Aktuelni filmski projekat nemačkog veterana Volfganga Petersena, koji je nadavno premijerno prikazan i u našim bioskopima, pristojno će vas zabaviti, ali će te ga zaboraviti već na putu do kuće. Da li je ova primedba definicija akcionog letnjeg hita ili još jedan u nizu potvrda kreativne krize koja preti da, zajedno sa Posejdonom, potopi Holivud?

Film pred nama je rimejk, u najširem značenju te reči, legendarnog ostvarenja Posejdonove avanture Ronalda Nima iz 1972. godine. Preuzet je osnovni zaplet: brod sa imenom istog rimskog božanstva potopi ničim izazvani džinovski talas koji je čekao novogodišnje odbrojavanje da bi pokrenuo radnju. Grupa neustrašivih brodolomnika zatim pokušava da se spasi lutajući kroz potopljenu lađu okrenutu naopačke. Međutim, tamo gde film zaista počinje, počinju i razlike. Naime, ubedljivost jednog filma katastrofe leži u ubedljivosti likova. Ova ostvarenja su pre svega melodrame, a tek onda avanture. Likove u novom Posejdonu gledalac ne stigne ni da upozna a oni su već gurnuti u vratolomije unutar košmarne atmosfere preokrenutog plovila. A tu se zatekla galerija standardnih likova koje u blagim varijacijama možete videti u svakom ovakvom filmu: Kurt Rasel je bivši gradonačelnik Njujorka koji je nekada u mladosti bio i vartogasac?! Tu je i njegova ćerka koju pokušava da zaštiti, zatim kockar Dilan, koji je neka vrsta Barikoovog pijaniste samo sa špilom karata umesto klavira, stalni stanovnik broda koji je prethodno, sasvim zgodno, bio mornar, otuda, navodno, poseduje detaljno tehničko znanje o brodovima. Zatim tu je jedna samohrana majka sa detetom, jedna slepa putnica iz istočne Evrope, latino kelner i suicidalni gej arhitekta… Dakle, situacija je standardna a likovi odabrani iz poznatog kataloga pozitivno diskriminisanih manjina i sa predvidljivim emotivnim interesima. Sve je do te mere rutina, a karakteri tako ravno prikazani, da kada dođe do akcije i kritičnih situacija, cela stvar pre podseća na crtani film ili video-igricu nego na napetu, uzbudljivu avanturu. S druge strane, zbog iste te žanrovske standardizacije, radnja je dinamična, pregledna, bez zastranjivanja i dosade. Ipak, čini se da je time više izgubljeno nego dobijeno.

Snimanje jednog filma katastrofe kao što je Posejdon postaje stvar zanatskog majstorstva. Volfgangu Petersenu iskustva sa brodolomima ne fali: 1981. godine je snimio Das Boot, a 2000. Savršenu oluju. Međutim, to majstorstvo koje mu je adut postaje i glavna prepreka. Čini se da bez izvesne drskosti, pretencioznosti i na kraju krajeva pogreške može da nastane samo ostvarenje kao što je Posejdon: solidna, rutinska, ziheraška, letnja bioskopska zabava.