Šta je i šta sve danas može da bude roman? Nedavno sam s još nekolicinom kolega razmatrao slučaj jedne knjige koja je pisana s intencijom da je čitamo kao roman, autor je, uostalom, relativno iskusan romanopisac, pa ipak, ostali smo neubeđeni da imamo posla s romanom – i to, čak, za dobro te knjige. S druge strane, knjiga Nenada Rackovića šarmantnog naziva Biblija (Laguna 2019), zaodenuta u formu tobožnjih izveštaja lekara specijaliste (psihijatra) nakon pregleda pacijenta koji s piscem deli ime i prezime, te gotovo proizvoljno prošarana proznim fragmentima drugačije strukture, knjiga, dakle, koja se "formalističkom" oku nadaje kao kupusara ludog šeširdžije, nedvosmisleno je roman: takva joj je struktura, takva joj je i elastičnost i čvrstina, takva je, naposletku, i vrsta pažnje koju joj čitalac poklanja.

Biblija se, dakle, čita s nepopuštajućom pažnjom i uzbuđenjem, baš kao da čitalac bez treptaja prati napetost radnje i jedva čeka da vidi šta će biti na kraju. Napetosti, međutim, nema, jer nema ni radnje ako je shvatimo u njenoj iole konvencionalnoj linearnosti, a ni na kraju se neće desiti ništa posebno, jer zašto bi se desilo na kraju kad se nije dešavalo ni do tada?

Pa opet, daleko od toga da je Biblija Rackovićeva knjiga ni o čemu. Niti je Racković taj pisac, niti bi bilo istinski moguće da Racković piše o nečemu što nije on sam. U čemu je, uostalom, sličan drugim piscima, samo što on to uopšte ne krije. Nije ovladao kobasičarskom veštinom pretvaranja ispraznosti u "lepu književnost", i sreća je da nije, jer ta je veština ionako socijalna, a ne literarna.

Šta se, dakle, događa u novom romanu Nenada Rackovića, poznatijeg kao Džoni (što mu danas smeta, kaže da to pripada mladosti; i stvarno, ko je još Džoni u šestoj deceniji?!). Događaju se ciklični raspadi svesti i raspadi odnosa, koji se zatim uvek iznova krpe do sledećeg rasprsnuća, a sve to u jednoj "disfunkcionalnoj porodici" – kako stoji, kao kakav disclaimer, na kraju svakog od sedamdesetak izveštaja – sastojećoj se od pripovedača o sebi govorećeg u trećem licu i kroz usta lekara, osim kada, neretko i usred rečenice, prelazi u prvo lice i nastavlja kao da se ništa nije dogodilo, te od živih i pokojnih s kojima je u neprestanim turbulencijama. Ali, ako su životi ovom knjigom defilujući u popriličnom neredu, nereda u tekstu nema: ono što bi kod nekoga drugog postalo galimatijas u kojem je nemoguće (a posle nekog vremena i nepotrebno) snaći se, kod Rackovića ni za trenutak ne gubi unutrašnju logiku sasvim dovoljno razaznatljivu svakom čitaocu. Elem, Racković, junak Biblije, umetnik u raznim formama krize i kriziranja među kojima se našla čak i tzv. kriza srednjih godina, nastoji da preživi dan po dan u složenim odnosima sa suprugom i majkom – koje se pojavljuju u svojim "civilnim" identitetima, a čitalac zna koliko je to naposletku varljivo – i u bezbrojnim reminiscencijama na društvo juče i danas, na grad koji se menja ili se gasi, na neminovnost mirenja s trošnošću tela i opadanjem snaga, na vlastita dostignuća, promašaje, iluzije. Oh, zar je to Racković sazreo i rešio da napravi racionalan inventar vlastitog života, usput se hladne glave locirajući na odgovarajuće mesto na mapi ovdašnje umetnosti, andergraunda, multimedijale ili čega već…? Pa, ne baš tako: narator Racković kojeg nam prikazuje pisac Racković i dalje kormilari svojim svetom u kojem vladaju apartni kriterijumi i u koji događaji iz spoljnih svetova prodiru samo kroz jak filter. Verovatno nije lako živeti s tim, ali otkad je to naš problem?

Ono što je važno nekome ko uzme ovu knjigu u ruke jeste činjenica da Racković ovaj rastresiti tekst koji u svakom trenutku preti da se rasprhne na sve strane, ali se to ipak nikada ne dogodi, suvereno vozi kroz sve kniferovske meandre i naposletku ga privodi u luku neoštećenog, štaviše, u društvu putnika kojima je vožnja bila podsticajna i ne bi imali ništa protiv da je i duže potrajala. A ko po dužnosti ili iz nekih drugih, verovatno mračnijih razloga, čita i prati kakve sve tekstualne olupine naša etablirana piščad prodaje onako kako se prodaju muda za bubrege, svakako će se zahvaliti Rackoviću što je takav kakav je: beskrajno težak za podnošenje, beskrajno lak za uživanje.