Srpsko narodno pozorište, Novi Sad; Režija: Kokan Mladenović; Uloge: Novak Bilbija, Sonja Damjanović, Ivana Vukčević, Slavica Bajčeta, Igor Pavlović, Jugoslav Krajnov, Gordana Đurđević–Dimić…

Na sâmom kraju predstave San letnje noći Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada (gostovanje u beogradskom Narodnom pozorištu) konačno se, posle neobuzdane scenske zaigranosti u trajanju od dva sata, uspostavlja neki miran, tih, ozbiljan i setan ton. U takvom tonu vilenjak Puk govori završni monolog upućen publici, dok članovi glumačke družine spaljuju novac koji im je, za neuspešnu predstavu, bahato i s omalovažavanjem udelio atinski vojvoda Tezej. Beznadežno dobronameran gledalac mogao bi, iz ove scene, da nasluti da je koncept reditelja Kokana Mladenovića trebalo nešto da nam saopšti o prirodi pozorišne umetnosti; recimo to da glumci, čak i onda kada nisu na visini svog umetničkog zadatka, umeju da sačuvaju neko dostojanstvo, za razliku od amoralnih i beskrupuloznih političara.

I to bi bilo to. Sve što prethodi ovom završnom prizoru svodi se na jedan scenski i misaoni galimatijas u kome su slabosti rediteljskog postupka Kokana Mladenovića, koje smo u njegovim skorašnjim predstavama mogli da primetimo, doživele svojvrsni vrhunac. Pre svega drugog, tu je odnos prema tekstu: komedija San letnje noći Viljema Šekspira je drastično adaptirana, što naročito dolazi do izražaja u nasilno modernizovanim scenama sa zanatlijama koji prave predstavu za Tezejevo venčanje (ubacivana su i parodirana neka opšta mesta pozorišne teorije). Problem se ne nalazi u tome što se reditelj drznuo da dirne u tekst velikog pisca, već u tome što ovakvim radikalizmom ništa nije dobijeno, osim banalnog parodiranja rasprava o pozorištu… Pri tome da ne spominjemo teorijske postavke po kojima je svaki tekst, a pogotovu dramski, strukturno toliko otvoren da se radikalno tumačenje može postići i bez radikalnih tekstualnih intervencija.

Bahat odnos prema tekstu ne svodi se samo na drastičnu adaptaciju već se ogleda i u radu s glumcima koji, na opštem planu, predstavlja drugu slabost rediteljskog postupka Kokana Mladenovića. Glumačka igra je ugrožavala tekst zato što je bila ili dikcijski slaba ili dramski nerazgovetna, a često i jedno i drugo: umesto da s glumcima prvo artikuliše priču (odnose, situacije, likove), reditelj se povodio za spoljnim scenskim rešenjima, tako da se ovde visi u vazduhu, skače, davi u bazenu, govori kao na pokvarenoj gramofonskoj ploči… Nezavisno od odnosa prema Šekspirovom tekstu, ovakav rad s glumcima je problematičan i zato što se svodi na grubu manipulaciju, a sve zarad apriorne i nemušte rediteljske zamisli. Izuzetni komičarski temperament, inteligencija i dar Gordane Đurđević-Dimić uspeli su da sačuvaju glumicu sudbine koju su doživeli njeni partneri, te je njen Puk bio jedan neodoljivo šarmantan, preduzimljiv i brzoplet vilenjak.

Iz prethodnog prikaza pojedinih scenskih rešenja može se naslutiti i treća odlika Mladenovićeve režije, koja nije oduvek bila i njena slabost, naprotiv – u pitanju je scenska mašta. Mladenović je počeo da se razlikuje od većine naših reditelja upravo tom autentičnom potrebom da stvara maštovite, metaforične i razigrane scenske svetove, što mu je polazilo za rukom u nekim od njegovih najznačajnijih predstava (setimo se Velike sveske u Ateljeu 212 ili Afere nedužne Anabele u Somborskom pozorištu). Ali, ta sklonost je u međuvremenu počela nekako da mutira, da ugrožava sve druge aspekte pozorišnog čina, pa smo tako dobili i ovaj San letnje noći – glomazni spektakl sumnjivog ukusa.

Iz kataloga rediteljevih ekscentričnih scenskih rešenja dovoljno je izdvojiti samo pojedina: na sceni se pojavljuju i voze dvoja kola (neugledan spaček za glumačku družinu i neka besna kola za atinske plemiće), Tezej se opušta pored bazena u koji stalno neko upada prskajući sve unaokolo, vilinski kraljevski par leti u vazduhu, na svadbenom piru sviraju trubači itd. Na nivou scenskih znakova, ova rešenja su pubertetski "aktuelna" tj. površna (Tezej je kriminogeni vladar koga čuvaju telohranitelji dok lenčari na bazenu i vozi dobra kola), ali je i njihova ludička priroda problematična jer, umesto efekta radosne zaigranosti, stvaraju utisak dosadne haotičnosti… Da ne otvaramo delikatno pitanje ukusa.

Ipak, ovo pitanje mora da se otvori kada se pogledaju kostimi i dekor. Kostimi Dragice Pavlović svode se na neznakovitu kombinaciju stila epohe i savremene odeće, ostvarenu prevashodno pomoću napadnih i neukusno složenih materijala (skaj, čipka, pliš, til). Scenografsko rešenje Geroslava Zarića nudi nam zastarelu scensku predstavu o misterioznom šumskom predelu, s lišćem posutim po providnom materijalu i nekim preglomaznim, za konstruktivistički koncept nedovoljno pročišćenim i svedenim objektima koji, povrh svega, imaju i potpuno nejasno značenje.

Očigledno je da se Kokan Mladenović, jedan od naših darovitijih reditelja, nalazi u veoma ozbiljnoj stvaralačkoj krizi, koja se primećivala i u predstavama Putujuće pozorište Šopalović i Strah i njegov sluga (ova druga nikad nije preneta na scenu Ateljea 212 posle letnje premijere na otvorenom). To je neprijatan uvid, ali on se, ipak, tiče individualnog stvaralačkog opusa: ovde se, međutim, postavlja pitanje kako je ovakav repertoarski pad mogao da se desi uglednom pozorištu kakvo je Srpsko narodno pozorište. Doduše, aktuelna uprava SNP-a, od koje se dosta očekuje, nasledila je ovaj projekt od svojih prethodnika, te je razumljivo da joj delikatnost ove situacije nije omogućavala radikalnu i ujedno jedino ispravnu meru.