Pri početku jednog od uvodnih poglavlja vrsnog romana Nijedne žene sin Franka Buisa (prevela Jovana Ilić, lane objavila kuća Vaganar) piše i sledeće: “Stigle su me godine, proputovao sam kroz vreme kao poslušni i pažljivi putnik i još uvek sam tu, zbunjen, u rukama Gospoda. Zapravo, nikada se tih ruku nisam oslobodio iako mi se čini da nebrojeno puno puta on nije znao šta bi sa mnom. Barem ga svojim delom nikada nisam izdao.”

Posve začudno i, naravno, u smislu potpune podudarnosti, gore navedene rečenice kao da odzvanjaju vrlo dobrim a upadljivo liričnim hibridnim dugometražnim ostvarenjem Kristina u režiji Nikole Spasića. Odrednica ‘hibridni’, iako suštinski varljiva te, samim tim, i nedorečena i nedovoljno precizna, ovde se odnosi na osoben spoj onoga što kao datost doživljamo kao dokumentaristički izraz, odnosno, kao odlike igranog fillma. Odnos fikcije i fakcije u konkretnom slučaju dugometražnog ostvarenja Kristina krajnje je usložnjen i pipav; priča, očigledno nadahnuta stvarnim događajima i stvarnim likovima (na čelu sa glavnom junakinjom – transrodnom seksualnom radnicom, predanom veri i dobrotvornom radu, kao i potrazi za višim, ako ne i krajnjim smislom postojanja uz toliko barem prividnih kontradiktornosti i uslovljenosti) ovde je tretirana kao građa za igranu strukturu, u kojoj neke od scena ostavljaju utisak reenactment-a (što će reći – u naturalističkom ključu glumljenih događaja koji su se u nekom trenutku i/ili barem približnom vidu zbilja i odigrali). U tom pogledu, Kristina izmiče preciznijim i krućim kategorizacijama i potkategorizacijama, a što je prepoznato već na prvom koraku predstavljanja pred publikom – na referentnom festivalu FID Marsej, gde je ovo srpsko ostvarenje (naravno, nastalo i uz podršku FCS-a) nagrađeno kao najbolji prvi film u selekciji koja je objedinjavala dokumentarni i igrani soj.

Dabome, ta ambivalentnost već pri prvim analizama predstavlja jedan od (manje važnih) odblesaka opšte ambivalentnosti ove životne i upečatljive priče sa magnetičnim glavnim likom, povesti koja, između ostalog i povrh drugih aspekata, nastoji da iznađe artikulisan, a u isti mah i filmičan/sinematičan odgovor na pitanje kako biti (sve) to što jesmo, sa i među drugima, ali prevashodno sa samim sobom.

Film otvara krajnje efektna i kinestetski uspela scena regresivne seanse, koja pruža dovoljno smernica za početno pozicioniranje ključnog lika; premda statična, u ležećem stavu na podu dovoljno gizdavog beogradskog salonca, Kristina već pleni narečenim magnetizmom, a, uz to, suptilno pojašnjava zbog čega zavređuje da bude udarni lik filma zamašnih autorskih ambicija, koji istovremeno potpada ali i izmiče strožim odrednicama kvir (queer) filma i ostvarenje koje pruža jasne i kredibilne osnove da bude smatrano i arthaus ostvarenjem čiji su autori precizirali šta i na koji način/kojim sredstvima to žele da iskažu, uz punu veru u i dalje podatnu moć filmskog jezika da odrazi i ono što počiva u dimenziji stvarnog života postojanja, a što je u isti mah i odveć apstraktno da bi tek tako bilo predočeno u film koji je, između ostalog, omeđen i manje ili više zadatim trajanjem. I na tom planu Kristina poentira – u devedeset minuta saznajemo dosta toga validnog i upečatljivog o toj junakinji akterki; ona je transrodna seksualna radnica, iskrena vernica, humanitarka, esteta, ljubiteljka antikviteta, prilježna prijateljica… a, mimo svega upravo nanizanog, i osoba očito bogatog unutrašnjeg života, samozatajna usamljenica, sklona melanholiji i egzistencijalističkom splinu, pa još i željna ljubavi i istinske interakcije sa onim neretko mitskim a nadopunjujućim drugim. U tom smislu, Spasićeva (a pomenimo tu i scenaristkinju i producentkinju Milanku Gvoić) Kristina, pomalo začudno u toj svojoj dimenziji bliska Kovačićevom bioskopskom hitu Vera, ukazuje i na značaj onog starog šnita – šnita koji se tiče filmskih priča čiju kičmu/udarnu osovinu čine glavni likovi (u pitanju su takozvani character-driven filmovi), a to je onda povratak na onovremenske postavke kada su zapleti bivali tek zgodan ali i površan izgovor da se izatkaju priče o likovima, junakinjama i junacima, dakle, ljudima, ali prvenstveno, ako ne i isključivo o onima koji zaslužuju takav laskavi tretman i neosporno centralno mesto u koordinatnom sistemu i strukturi filmske priče.

Kristina, ambiciozno sprovedena u delo, sa podosta promena lokacija i izražajnih sredstava (gde, pak, dominira promišljena upotreba stativa, odnosno, statičnih kadrova), snimateljski dovedena do prilično visokog sjaja, ali filmske slike koja se komplementarno odnosi prema značenjskoj i idejnoj ravni ovog ostvarenja (u tom smislu, pohvale idu na račun direktora fotografije Igora Lazića) nanovo potcrtava vitalnost i sveukupnu važnost mladog srpskog filma, koji je, srećom, tek na retke mahove sam sebi svrha. Naravno, moguće su analogije, pa i poređenja sa onim što znamo i pamtimo iz filmova Želimira Žilnika, a možda i iz Društvene igre Srđana Karanovića, ali Spasićeva Kristina, i mimo par manjkavosti (poput nešto nesigurnije realizacije u završnom segmentu, recimo) jeste samosvojan filmski rad autora čiji dalji rad svakako ima rezona pratiti. A stvarnoj Kristini se ima poželeti sva sreća šta god da su joj naredni potezi i planovi, jer retko se sreće toliko tananosti, dostojanstva i hrabrosti u postojanju ovde i sada, pa još i uz toliko nežnosti prema životu kakav nam je dat, pa boleo ili ushićivao nas on svojim darovima.