U toku je 15. Festival evropskog dugometražnog dokumentarnog filma "7 veličanstvenih". Kao i prethodnih, i ove godine program je biran bez ikakvog ključa u pogledu zemalja, autora ili tema koje treba predstaviti. "Otvoreni smo za sve. Nemamo unapred zadat koncept, niti slogan. Tražimo samo kvalitet dok sastavljamo priču o našem svetu viđenom kroz objektiv modernih dokumentarista. U vremenu kada kvantitet dominira u svemu, mnogima je bilo teško da shvate da se neko samo kvalitetom bori da ostane vrlo precizno postavljen u tome šta bi bio kvantitet. Ta ideja je ovaj festival učinila specifičnim, ne samo kod nas već izvesno i u Evropi", rekao je Zoran Popović, koji je sa Svetlanom Popović kodirektor festivala, najavljujući ovogodišnju selekciju.

Na otvaranju prošlog utorka, 9. aprila, prikazan je makedonski film Zemlja meda u režiji sagovornika "Vremena" Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova, o ženi koja, kao u iskonskim vremenima, u slikovitim planinskim visovima pronalazi med u stenama i pokazuje kako se sklapa pakt sa prirodom. Zemlja meda je nagrađen glavnim odličjem u svojoj kategoriji na festivalu Sandens, najprestižnijem festivalu nezavisnog filma na svetu, a gotovo istovremeno kad i u Beogradu prikazan je na festivalu Visions du Réel u Nionu u Švajcarskoj, jednom od tri najznačajnija festivala dokumentarnog filma na tlu Evrope.

"VREME": Kako izgleda raditi film, uopšte ali i konkretno ovaj i ovakav film u četiri ruke, četiri oka, dva uma, dva doživljaja sveta…?

TAMARA KOTEVSKA I LJUBOMIR STEFANOV: Ovo nije prvi film koji radi ista ekipa – nas dvoje, snimatelji Fejmi Daut i Samir Ljuma i montažer Atanas Georgiev. Mislimo da smo se dobro uhodali, ali ipak sledeće projekte ćemo svako od nas solo.

Kako, uz koje izazove i prepreke nastaje jedan ovakav dokumentarni film?

Dovoljno je da pogledate film da biste dobili odgovor. Svakako da je za nas najskuplje vreme koje smo uložili u film a koje je od planiranih šest meseci prešlo u godinu, godina u dve, pa u četiri. I još traje. Cela produkcija, trogodišnje snimanje, rađeno je u okviru projekta Švajcarske agencije za razvoj i saradnju, sa minimalnim budžetom. Filmski fond Makedonije je ušao u postprodukciji, gde su se uključili i drugi fondovi.

Drugi izazov je lični dug prema protagonistima. Kada neko otvori svoj život tvojoj kameri, to je cena koja se ničim ne može platiti. U proteklih godinu i više, mi smo puno učinili za Atidže i ostale protagoniste filma, čak smo za Atidže kupili i kuću u susednom selu gde joj živi rođak, ali to po nama nije dovoljno. Njena samoća je nešto što mislimo da se ničim ne može nadoknaditi, a naše zbližavanje sa njom proteklih godina ne dozvoljava nam da jednostavno odemo.

Da li ste radeći na ovom filmu saznali nešto sasvim novo i otrežnjujuće na temu tog stalno osetljivog odnosa čoveka i prirode?

Naše iskustvo obrađivanja tog odnosa čovek–priroda je veliko. Mi smo i pre ovog filma radili slične teme. Razlika je ovde u tome da je taj odnos prikazan kroz ljudsku dimenziju.

Danas svet muče više krupna environmental pitanja – klimatske promene, gubitak biodiverziteta… Problem koji ovaj film dotiče je pre iskorišćavanje prirodnih resursa. Atidžina premisa "uzmi pola, ostavi pola" je u svojoj suštini jedan od Milenijumskih ciljeva UN-a – Equal share of benefits between user and provider. User je u svakom slučaju čovek, dok je provider priroda, u ovom slučaju pčele. Nije ovo film o pčelama, one su samo primer. Ovaj princip je u svojoj osnovi ključan u obezbeđivanju sigurnog izvora hrane, za oboje, i za Atidze i za pčele.

Da li ste pomislili da je ova priča previše zahtevna i bogata za samo jedan film? Da li ste strahovali da će vam se priča oteti kontroli i razliti se u više rukavaca i digresija?

Pa, ne. Još na samom početku smo imali jasnu predstavu o tome šta ovaj film treba da nosi. Scena gde Atidže vadi med i govori pčelama "pola meni, pola tebi" snimljena je prvih nedelja. Ta poenta je bila sigurna praktično od samog početka. Ono što je bilo potrebno je konflikt. I onda su se pojavili Husein i porodica.

S obzirom da je količina materijala bila masivna, ne samo u satima, kojih je oko 400, već i u sadržaju događaja koji su bili snimljeni, svakako da je bilo teško baciti u korpu dobar deo tih preostalih 399 sati. Pogotovo što je tu bilo i scena koje su, kao vizuelna estetika recimo, na neki način impresivnije od onoga što je ušlo u film. Međutim, i pored toga što smo pre montaže pregledali ceo materijal, razlika između prvog i zadnjeg reza minimalna je u pogledu sadržaja, odnosno skoro i da nismo menjali scene. Svakako, strpljenje je jedini put da se dođe do istine u dokumentarnom filmu.

Da li bi vam smetalo ako bi neki ovo vaše ostvarenje predstavili i kao aktivistički film?

Ne bismo hteli da publici nametnemo mišljenje. Film je višeslojan i svako pronađe značenje u kome se pronalazi. U Hong Kongu posle projekcije prišao nam je muškarac srednjih godina i sa suzama u očima je rekao: "Samoća je ista svuda, bez obzira da li živite u Bekirliji ili prenaseljenom Hong Kongu."

Šta nagrada na festivalu Sandens donosi vašem filmu po pitanju prodaje, plasmana, distribucije, vidljivosti…?

Ta nagrada se desila tek nedavno, mislimo da je prerano za pričanje. Već imamo američkog distributera, ali premalo informacija.

Kako vam izgledaju aktuelna scena i ponuda kreativnih dokumentaraca na evropskom i na svetskom nivou danas?

S obzirom na naše dosadašnje iskustvo po festivalima širom sveta, ne bismo pogrešili kad bismo rekli da živimo u verovatno najzahvalnijem vremenu za pravljenje i gledanje dokumentarnih filmova. Znatno više nego za igrane, za koje se čini da nekako opadaju interes i kreativnost. Planeta se danas čini kao jedna nedogledna filmska traka za dokumentarce, ne samo zbog izuzetno bitnih tema i problema za čije obrađivanje je dokumentarac očito idealan medijum, nego i zato što su se filmadžije oslobodile tehnoloških okova. Danas samo jedan čovek sa DSLR-om može da uradi remek-delo ukoliko se dovoljno posveti i ima istrajnost da doživi realnost sa svom njenom magijom.