Placebo su verovatno najveći rok bend koji je posetio Srbiju još od The Prodigy (i to ako su The Prodigy rok bend). U desetak godina njihove karijere stao je opus od četiri albuma, od kojih poslednja tri broje milionske tiraže. Bend je krenuo sa margina Britpop pokreta, skrećući pažnju na sebe kontroverznim izjavama o sopstvenoj seksualnosti (Placebo su doslovce bi-sex bend – jedan član je strejt, jedan je gej, a jedan bi). Njihova muzika bila je na tragu T.Rex, Davida Bowiea, neki bi rekli i Sonic Youth. Talenat za multipliciranje odličnih melodija i efektnih tema buntovne adolescencije (osobito osetljivo tlo za tradicionalno nastrojene majke i očeve, kao i decu im) omogućio im je da se lagano i ubedljivo poziciraju na mejnstrim sceni, a da pri tome ne izgube ništa od svog humanog interesovanja za muziku. To vam je otprilike rezime priče.

Brian Molko, lider i pevač, ne izgleda onako kako zamišljate superstarove (ili oni možda zaista tako i izgledaju). Smešten u šupicastu garderobu Hale Sportova, na klupu prekrivenu šljaljšteće roza tkaninom, on izgleda kao zvezde Žilnikovog filma Marble Ass, u svojim prepodnevnim kafica-aktivnostima. Sitan je, nenašminkan, kosa mu izgleda toliko krhko da vam je neprijatno da dahćete u njegovoj blizini, sasvim je prijatan, i, uprkos svakodnevnim intervjuima, neverovatno skoncentrisan na ono što ga pitate. To je valjda profesionalna strana posla koja, očigledno, traje duže nego što mi mislimo. O, da, i neprekidno govori Ya Know…

Namera mi je bila da mu postavim nekoliko pitanja koja su posredno ili neposredno bila inspirisana njihovom muzikom.

"VREME": Šta misliš o T.A.T.U.?

BRIAN MOLKO: Mislim da ne treba da čudi što su T.A.T.U. velike zvezde. Pogledaj samo koliki je uticaj izvršila Britney Spears sa svojim prvim spotom za (Hit Me) Baby One More Time. Obučeš devojku u školsku uniformu i ona postane san svakog heteroseksualnog masturbiranja. Što ona (B.S.), zapravo, i jeste. Muzički deo njihovog fenomena tiče se producenta sa kojim su radili, Trevora Horna, koji je, između ostalih, radio i sa Frankie Goes To Hollywood. On im je omogućio taj, zanatski dobro odrađen, pop.

Da li bi ih pozvao da budu predgrupa Placeba?

Zašto da ne? To bi bilo vrlo zabavno (sumnjiv smeh). Ne znam da li bi prihvatile.

Da li si gledao (prošlogodišnji nezavisni hit, koji su dokoni kritičari već uvrstili među 20 najboljih ikada) Donnie Darco? Taj film me je podsetio na vašu muziku…

Vrlo mi se dopao. Film je u fazonu osamdesetih. Mnogo muzike koju su iskoristili u filmu potiče iz tog vremena, a to je muzika uz koju smo mi odrastali. To je film koji je teško razumeti. Moraš da ga odgledaš nekoliko puta. Mislim da je glavni junak uhvaćen u lup neprekidnog vraćanja u početnu tačku, on prolazi kroz događaje iznova i iznova, sve dok oni ne ispadnu kako treba, a on ne spasi svet.

Da li te je film nekada inspirisao da napišeš pesmu? Ili osnuješ bend?

Kad sam bio mali dosta sam gledao francuske filmove, ili filmove ljudi poput Davida Lyncha ili Jima Jarmousha. Mislim da David Lynch na neverovatan način koristi muziku u svojim filmovima.

Šta slušaš ovih dana?

Trenutno su u našem uređaju Curtis Mayfield i Sly And The Family Stone. Slušamo i Har Mar Superstar, pre nego što izađemo na scenu. Dosta dab i rege muzike…

Da li talas bendova koji se pojavio nakon The Strokes predstavlja novu generaciju osetljivih mačo–muškaraca?

Mislim da ne možeš sve te bendove staviti u samo jednu grupu. Mislim da su svi vrlo različiti. Meni se jako dopadaju Interpol. White Stripes. Yeah Yeah Yeahs. Mnogo su mi draži od bendova koje nazivam sport-metalom, kao što su Limp Bizkit. Šta god zainteresuje decu za rokenrol, umesto za Akademiju Slavnih ili Pop Idol (popularne emisije koje kroz takmičenje regrutuju bolide u pop zvezde – prim.aut.), to je uvek dobra stvar. White Stripes su neverovatni uživo. Gledao sam ih na nekom festivalu pre nego što su se proslavili. Nikada pre nisam video nešto tako. The Kills Iz Britanije… Sa Jamiem iz Kills sam bio na koledžu, i to što oni rade je fenomenalno.

Malo liče na PJ Harvey…

Ali i na Royal Trux, Patti Smith, Captain Beefhearta…

Da li ti neko iz tih bendova izgleda kao buduća rok ikona, kako nam danas izgledaju Jim Morrison ili Marc Bolan?

Teško je reći. Da bi postao rok ikona moraš da objaviš jako, jako mnogo ploča. Ostaje da se vidi koliko će ploča objaviti ovi ljudi.

Da li sebe vidiš kao buduću rok ikonu?

Ne. Ne razmišljam o tim stvarima. Ako bih to radio završio bih kao (frontmen višenepostojećih Smashing Pumpkins – prim.aut.) Billy Corgan. Pokušavam da ostanem što skromniji mogu. Sa nogama na zemlji. U mojim ranim dvadesetim prošao sam kroz drugi pubertet, jedino što sam to uradio javno. Rokenrol život je stalno oko nas. Postalo je bitno da radimo svoj posao najbolje što možemo kako ne bi razočarali svoje fanove, da ne dozvolimo da se život rok zvezda ispreči između nas i naše muzike. Sa godinama smo shvatili da imamo i izvesnu odgovornost.

Ispada da je najveća rok zvezda danas Madonna…

Ne znam… Ona je pop zvezda! Ali, ona je ikona! Ona je iznad muzike. Ona predstavlja toliko toga. Long Live Madonna!

(Menadžeru) Imamo li još vremena?

MENADžER: Još minut.

Zastupate li neke političke stavove?

Marširali smo protiv rata u Iraku. Mislim da je politika levo od centra naših interesovanja. Kao bend, mi pokušavamo da promovišemo toleranciju, razumevanje, individualnost i slobodu.