Babukić je, kako kaže naslov, vetropir, a kako sugeriše podnaslov (“pikarski roman”), neka vrsta savremenog viteza. Rođeni Zagrepčanin srpskog porekla, vojni analitičar i, kasnije ćemo saznati, biseksualac i epileptičar, najpre je osvojio duh Mace Gottwald, sekretarice generala Živote Stevanovića Ledenog, a potom i njeno telo, napravio joj dete, obećao da će sve biti u redu i odvezao je na abortus, a onda se, ne sačekavši je, izgubio u pravcu čitavog sveta. Tako to valjda rade oni koji teraju vetar. Tu negde počinje i njegova karijera viteza koji, doduše, ne vitla mačem i ne bori se protiv čudovišta i drugih pustolova, kako nalažu pravila pikarskog romana, a sve zarad naklonosti gospe koja smerno čeka da joj se, ovenčan slavom, vrati, nego vitla svetom provodeći život po avionima i aerodromima, neverovatnom brzinom uči jezike i, tim jezicima zahvaljujući, sakuplja priče. U času kada ga upoznajemo, Babukić govori 41 živi jezik i 3 mrtva, da bi se taj broj, do kraja romana, popeo na 117 živih i 4 mrtva jezika (otprilike). Za razliku od starih vitezova koji su pripovedali uglavnom o svojim pustolovinama kako bi zadivili slušaoce, a naročito voljenu gospu, Babukić slabo govori o sebi jer se ne seća gotovo ničega iz prošlosti, niti mu se, ne računajući kratkotrajne seksualne okršaje po aerodromskim klozetima, događa bogzna šta. Ljudi mu se, međutim, poveravaju (Babukić sluša, ali ume biti i agresivno nametljiv), pa on prenosi ono što čuje od njih, ili mu pripovedač priskače u pomoć kada se Babukić, obeznanjen od epileptičkog napada, na primer, oklembesi na stolici frankfurtskog aerodroma.

Babukić je najčudniji lik u čitavom opusu Miljenka Jergovića. Da bi ga izveo na scenu, Jergović je najpre morao iz stvarnosti da povadi neke elemente, vreme na primer, ili makar da vremenu oduzme njegov jednolinijski karakter, pa se Babukić, neopterećen stegama koje ljude drže prikucanim za stvarnost (kao za krst), prilično slobodno i neobavezno kreće i prostorom i vremenom romana. Na primer, u rano jutro 11. septembra 2001. nalazi se na Bostonskom aerodromu – gde je u klozetu upravo odradio kvalitetan felacio jednom poljskom baletanu – ali ne ulazi u avion za Njujork jer već zna da će se mašina, dva sata kasnije, zakucati u severni toranj njujorškog trgovinskog centra. Babukića, takođe, ne muče finansijski problemi, te leti kud god poželi. S druge strane, rečeno je, ima natprirodan dar učenja jezika, pa je u stanju iz jedne rečenice – aramejskog, na primer – da rekonstruiše čitav jezik i tečno ga progovori istog trenutka. To su, dakle, pretpostavke. Ostalo su susreti po avionima i aerodromima, a naročito priče koje se, bez naročitog povoda i reda, rađaju iz tih susreta. Dogodi se, tu i tamo, ponešto neobično. Jednom prilikom Babukića će obuzeti vučja glad pa će, u napadu panike i ne baš viteški, da otme sendvič jednoj devojčici. Drugom prilikom popričaće s pravom dagestanskom vešticom po imenu Baja (koja podseća na Jodu iz Lukasovih Ratova zvezda) i koja će jedina preživeti pad aviona. Na aerodromu “Frederik Šopen” u Varšavi srešće čoveka koji živi na aerodromu i nema nijednu fotografiju na kojoj mu se vidi lice. Na tog će tipa Babukić navaliti svom svojom nasrtljivošću i gotovo će čoveka naterati da mu ispriča svoju sumanutu životnu priču. U jednom će sendviču na Frankfurtskom aerodromu, najzad, da otkrije Hamdiju Majdančića. Kako je Hamdija, rodom iz Kalesije kod Tuzle, čitav stao u sendvič, posebna je i urnebesna priča.

Babukić, dakle, leti svetom, vreme provodi po avionima i aerodromima i sluša, ili izmišlja, razne priče. Priče se nižu bez motiva koji bi ih objedinio, ako ne računamo samog Babukića. Babukić pak ume da se rascepi na dva sveta i dve svesti, ako je priča naročito intenzivna, ali uglavnom odmah zaboravlja šta je čuo ili doživeo. Priče su tu da bi se okupile u knjigu, kao što je i knjiga tu zbog priča, zbog igre koju je Jergović izmislio, a onda ju je, na sebi svojstven način, i odigrao. Igra je prosta: slušaj šta ljudi govore i zapisuj. Ili: zamisli šta bi ljudi radili ili rekli, kako bi se ponašali u određenim situacijama, pa od toga napravi priču, prikači je bilo kakvom petljom za narednu priču, onda ispričaj sledeću, kao da praviš kompoziciju, ili nisku bisera. Upravo taj postupak u kojem se ne uočava nikakva prisila spolja, nikakvo moranje da se ispoštuje logika stvarnosti – već samo logika priče – oslobodio je Jegovićevu rečenicu kao verovatno ni u jednom drugom njegovom tekstu, pa se ta rečenica krležijanski izduži, vijuga kao bič u zamahu, ili reka posmatrana iz drona, pronalazi puteve kao voda kroz stene, traži (i pronalazi) sopstveni ritam disanja i ne zavisi ni od čega drugog do od zamaha i zadovoljstva kretanjem. Ako je zahtev priče drugačiji onda se rečenica skraćuje, a dijalozi smenjuju duge opise. Na jednom se mestu, kao što je to Hičkok radio u svojim filmvima, pojavljuje i sam pisac, ukazuje nam se, u nekom trenutku, Ante Tomić, te protrči usput još po koji prepoznatljiv lik, što svedoči o tome koliko se Jergović u ovoj knjizi prepustio igri. (A igra, primetimo, svojim bitnim delom mora biti samosvrhovita: igramo se da bismo se igrali.) Verovatno nije preterano reći da se, po učestalosti ponavljanja motiva, u ovom romanu Jergović prepuštao i nekim svojim opsesijama – Jevrejima, recimo, koji poslušno uzimaju sapune i goli odlaze na tuširanje u gasnu komoru, kao što će, kroz likove, progovoriti i o svojim političkim ili ideološkim perspektivama – ali bi veoma pogrešno bilo pomisliti da je, na osnovu rečenog, tekst proizvoljan, da je to kolekcija piščevih privatnih opsesija preurešenih u likove i ono što oni govore. Ne bi Miljenko Jergović bio to što jeste kada bi dopustio piscu da odnese prevagu nad likovima, kada bi se likovima mešao u život i poslove, kada ih ne bi puštao, koliko god se u međuvremenu zbližio s njima, da idu svojim putem. A kuda će ih taj put odvesti, pa, to više nije Jergovićeva stvar. On je tu samo da bi pisao. ¶