(Plavi jahač, Beograd 2002)

Palanka je usađena u ono što najmanje očekujemo da njome odiše. Kažu, kič. Zar da osećam krivicu zbog prisnosti?

Kad god se neko ko je do tada bio isključivo pesnik(inja) odvaži da napiše roman, ili barem prozu blisku romanesknoj formi, skeptičniji – možda i ciničniji – čitalac uključi sve "alarmne uređaje" za krajnji oprez: hoće li usvojiti one nezaobilazne zakonitosti proznog iskaza, obogativši ih svojom pesničkom poputbinom, ili će, onako neprikladno raspevan(a), bespotrebno uteći od "prave" poezije ne stigavši pri tome do uverljivosti prozne forme? Subotičanka Marija Šimoković, posle devet zbirki pesama kojima je zauzela priznato i prepoznatljivo mesto u poeziji srpskog jezika, ispisuje složenac lirskih proznih krhotina Scenografija za vetar ipak dovoljno samosvesno i sigurno, uglavnom obuzdavajući Poriv Za Pevanjem; kada joj to, gdegde, ipak ne pođe za rukom, čitaocu ostaje samo da je moli da, zaboga, malko smanji doživljaj – na obostranu korist – i to se redovno i dešava, već na sledećoj stranici…

Scenografija za vetar još je jedna "prustoidna" potraga za onom famoznom madlenom davnog detinjstva, no takođe i fragmentarna lirska hronika ljudi i vremena jednog središnjeg panonskog mikrokosmosa, smeštenog između Subotice i Palića iz onih sada već "biblijskih" vremena kada ih je povezivao tramvaj; a nestankom tramvaja svaki turobno, skorojevićki i ružno obestramvajeni grad ostaje bez nečega važnog, prevažnog, čega je malo ko (bio) svestan u onoj plitkoj epohi Dirigovanog Progresa, kada se Svetoj Priprostosti činilo da je pravo sledeće pitanje na dnevnom redu epohe "kada će, drugovi, Srbin u kosmos", dočim je cincilikanje jednog "sitnoburžoaskog" urbanog prometala tek eho nazadne prošlosti…. Ili tačnije, ova je knjiga hronika jedne posve obične i neglamurozne subotičke Ulice Stipe Grgića (tamo uz kelebijski put, pa drugi sokak nadesno…), kako to istinskoj detinjoj meri i dolikuje, jer je jedan mirisni prašnjavi šor, sa klupicama pridkućom na kojima u predvečerje sede sve te tetka rožike iliti roži–neni i husar–neni naših detinjstava – takođe odavno preseljene na Drugu Stranu, rashodovane kao oni tramvaji, samo od jednog malo moćnijeg Gazde – sa svojom kolekcijom lokalnih čudaka i čarobnjaka, ujedno i istinska granica Sveta. I nepresušni majdan Čulnosti, vrelo premijernih senzacija jednog postojanja koje tek treba da zadobije "ozbiljnu", odraslu formu, mizanscen iznenadnih, misterioznih, detinjem naratoru nerazumljivih sreća i nesreća Odraslih, koji u Scenografiji za vetar jedno po jedno prelaze u Drage Mrtve…

Senzibilno, no ne i preciozno – osim, dakle, kad se baš zapeva – Marija Šimoković ispisuje ovaj hibridni prozno-poetski tekst upravo u vreme NATO-bombardovanja, baš kao svojevrsnu intimnu rekapitulaciju, kao čuvarno kolekcioniranje mirisa i slika jednog vremena i prostora, onako za svaki slučaj, ukoliko sve to bude izmenjeno Višom Silom… No, sama je Istorija ovde prisutna tek u krajnje diskretnim naznakama, što je više nego dobro jer bi drugačiji izbor mogao odvući spisateljicu ka onoj infamnoj samosažalnoj banalnosti kakvom su već nekoliki autori zapaprili svoje nemušte jer neiskrene i uistinu nepromišljene pokušaje da "osveste" jedan traumatični vremenski odsek iz tričave perspektive "uvređene nedužnosti". Taj je "spoljni", "nebeski" Krš i Tresak, kao kanda zakoniti i odavno suicidalno prizivani kreščendo jednog domaćeg Ludila Udvoje, ovde samo "okidač" za nastanak prozoidnog štiva koje razrasta kroz retrospektivno nizanje autobiografskih krokija u kojima spisateljica nalazi neophodno uporište: u jednoj od najupečatljivijih slika, devojčica krišom jede novine iz bakinog šifonjera, telesno se tako sjedinjujući s tada još nedokučivom tajnom Teksta, koji njenom dedi pričinjava toliki užitak! I to je, zar ne, neka vrsta Totalnog Čitanja, ili pak svojevrsni tekstokanibalizam, šta li? U svakom slučaju, uzbudljivo.

Prozni se pasaži sa flešbekovima jednog subotičkog mikrosveta izmenjuju s poetski(ji)m tumaranjem po Paliću, nekadašnjem i sadašnjem, a sve ih povezuje zavesa od uskovitlanog peska koji se neprestano nadnosi nad Suboticu i Palić, i koji neki optužuju za pojačano dejstvo one poslovične panonske melanholije, za legendarnu suicidalnost ljudi toga prostora… No, ja mislim da je pre stvar u kombinaciji zvuka cimbala i palićkog rizlinga – o kojem Šimokovićeva takođe pripoveda – kad udari Tužna Nedelja i čini ti se da više ništa ne može da se desi što je dobro, a što nije već bilo, i da je bolje da se ovako završi… O čemu u Scenografiji za vetar takođe ponešto ima, manje u Tekstu a više između redova, kroz koje fijuče onaj isti panonski weltschmerz upisan u onaj isti pesak u koji su kadgod piškili Danilo Kiš, Geza Čat i Deže Kostolanji. A nije tako daleko odande ni ona petrovgradska prašina Vojislava Despotova, po kojoj se zove knjiga kojoj je Scenografija za vetar odnekud tako srodna iako uopšte, ali baš uopšte ne liče.