima u plemenitu igru memorije i asocijacija. Kakvih?

Evo, na primer, jedna može da bude Delvoova slika pod nazivom (gle!) – Ruke. Druga neka bude jedna Asturijasova priča. U jednoj svojoj knjizi on priča o slepcu koji živi srećno i zadovoljno sa svojom ženom. Ali avaj, žena mu pobegne, a on krene za njom u beli svet da je traži. U tom tumaranju naiđe na nekog vrača koji učini da progleda. Ali, desilo se nešto sa čim nije računao. Svet mu je najednom postao sasvim tuđ i shvatio je da, sada kada ima oči, više ne zna kako da prepozna voljenu ženu jer se seća jedino njenog glasa. Gubi nadu da će ikada povratiti i nju i svet koji je sa njom delio. U daljem lutanju bez cilja, jednog prašnjavog i vetrovitog dana, priznao je svom slučajnom drugu u skitnji: "Pre toga, rođeni, tražio sam je da bih je našao. Sada, da je ne nađem."

I tako dalje…