Autoportret Uroša Predića (3)
Savesnost umetnika
Uroš Predić je 1921. na molbu Srpske akademije prvi put napisao autobiografiju, koja je objavljena u godišnjaku Srpske kraljevske akademije XXVIII, 1914-1919. (Beograd 1921, str. 182-310). U ovom broju donosimo drugi deo ovih zapisa
Uroš Predić je nezaobilazno ime u istoriji srpskog slikarstva. Odgovarajući na ankete nacionalnih institucija, u tri navrata pisao je autobiografiju, 1921, 1946. i 1949. godine. U feljtonu koji"Vreme" objavljuje biće objavljeni svi umetnikovi autobiografski zapisi, od kojih će dopuna autobiografiji pisana 1949. godine ovde biti prvi put objavljena. Osim toga, čitaoci će imati priliku da se upoznaju s dosad nepoznatim dokumentima, delovima prepiske i reprodukcijama koji nigde ranije nisu bili publikovani. Materijal je priredio Darko Garić.
God. 1890. preselim se u Novi Sad da bih bio bliži bačkoj Konzistoriji koja je ocenjivala moje slike sa verskog gledišta, i da bih uštedeo sebi neprijatnosti prenosa slika preko granice. Pošto sam u N. Sadu dovršio drugu seriju slika, koja je obuhvatala praznične ikone, izložim ih u N. Sadu, Karlovcima, Pančevu i Vršcu. Htedoh u Beograd da ih pokažem publici, ali obostrane pogranične šikane pokvariše mi volju na to. Utom zahte i Čuruška opština da i za njihovu crkvu živopišem ikonostas, no ja ih svesrdno uputim svome prijatelju i drugu Đoki Krstiću, koji je detinjstvo proveo u Čurugu. Ovo nije samo iz kolegijalnosti učinjeno, nego i iz drugih manje delikatnih razloga: prvo, što bi Čuružani imali da čekaju još tri godine, dok ne svršim najpre bečejsku crkvu, i drugo, što sam se još uvek zavaravao, da posle bečejske crkve ne primim nijednu više, jer mi nije bila namera da postanem ikonograf. Ali, međutim, prilike su se tako izmenile da sam ipak morao da se postepeno odričem mojih mladalačkih težnji, prilagođavajući se sili okolnosti. God. 1893, kad sam svoj posao u Bečeju privodio kraju, razboli mi se brat Radivoj, načelnik Ministarstva finansija pod ministrom dr. Mišom Vujićem, koji je uzeo brata kao valjana i spremna čoveka, da bi zajedničkim radom sredili rastrojene državne finansije. Ministarstvo padne, a brat nije imao deset godina državne službe…
Duševna depresija i veliko i grozno razočarenje pogoršaju bolest, kojoj već nije bilo leka. Video sam šta dolazi, i prema tome sam unapred udešavao svoje odluke, da me nesreća ne zateče nespremna. Zato prihvatih opet jednu novu ponudu za crkveni živopis od strane srpske pravoslavne Opštine u Perlezu, i nastanim se u Orlovatu 1894. god., gde sam proveo 15 najboljih godina svoga života, kraj matere, oslobođen svih obaveza varoškog života, koje oduzimaju vremena. Ispunjavanje čovečanskih dužnosti davalo mi je drugu naknadu za napuštanje mladalačkih ambicija. Predadoh se sasvim crkvenom živopisu, koji mene hrani i usrećava druge, našavši da i na tom polju može da se još uvek uradi nešto, što je iznad prosečne visine, pogotovu u nas. Predam se svom zanatu, radeći marljivo pored slika za perlesku crkvu još i slike za dvorsku kapelu karlovačke Patrijaršije i mnoge druge privatne narudžbine. Pri tom sam sa interesovanjem pratio kretanje Umetnosti u Evropi, obavešten iz stručnih listova; ali sve nove pojave koje se oglašavaju tonom velikih otkrivenja, primao sam sa opravdanom skepsom, jer se te razne teorije među sobom potiru. Nekada su učenjaci iz gotovih sjajnih umetničkih dela izvodili svoje teorije, a sada se po napred određenim teorijama i receptima počelo raditi sa očevidnim smerom da u razuzdanoj utakmici privuku pažnju na sebe, svojim abnormitetima koje treba uzimati kao originalnost. Video sam kako se grade reputacije, pravci i škole koje su samo u tome jednake, što se svršavaju na "izme" i što ne priznaju ništa nikom, sem sebe. Kraj svih tih ekstravagancija, lutanja i traženja nečeg novog, Umetnost nesumnjivo korača napred, iako u talasastim linijama. I to je utešno, jer pravi talenti su talenti i u svojim zabludama, a nedarovitima se ne može zabraniti da ne kvare posao kojeg se late. God. 1899. posetim Crnu Goru, na poziv kneza Nikole, radi živopisa u nikšićkoj novoj crkvi, gde sam trebao u roku od 8 meseci da pokrijem sve crkvene zidove istorijskim freskama
Naravno da se tako što ne da izvesti; ali sam bar tim povodom video Crnu Goru i naše Primorje. Posle perleske crkve dođoše drugi veliki poslovi. Od 1900 – 1902. manastir Grgeteg; od 1902 – 1904. crkva Svih svetih u Rumi; kapela Vlade Nikolića u Karlovcima; Dimitrijevića kapela u Melencima; Radosavljevića kapela u Pančevu. Od privatnih slika pomenuću veliku sliku "Sveti Đorđe" za g. Bogdana Dunđerskog u Starom Bečeju. Taj srećni život, ispunjen radom i zadovoljstvom, ozaren materinom neizmernom ljubalju, začinjen dužim posetama mnogobrojne familije i rodbine, nađe po neumitnom zakonu prolaznosti svoj kraj. God. 1907. umre mi mati u 86. godini života. Orlovat mi postade odjednom samo uspomena, naša kuća prazna, i samo jedan brežuljak imao je još privlačne snage za mene. Osetih da sam usamljen i vuklo me nekud, ali kuda? Pomišljah na Beograd, Karlovac, Zagreb, Dubrovnik, kada dobih pismo od brata Josifa sa vešću da je kupio zemljište gde će da sazida kuću, pa me pozva da dođem k njemu i da dozidam i sebi stan i radionicu u dvorištu. Dok se kuća zidala, otpočnem u Orlovatu moj poslednji veći posao: slike za Gornju crkvu u Pančevu, god. 1909., i ulučim vremena da odem na tri meseca u Italiju, tek da me želja mine i da vidim šta sam sve propustio. Posetio sam Veneciju, Firencu, Pizu, Sijenu, Orvijeto, Rim sa okolinom i Napulj sa Pompejom i ostrvo Kapri. Severne varoši nisam video, jer sam se razboleo od nazeba u studenim muzejima, te se moradoh vratiti kući.
U jesen 1909. doselim se u Beograd, gde odmah produžim posao za Pančevo, i dovršim ga 1911. Od privatnih slika navešću sliku patrijarha Lukijana Bogdanovića, kako kleči pred Sv. Nikolom u molitvi, pokazujući rukom na jedan brod sa polomljenim katarkama na uzburkanom moru. Simbolika ove slike je dosta jasna za svakoga koji poznaje prilike onog doba u Vojvodini. Ta je slika bila izložena u Srpskom paviljonu na izložbi u Rimu, ali je ostala neopažena jedino stoga što je poražavajuća pojava Meštrovića bacila sve ostalo u zasenak, i drugo, što slika svakako nosi na sebi znake zastarelosti i opadanja, te su je obesili više ulaza u jednoj sali, da ona užasna skerletna boja patrijarhova mantrosa na remeti moderne harmonije.
Pomenuću još i poveću sliku "Sv. Đorđa" u domu Stevana Manojlovića u Sentomašu; diplomu za društvo "Srpske braće" i diplomu za Invalidski fond "Sveti Đorđe", obe u akvarelu. Nijedna nije dočekala da se štampa niti se za sada zna gde su. Za vreme Svetskog rata sklonio sam se u Kruševac do okupacije; posle okupacije vratim se svojima kući, koja je ostala skoro neoštećena. Dvadeset meseci nisam ništa radio. A kada sam se našao opet u mome ateljeu, povrati mi se volja za rad u kojem sam tražio i nalazio razonode i utehe. Tako postade 1916. i slika naše domaće slave Sv. Nikole sa alegorijom rata i sa svima nama domaćima, okupljenim oko našeg sveca, zabrinuti i neveseli. A on nam pokazuje u otvorenom evanđelju reči Isusove; "Preterpjeviže do konca, toj spasen budet". Kao predstudiju za moju figuru na toj slici izradio sam svoj jedini autoportre koji sam poklonio svome starome i uvaženome prijatelju g. Stevanu Todoroviću, slikaru. Dovršio sam jednu davno započetu sliku "Neverni Toma"; izradio sam likove nekoliko naših glumaca i glumica, studija muških i ženskih i najzad panoramu Beograda sa moga balkona. Imao sam čak i porudžbina od naših, pa i od "neprijatelja". Ovu poslednju reč metnuo sam pod navodom, pošto je ona jedna nepravedna generalizacija. Među njima je bilo dobrih Srba, svesnih Hrvata, pa i bezopasnih tuđina i internacionalnih Jevreja. Pronađoše me uprkos mojoj povučenosti. Vlasti me nisu uznemiravale, jer nisam bio zabeležen u crnoj knjizi, niti sam se ikada bavio politikom, koja mi je nesimpatična zbog dubokog nemorala koji još u dvadesetom veku vlada u njoj. Na mesec dana pred početak sloma Austro – Ugarske, prirediše mađarski umetnici izložbu svojih radova u starom Dvoru, te pozvaše i mene kao kolegu i mađarskog podanika na učestvovanje. Bili su dosta uviđavni, da mi ne zamere, što sam tu neželjenu počast učtivo odbio. Uspeh izložbe nije bio nikakav. Porobljenima nije bilo stalo do slika, a ni osvajači nisu doneli kapitala u Srbiju, da ovde kupuju ono što mogu dobiti i u Pešti, već su gledali da što više ponesu odavde.
Posle oslobođenja nisam opet duže vremena mogao da radim od uzbuđenja sasvim protivnom onom koje sam imao u početku rata. U zimu 1918. po nalogu Nj. V. prestolonaslednika Aleksandra izradim njegovo poprsje i portre u polufiguri vojvode Mišića. Potom sam slikao g. Đuru Vajferta, Mišu Pupina, muzičara Peru Stojanovića, mladog virtuoza "Bracu" Milana Stojanovića, prof. Bran. Todorovića i gospođu, generala M. Rašića, dr. Milenka Vesnića, episkopa Irineja, predsednika Akademije dr. Jovana M. Žujovića, Peru Dobrinovića i mnoge druge. Od kompozicija najnoviji moj rad predstavlja Sv. Savu kao zaštitnika srpske crkve i škole. Ova slika je u Dvoru, a druga ista, ali manja, u upravi Državne štamparije koja će je umnožiti u bojama za srpske škole. Ukupno sam do sad izradio 370 portreta u boji, ne računajući množinu skica i studija. Kompozicija sam izveo otprilike isto toliko. Sada ću da dodam ovde i svoju autokritiku kao pismeni pandan mom autoportretu. Glavna karakteristika mojih radova je savesnost . Ništa nisam uzimao olako. Portreti su uvek slični originalu, bez drugih specijalno slikarskih odlika, kako ih je tačno obeležio g. Bogdan Popović, još pre 30 godina; ali sam vremenom i trudom ipak uspeo da uzdignem nivo tih čisto slikarskih osobina iznad linije osrednjosti. U kompozicije unosio sam, prema predmetu, što više umne sadržine i poezije, kvalitete preko kojih se u izvesnim periodima olako prelazi, jer oni zaista i ne postoje za one koji ih sami nemaju. Linearne poteškoće: perspektivu, anatomiju, proporcije, grupisanje i raspored masa, rečju: formalnu stranu, savlađivao sam olako; dok su mi kolorit, a naročito ton zadavali dosta muke, katkad, osobito u većim stvarima bez zadovoljavajućih rezultata, koje gledaoca zanose i oduševljavaju, ostavljajući u njegovoj duši trajni upečatak. Ovo preimućstvo imaju samo radovi genijalnih ljudi. Pozitivna vrednost mojih radova leži u trudu koji je u njih utrošen; a umetnička vrednost neodređena, prema neodređenosti kritike koja evoluiše uporedo sa umetnošću. Da l’ će se ovaj moj sud saglasiti ili sukobiti sa sudom stručnih kritičara, pokazaće budućnost, ako me ona ćutke ne pregazi. Da završim sa jednom uspomenom. Kada se rešavalo da l’ da budem slikar, otac će me zapitati: "A šta ćeš golube, kada te u starosti izneveri oko i kad zadršće ruka ?" Odgovorih: "Ništa! Onda ne marim da živim." Tako mislim još i danas. Je li to znak zelene starosti? Ne znam. Ne čikajući sudbinu, da me stavi na probu, usrdno molim svemilostivu Parku Atropos, pre nego što bih doživeo tu žalost, da mi u dobar čas Konac naglo preseče.
Beograd, 25. marta, 1921.
Bez gunja i opanaka
Kao što je i sam isticao, glavni kvalitet radova Uroša Predića bila je savesnost. Primer te tvrdnje je i "Opis i tumačenje diplome Društva za srpsko narodno pozorište". (preštampano iz 7. broja "Pozorišta" za god. 1901. U Novom Sadu, štamparija Braće M. Popovića, 1901)
Glavna skupština "Društva za srpsko narodno pozorište"od 24. oktobra (5. novembra) 1897 rešila je, da zgotovi diplomu za članove ovoga društva, koji su isplatili celu članarinu, ne bi li se tim načinom umnožio broj članova društvenih. Upravni odbor zamolio je priznatog srpskog slikara i člana društvenog Uroša Predića iz Orlovata, da izradi nacrt za diplomu. Isti se dragovoljno odazvao i podneo je vrlo lep nacrt za diplomu zajedno sa "opisom i tumačenjem" te diplome; a za trud svoj nije tražio nikakve nagrade, ali je želio, da taj originalni nacrt ostane njemu kao članska diploma. Upravni odbor pod br. 116 (U.o. ex. 1899.) prihvatio je rado želju umetnikovu i usvojio je taj nacrt, te je Urošu Prediću ujedno izjavio najtopliju zahvalnost na toj izvrsnoj radnji. Upravni odbor naredio je, da se taj nacrt pošlje na izradu kakvom umetničkom zavodu u Beču ili B. – Pešti, ali da izrada diplome ne bude suviše skupa i da format diplome bude iste veličine, kao što je diploma za članove Matičine. Pregovori oko izrade diplome vodili su se poduže, te se najposle izrada poverila umetničkom rezačkom zavodu Augenera i Gešla u Beču. Diplomu je zgotovio pomenuti zavod ove godine u 1000 primeraka. Diploma je vrlo lepa i ukusno urađena. Upravni odbor odlučio je pod br. 50 (U.o. ex 1901.) da se ta diploma, zajedno sa štampanim Predićevim "Opisom i tumačenjem" pošlje svim članovima. Članu i umetniku Urošu Prediću, akademskom slikaru u Orlovatu, izdaće se, po želji mu, ispunjeni i potpisima i pečatom proviđeni original njegova nacrta ove diplome u ime pravovaljane članske diplome. Saopštavamo ovde doslovce Predićev "Opis i tumačenje" diplome:
Ova diploma pokazuje nam u alegoriji jezgru svega onoga, što nam dramatska poezija posredstvom pozorišta pruža. Da bi se alegorija lakše razumela, dobila je svaka figura svoju etiketu sa natpisom, šta koja osoba treba da znači. To je dovoljno za posmatrača vična čitanju alegorija, da posle kratkog razmišljanja pogodi tok misli izraženih na tom dokumentu; no ipak neće biti na odmet priteći u pomoć posmatraču, jer i najprostija alegorija nikad ne može biti tako jasna, da bi bila otklonjena svaka mogućnost krivom razumevanju. Za to neka ovaj opis posluži gledaocu kao čičerone.
U sred diplome stoji na uzvišenom postamentu glavna osoba ove kompozicije: "Istina", – držeći obema rukama podignuto ogledalo, i pružajući ga preda se upravo prema gledaocu. Na traci više nje nalaze se, osim njena imena, još i ove reči, i to levo: "Tat tvam asi"prastara izreka indiske mudrosti, a znači na srpski: "To ti jesi", čime je ovde obeležen glavni smer pozorišta, da nam istinito i verno, kao u ogledalu, iznosi pred oči sliku života; dok na desnom kraju poznata grčka izreka: "Gnoti seauton"opominje, da poznamo sebe u tom ogledalu Istine. Što se Istini ne vidi lice, ima svoga dvojakog značenja: filosofskog, jer i najveći umovi priznaju, da čovek nikad neće i ne može doći do savršenog poznavanja Istine, do razumevanja suštine stvari, već samo do sve tačnijeg posmatranja pojava – i umetničkog, jer nam i pozorište prikazuje opet samo slike i pojave, iza kojih se krije Istina, a nikad suštu, nagu istinu, nego Istinu u poetskom ruvu, umetničku istinu. Za to i na diplomi Poezija zaodeva istinu svojim lakim, tankim plaštom, jer samo tako ona sme izići pred profane oči neprosvećene mase. Oko te glavne grupe sve je ostalo raspoređeno kao figuralna i mislena dopuna, iznoseći nam u alegoriji, šta ćemo sve videti u ovom ogledalu Istine. Videćemo čoveka, u borbi sa svetom i sa samim sobom, a sve pod uticajem unutrašnjih tajnih sila, težnja i nagona, izraženih na diplomi ukupno pod imenom "Strasti", koja kako u životu, tako i u njegovu ogledalu, u pozorištu, igra glavnu ulogu, te joj je za to i na diplomi ustupljeno najviše mesta. "Strast"je oličena u onoj dosta nezgrapnoj ženskoj prilici, koja se kao pijana izvalila te sa zanosom srče otrovne slasti, i ne uzimajući na um, što je zmija otrovnica spustila u pehar svoju glavu, te smrću začinjava grešno uživanje. U desnoj ruci "Strast"grčevito drži nož, kojim nemilosrdno probada srce svojih nesretnih žrtava. Oko nje, kao predstavnika sviju strasti ukupno, ređaju se simvoli pojedinih joj grana. Tu su u lineti dve glave spojene poljubom, tu su malo niže kocke i kesa s novci, sve zaokruženo ornamentom od stilizovanog maka, što sve ima svoga lako razumljiva simvolična značenja. Malo niže stoji bista Satirova okićena bršljanom i lozom vinovom. On je predstavnik životinjske strane u prirodi čovečjoj. Animalizam istina održava rod čovečanski u večitoj mladosti, obeleženoj vazda zelenim bršljanom; ali je ujedno i izvor sviju zala, jer on čoveka opija i zanosi, (na šta se odnosi loza vinova), dovodeći ga u opreku s razumom i moralom, i ponižavajući ga čak i do životinjske brutalnosti, oličene na crtežu u borbi lava sa tigrom. Dalje vidimo buzdovan, što znači grubu silu i nasilje; mač, u znak krvave borbe; šlem, kao simvol junaštva i viteštva, lovorov venac – slavoljublje i sujeta; kruna – vlastoljublje. Strele i luk biju iz daleka, potajno i nečujno, kao zavist i zloba. Neke od tih strasti mogu biti pokretači velikim delima, mogu se neke ubrojati čak i u vrline po shvatanju klasičnog doba; ali mira ne mogu dati, već naprotiv rastrzaju dušu čovekovu, dovodeći ga do očajanja, pa i do zločina. Svu tu borbu, u svima stepenima žestine i u svim mogućim zapletima vidimo u pozorištu umetnički prikazanu, vidimo joj uzroke i posledice, iz kojih možemo crpsti moralnu pouku, pa, kad smo to učinili, onda je pozorište sa najlepšim uspehom zasvedočilo svoju kulturnu misiju: da nam u zabavi pruža duševne naslade i moralne pouke. Za to je najdostojanstvenija pojava na diplomi ona figura koja predstavlja "Moral". Ozbiljna – ona odvraća lice svoje od tih strasti, podižući ruku na teme mladića, čije su vedre oči poverljivo podignute prema njojzi. Mladić, to je "Mir", a Moral mati njegova. Do desne ruke mladićeve leži ugašena buktinja, a do nogu njegovih stoji ćup sa pepelom, u znak savršene mortifikacije, bez koje nema ni pravoga mira ni hrišćanskoga morala. Poznato je da su Jelini "smrt" slikali u vidu zaspalog mladića sa oborenim i ugašenim lučem, a ovde je skoro isto tako predstavljen mir, za to, što i mir nije ništa drugo, do "smrt strasti". Pošto je pak strast neizbežan pratilac animalizma, a ovaj opet uslov životu, to iz ovog sleduje, da u životu nema i ne može biti mira. Za to ga svi tako želimo i tražimo. Neki misle da će ga naći u zadovoljenju sviju svojih požuda, a drugi opet u tome, ako se odreknu svega, oni ga traže u aktivnoj afirmaciji svojih prava za uživanje ovoga života, a ovi u pasivnoj negaciji. U drami vidimo i jedne i druge umetnički prikazane, a stoji nam na volju, da prema svome temperamentu, karakteru i obrazovanju poklonimo svoje simpatije ovima ili onima. Ako hoćemo pojam mira da proširimo i da ga uzmemo u figuralnom smislu, tada ćemo ga već lakše naći, ako ne u životu, a ono u umetnosti; jer šta je u arhitekturi i skulpturi ravnoteža u podeli mase, simetrija, i srazmera između tereta i nosioca mu; šta je u slikarstvu i muzici harmonija drugo, nego mir ili izmirenje protivnosti, izmirenje glasova, izmirenja boja ? Tako i u svakom dobrom pozorišnom komadu vidimo umetničko izmirenje posle sukoba i zapleta među protivnim težnjama, tako, da i kad vrlina strada, ipak načelo morala pobeđuje, što nas ispunjava neiskazanim zadovoljstvom, duševnim mirom. Tim je jedan niz misli završen i ujedno je zaokvirena jedna polovina diplome. Na drugoj polovini nalazi se tekst, u okviru daljih alegorija, koje stoje u smislenoj i formalnoj vezi s levom stranom. Ovu vezu gore obavlja ornament u vidu pruge sa obrazinama u raznom afektu, više kojih se povlači duž cele gornje ivice dim, što kulja iz rasplamtale buktinje strasti, da se na desnoj strani zgusne u crne oblake, ispod kojih uzburkano more bije o bregove, predstavljajući tako i prirodu uskolebanu besnom borbom elemenata, i stvarajući paralelu između čoveka i prirode. Pozorište se često služi tom paralelom, i postizava time svoje najveće efekte. Dole je spojena desna strana sa levom pomoću grančice mira, ispod koje i priroda svetkuje; nad ravnom površinom mirnog mora rađa se sunce na nebu bez oblaka. Desno gore pomolio je glavu kroz okvir od čkalja Harlekino, budala, i cerekajući se ukazuje prstom na sve ono, što nam leva strana diplome kazuje ozbiljno. On zastupa šaljivu igru, lakrdiju i satiru; podsmevač je kao kos, nestašan kao veverica i bodljikav kao čkalj. Ostali deo okvira sastoji se iz raznih instrumenata za muziku, jer naše pozorište neguje, koliko može, i tu granu umetnosti. Tekst je na ovoj diplomi što može biti kraći, po primeru diplome "Društva Sv. Save". Ako bi se primetilo i zamerilo, što je "Poezija" bez jote između o i e, to nije slučajna pogreška, već je namerno izostavljena jota iz razloga toga, što svi obrazovani narodi tako pišu, pa za što ne bismo i mi Srbi, u toliko pre, što se taj način pisanja baš potpuno slaže sa našim načelom fonetike, jer niko ne izgovara reč "poezija" tako da se čuje j između o i e, kao u reči "pojeo". Svako načelo, kad se tera do krajnosti, vodi apsurditetu. U ostalom, neka naši filosofi presude, a laiku je vazda slobodno učiniti svoje naivne primedbe, i obratiti pažnju stručnjaka na pojedine sitnice, koje su u velikoj gomili stručnog znanja mogle ostati neprimećene. O celini diplome moglo bi se reći da slabo nosi na sebi obeležje srpsko. Uzrok tomu leži u samoj stvari. Pozorište nije samo srestvo za buđenje narodne svesti, nego je u mnogo većoj meri kulturna ustanova, koju smo od tuđih, naprednijih naroda primili, i njim proširili horizont našeg posmatranja. Kad bi se u Srpskom Narodnom Pozorištu davali samo srpski komadi, iz srpskog života, od srpskih pisaca, onda bi i diploma morala malo bolje istaći svoje srpstvo; ali tako bi pozorište izgubilo veću polovinu svoje kulturne i umetničke vrednosti, a diploma svojeg umnog sadržaja. Kultura niveliše što ne može proći bez žrtava. Svi su narodi žrtvovali kulturi mnogo šta, što su im praoci čuvali kao svetinju, pa to smo isto i mi učinili u mnogom pogledu, i činimo u svakom pogledu još i danas, kako u nošnji i običajima, tako i u svima granama privatnog i javnog života, za što dakle ne bi i u slikama ove vrste, gde po samoj prirodi stvari treba više da se istaknu ideje od opšte čovečanskog značaja, sledovali naprednijima od nas? Ostade dakle ova diploma bez vile i bez guslara, bez gunja i bez opanaka, bez seljaka u "negliže"- u i srpskih ćilimova! Gusle su dobile na diplomi dosta ugledno mesto; ali samo kao pozorišni rekvizit, jer u alegoriji one mogu značiti samo"srpski narodni Ep", a nikako dramat. U ostalom i bez svih specifično srpskih atributa ipak se vrlo jasno vidi da je ova diploma srpska: vidi se iz srpskog teksta, bez kojega se i onako ne može razumeti ne samo ova, nego i makoja druga, najsrbinskija diploma. Nema sumnje, da bi se moglo srpstvo bolje naglasiti, nego što je učinjeno ovde; ali to bi mogao učiniti slikar, koji će kad god u dalekoj budućnosti svršiti "Akademiju srpskog živopisa", a da se nikud ne makne na stranu, te da se ne truje tuđinštinom; ili bi trebalo diktovati slikaru sve; što se želi i kako se misli. Meni je sa svim bilo ostavljeno na volju, da po svome shvatanju, znanju i umenju smislim i nacrtam diplomu, što sam s najvećom gotovošću, pored sveg ostalog silnog posla svog, evo i učinio, dajući potpunu slobodu merodavnim licima, da po svom nahođenju učine svoje primedbe i potrebne izmene, ili da mi bez najmanje ozlede mog "umetničkog ponosa" vrate ovu skicu natrag, ako ne bi ni u čemu odgovarala njihovim zahtevima. Ako bi pak ovaj nacrt bio primljen i usvojen, onda bi se moglo poveriti poznatom i veštom peru, da na osnovu ovih mojih podataka zgotovi kratak komentar, koji bi se mogao oštampati i priložiti uz svaki primerak diplome, tako da bi je svaki član mogao bez velike muke razumeti, jer samo tako će naći u njoj možda nekog uživanja, ako joj bude shvatio smisao i značaj. U tom povoljnom slučaju, a po obavljenoj reprodukciji, lepo bih molio, da mi se original diplome nepovređen vrati natrag, snabdeven sa društvenim pečatom i potrebnim potpisima, u ime pravovaljane diplome, koja mi kao društvenom članu pripada. Diploma bi lepša bila, da je izrađena u boji: ali time bi se neizmerno jako povećali troškovi oko štampe. Za svoj trud oko izrade ovog nacrta ne tražim nikakve nagrade.
U Orlovatu, 21. marta 1899.
U. P.
