"Napisati, za života, književnog, samo jednu dobru priču, pravo je bogatstvo, i samo pravim majstorima zanata to se može dogoditi", kaže Radmila Gikić Petrović, književnica za koju se sa sigurnošću može reći da je zaista ceo svoj radni vek posvetila književnosti i nesebično učinila mnogo da i radovi drugih književnica i književnika ugledaju svetlost dana i budu na dostojanstven i profesionalan način zapamćeni u našoj kulturi. Povod za ovaj razgovor je njen najnoviji putopisni roman Kubanske prijateljice (Akademska knjiga, 2020), s kojim, čitajući ga, upravo ove godine kada ne možete putovati na tako daleke destinacije, to, u stvari možete. Jednostavno, kada je dobar pisac u pitanju, onda je to uvek tako.

"VREME": U pravu ste sa ovom konstatacijom u vezi sa pričama. One su uvek najvažnije u književnosti. I ova vaša najnovija putopisna knjiga obiluje sjajnim pričama. O Hemingveju, o brodskom dnevniku, o plantažama na kojima se uzgaja čuveni kubanski duvan, o ljudima i mirisima Kube… Možda to i nije neobično, vi ste se na književnom polju javili s knjigom priča Otvorite Jelenine prozore.

RADMILA GIKIĆ PETROVIĆ: Godine su prošle od tada i mogu sa sigurnošću reći da je pripovedna forma ono čemu sam ostala dosledna i najradije ulazim u svet priče. One nikada nisu odustajale od mene, nisu se povlačile, i ja sam ih najradije prihvatala, samo što sam se ređe odlučivala da ih saberem u knjigu. Pred pričom stavljam oštre kriterijume i, čini mi se, kako vreme prolazi, sve su zahtevnije. Napisati solidnu priču pravo je majstorstvo. No, ipak, da pojednostavim, volim pripovedanje i verovatno će tako i ostati.

Naravno, to nije ostala jedina vaša knjiga priča, kasnije ste objavili i zbirku U potrazi za glavnim junakom i druge. Zašto je, ipak, toliki vremenski razmak između njih?

Priča mi jeste najbliskija od samog početka pa je to tako ostalo i do dana današnjeg. Možda sam lenja da se odvažim na objavljivanje, tek kad ih ima stotinak, prebiram po njima i odlučim se za izbor. Sa njima sam najstroža, najsurovija, nije mi teško da ih odbacim, da je čemu, ostale bi kod mene, bar tako mislim. Sa njima nema šale. I tu vidim svoj otvoreni, beskonačni put, sa pričom ću po njemu hodati.

Do sada ste objavili nekoliko putopisa o kojima ćemo pričati, a prva takva knjiga je bila, nakon dvogodišnjeg boravka u Indiji, Namaste, Indijo.

Bio je to odvažan korak, otisnuti sa ka zemlji o kojoj sam pre puta dosta pročitala, i susresti se, već na prvom koraku, sa obiljem neizvesnosti i šarenila. Tamo sam, zapravo, radila na Delhijskom univerzitetu i stanovala u kraju pomalo zaštićenom, ali sam, kad god su to prilike dozvoljavale, putovala: uglavnom autobusima, pokatkad, delom, na putu ka Himalajima, i avionom… Pamtim susrete, kada je sa Šri Lanke dolazio kod mene Čedomil Veljačić, ili Biku Nanajivako, što je njegovo monaško ime; razgovarala sam sa njim, i sticala nova iskustva. Dolazila mi je u posetu i Vesna Krmpotić, potom Grozdana Olujić, Zdravka Matušić, veliki znalci Indije, ali i prijatelji, pesnici Dara Sekulić, Darinka Jevrić. Zapisivala sam, tada, u Delhiju, ponešto, a pamtim da mi je profesor Sreten Marić, koji nije odobravao moj odlazak, pomalo ljutito rekao da to što sam pisala njemu pokušam da pretvorim u knjigu.

Indija je zemlja velike kulture, ali život na ulicama je neizmerno zapanjujući, razlika između severa i juga nepojmljiva, i ma koliko da putujete, čitate, na kraju vam se čini da tako malo o svemu znate.

Kada kažete ovo za profesora Marića, da pojasnimo: vi ste potom i objavili knjigu Razgovori o Indiji, upravo sa tim osobama koje ste naveli i još mnogim drugima. Zanimljiv je podatak da je ta knjiga imala dobar odjek i za samo dva meseca je ceo tiraž rasprodat, a u Hrvatskoj je bila nekoliko meseci na drugom mestu na listi čitanosti.

Po povratku iz Indije, moja preokupacija je i dalje bila usmerena ka toj zemlji. Svi moji sagovornici imali su šta da mi ispričaju iz svog iskustva, a moj je jedini uslov bio da imaju bar jednu knjigu o Indiji. Pored navedenih, red je da spomenem i Miodraga Pavlovića, Vlastu Pacheiner Klander, Radu Iveković, Aldu Bujevića, Stevana Pešića, Tvrtka Kulenovića… i umesto intervjua tekst Svetozara Petrovića. Svi oni su vrhunski stručnjaci, ili književnici, a svi se na neki način razlikuju.

U međuvremenu, objavili ste i putopise iz Vijetnama, za knjigu Koreja, post scriptum, putopisni roman, dobili ste nagradu "Ljuba Nenadović".

Sve u vezi sa tom knjigom je duga i zanimljiva priča. Posle dvogodišnjeg boravka u Seulu, prvo sam bila namerna da pokušam da napišem putopisnu priču namenjenu deci, možda pod utiskom svoga sina i našega obilaska predivnih dvoraca, Diznilenda i zabavnih parkova, u kojima sam, ponekad mi se čini, više od njega ja uživala. Jednostavno rečeno, rukopis je bio stavljen u fioku i čekao me dvadesetak godina. Teško je pisati putopise u XXI veku. Iznašla sam neku čudnu formu, bila sa njom zadovoljna, i eto knjige. Zamislite mene, posle knjige Zdenka Lešića, o Koreji, i njegovog romana "Tara". Više sam strepela šta će mi Zdenko reći nego svi kritičari zajedno.

Koreja, opet Istok, prelepa zemlja. Knjižare u kojima možete boraviti od vremena otvaranja u 10 do 22 naveče, na desetak spratova. Druga kultura, običaji, meseci su prolazili dok se nismo u toj zemlji snašli, a došli smo u vreme kada je kod nas bila inflacija.

Ipak, negde ste spomenuli da bi se samo u Vijetnam ponovo vratili. Naravno, to se i dalo naslutiti iz vaše knjige Vijetnam i devet zmajeva. Zašto Vijetnam?

Da, zaista, možda je Vijetnam zemlja u koju bih jedino još jednom želela da se vratim. Samo zbog reke Mekong i zelenila. Možda on sada izgleda drugačije, ali ja imam svoje sećanje koje je jasno i neizbrisivo. Kada sam sa porodicom tamo boravila, nije se moglo lako ući u Vijetnam, bez grupnog, organizovanog putovanja, a mi smo hteli po svome, nezavisni i slobodni, puno je bilo administracije, a vredelo je sve to savladati da bi se videlo čudo od lepote. I tuge koja se vidi, sve ono što su im Amerikanci uradili u Ku Čiju. Ti podzemni tuneli gde su se Vijetnamci sakrivali, uski i zastrašujući… Ti luksuzni hoteli u kojima se jedino može spavati pod mrežom, zbog komaraca i guštera. Ta predivna hrana, bogate pijace kroz koje tutnje vozovi. Ubogi i siromašni, od kojih vas bol prožima, i beskonačna tuga. A tek pozorište na vodi… Ponavljam, najradije bih se još jednom otisnula brodicom rekom Mekong, barem do ostrva Mi To, što znači "Lepa gospođa". Da mi je samo još jednom obići ostrvo Kon Phung!

Pre nekoliko godina ste otputovali na drugi kraj sveta, na Kubu i tako su nastale Kubanske prijateljice…

Veliko sam zadovoljstvo imala kada sam, najzad, posle četiri godine, završila knjigu. Mislim da je dovoljno ako kažem da sam pokušala da nešto malo zabeležim o Kubi, ali i o prijateljstvu koje je posle kubanskih dana ostalo da traje. Priča, znači, o Kubi kroz prijateljstvo. Ma koliko da mi je, na primer, Bojana Kovačević Petrović pre puta davala knjige, sve što se pročitati moglo, sve sam pročitala, pa opet: ono napisano u knjigama nije kao ono viđeno.

Vi ste neko ko je izrazitu pažnju pridavao intervjuima. Objavljena je knjiga razgovora sa proznim piscima Iskustva proze.

Uglavnom su do sada objavljene knjige razgovora sa proznim piscima. Sada, kada o tome razgovaramo, zar nije dragoceno pročitati ono o čemu su govorili Aleksandar Tišma, Boško Petrović, Pavle Ugrinov, Biljana Jovanović, Svetlana Velmar Janković, Boba Blagojević, Borislav Pekić, Moma Dimić, Slobodan Selenić, Mirko Kovač, Filip David, Vidosav Stevanović, Milisav Savić ili David Albahari? Da bih napravila razgovor, čitala sam danima njihove knjige, ono što je o njima bilo napisano, i uživala u tome. To je bio moj izbor, to su bili obimni razgovori. I lepi susreti.

Objavili ste i knjigu Tokovi savremene proze, takođe razgovore sa proznim piscima.

U svim tim knjigama osećala sam se kao svedok svoga vremena, budni

posmatrač, birala sam one sagovornike koji su mi bliski, i kako vreme prolazi, vidim da ni jedna senka nije pala na njihova imena. Mislim da nije pogrešno, kada pročitate neku knjigu, ako ste u prilici, da pročitate i ponešto o autoru, šta je govorio o svom pisanju, životu, zar ne?

Da li je bilo razgovora koje ste želeli, a niste uradili?

Da, sa Crnjanskim i sa Kašaninom. A mogla sam. Gde mi je pamet bila!? Imala sam prilike da se sretnem sa Crnjanskim, nešto sam mrmorila i ništa nisam uradila. Drugi, veštiji, odmah su o tom susretu pisali i, pametno, odmah u knjigu stavili. Kod Kašanina sam odlazila… I šta sada? Ostala su mi samo njegova pisma. Kakav je to gospodin bio. Kako je lepo i životno pričao.

Uvek priča u centru pažnje, bilo u razgovorima, putovanjima ili u samoj priči. Da li će uskoro onda biti i nova knjiga priča?

Pošto ovaj razgovor vodimo u vreme korone, moglo bi se reći da imamo vremena za rad. Među retkima sam koja ne želi da priča samo o koroni, o merama i zaštitama. Trudim se da živim kao i do sada. Jedino što zbog te nevolje nisam mogla da idem na Alibegovac, da kosim i obrađujem svoj vinograd. Čitala sam sa zadovoljstvom. Za sebe mogu reći da nisam nikada znala dobro da se organizujem, ali sam imala bar nekakvih planova. Sada vidim da nemam ništa upisano u svoje blokče: niti putujem, niti išta planiram. Nova knjiga priča? Možda u narednih nekoliko godina.

Niste član ni jednog udruženja književnika. Zašto?

Tako je. A nije da nisam bila. Ovde u Novom Sadu. Odavno nisam, mislim da su me isključili što sam pričala što za priču nije, i još to napisala. A ništa veliko nisam rekla, niti sam se bavila Društvom. Tek nekoliko rečenica.

Uostalom, nikada nisam ni bila aktivna. Jednostavno, najbolje mi je ovako. Nekada su pisce slali na putovanja po drugim zemljama, ja ni do Kaća nisam ni na čiji račun stigla. Ne znam ni šta se u tim društvima radi, uvek ista lica, doživotni predsednici, pa se onda podele, osnivaju se druga. Jednostavno rečeno, nisam videla sebe u tim igrama. Ne želim da pripadam tim klanovima niti razmišljam na njihov način. Ipak, mislim da bi udruženja mogla, na neki način, da imaju i važnu ulogu, da se oglase kad treba, da zaštite pisce, pomognu finansijski, znam čak i kome bi pomoć bila sada, baš ovih meseci, neophodna. Ali, kako ja da o tome sada govorim kad svojevoljno nisam nigde prisutna, ne bi to bilo korektno od mene.

Na kraju ovog razgovora, u kojem smo razgovarale i o važnosti intervjua sa piscima, ne mogu da ne primetim da ste mi skrenuli pažnju na činjenicu da je ovaj naš razgovor za časopis "Vreme" tek treći intervju koji vi dajete nekom… nakon toliko razgovora koje ste vi uradili sa drugima. A bilo je toliko važnih povoda za našu kulturu kada je vaš rad i vaše stvaralaštvo u pitanju. Pored vaših književnih dela, objavili ste knjige o Milici Stojadinović Srpkinji, veliki istraživački rad je bio i objaviti njen Dnevnik iz Fruške gore, pisali ste o Anki Obrenović, ali i o našim savremenicama Juditi Šalgo, Milici Mićić Dimovskoj… Objavili veoma značajnu prepisku Svetozara Petrovića sa zagrebačkim kolegama, njegov Dnevnik… Da li vi imate neko objašnjenje za to?

Treba biti obrazovan i znati šta je povod za jedan razgovor sa nekim ko je za kulturu nešto učinio, a najvažnije je biti radoznao. Čini mi se da je sve manje obrazovanih, a još manje radoznalih novinara. Nisam mnogo razmišljala o svemu tome. Meni je bilo veoma važno da razgovaram sa piscima i da čitaocima pružim još koju njihovu reč o važnim temama.