Aphex Twin je neka vrsta Boba Dilana elektronske muzike. Kod njega su sve priče i on zna da ih priča, on zna sve tajne, on sam je misterija. Radi se o suštinski bitnom muzičkom umetniku današnjice, kome reči zapravo nisu potrebne da bi ispričao svoju priču, jer su reči današnjem svetu najčešće suvišne.

Onoliko koliko je Bob Dilan mejnstrim, toliko je to danas Aphex Twin. Njegov novi album Syro, pojavio se nedavno posle ravno četrnaest godina pauze, dospevši odmah među deset najprodavanijih u Engleskoj. Ništa neobično, kad u pitanju ne bi bila elegična muzika u kojoj se ambijenti prepliću sa čudnim ritmovima, nikako pravljenim za ples – ili bar ne za ples koji podrazumeva upotrebu nogu. I kad ceo koncept ne bi krio oštru satiru na medijsko-upravljački kompleks kao takav, razotkrivajući tabloidizaciju muzike.

OD VILE DO VILENJAKA: Kornvol: poluostrvo, deo Britanije koji najdublje zadire u Atlantik, dom je Kelta – Kornvolaca, prvih rođaka Velšana i Bretonaca, čiji je jezik korniš nestao u XVIII veku. No, za iščezlim druidima ostale su priče, legende i mitovi, a na njima je ovaj izgubljeni deo britanskog nasleđa izgradio novi mit o Kornvolu kao mestu na kome se dešavaju čudne i misteriozne stvari, gde vladaju neke druge sile, mimo racionalnih moći poimanja. Takva je reputacija ovog dela sveta i danas.

Kornvol: selendra. Ovo je drugi deo stvarnosti vezane za taj učmali i usamljeni predeo u kome je svojevremeno pisan Gospodar muva, gde je odrastao i najznačajniji umetnik u oblasti popularne elektronske muzike, Ričard D. Džejms (Richard D. James). Između čamotinje i vilenjaka, njegova mašta je našla da se komponovanje i programiranje ne razlikuju previše, te da matematika i muzika imaju mnogo dodirnih tačaka. Uzeo je ime Aphex Twin, naglašavajući dramatičnu ličnu sudbinu – naime, pre nego što se rodio, umro je njegov brat, koji se zvao Ričard Džejms, što majka nije mogla da prežali, te je iskoristila prvu priliku da nazove novog sina – isto. Nismo li svi klonovi nekog ko je bio pre nas?

Pojava Aphex Twina krajem osamdesetih i početkom devedesetih, koincidirala je sa pojavom acid house-a i originalne potkulture rejvova. Osim par underground hitova, njegovi prvi široj javnosti poznati radovi bili su albumi nežne ambijentalne muzike, čudnog, blago jezivog otklona: Selected Ambient Works 85–92 i Selected Ambient Works Vol II, od kojih je prvi često u hip magazinima proglašavan i za najbolju ploču decenije. Spot za numeru On, bio je manji MTV hit i doneo je ceo Aphex univerzum sa sobom – preko minimalističke, ekstatične melodije na klaviru, preleću dešavanja na nekoj pustoj okeanskoj plaži, od referenci na motive sa nadrealističkih slika do okršaja gnjurca u starinskoj opremi sa kartonskom figurom Ričarda D. Džejmsa.

U to vreme, Aphex Twin je doživljavan kao smeli autor-otpadnik koji najavljuje nove tendencije, miljama daleko od eskapističke prirode žanra u kome se obreo – do te mere da su kritičari skovali izraze "intelligent techno" i "electronic listening music", ne bi li nekako obuhvatili sve implikacije iznenađujuće muzike koju je servirao pre nego što je na nju iko bio spreman. Nastavio je u istom maniru – ubrzo se otkrilo da je na raznim izdavačkim etiketama i pod mnogobrojnim pseudonimima (vidi: AFX, Polygon Window, Caustic Window), godinama paralelno gradio jednu neverovatno raznovrsnu muzičku viziju, svoj svet u kome je bilo mesta i za setne ambijente i za uzavrele klupske himne impulsivnog ritma i za kosmičke crossover komade u kojima se iskidani digitalni funk kombinovao sa melodijama dostojnim jednog Satija. Sve pesme imale su prepoznatljivu melanholičnu Aphex Twin boju, i odjednom su postale jasne ogromne razmere njegove potrebe da muzikom opiše svet.

No pravi udarac došao je sredinom devedesetih, sa dva CD izdanja: …I Care Because You Do (1995), i – kao da više pogodnih naslova nije preostalo – Richard D. James (1996). Aphex Twina ovde susrećemo u ulozi vrhunskog sintetizatora muzičkih pravaca i tokova trenutka: sve teme su njegove, od agresivnog drum and bassa koji se lomi negde na pola, do melodičnih intermeca koji nestaju u šuškavoj, elektronskoj buci nepoznatog porekla – ovo je bila neočekivana pop muzika budućnosti, kakva bi izgledala kad bi u njoj bilo mesta za ljude.

Veliki uspeh ova dva albuma, zabeležen i na tadašnjim top listama, značio je samo da je publika postala spremna za njega i Ričard je ubrzo najavio kako želi da nastupi svuda gde nastupaju pop zvezde: u njegovom slučaju to je značilo da je odvažno krenuo na turneju i namenski snimio spotove za emitovanje na komercijalnoj televiziji. Što se turneje tiče, to mu je bila i prva i poslednja, jer mu se nije dopala interakcija sa raznim usputnim ljudima – ali je korisno napomenuti kako je njegov sasvim originalni nastup podrazumevao da umetnik leži na bini svirajući skriven iza kompjutera, dok po njoj igraju neke pojave i prikaze. (Autor teksta je svojevremeno dobio od koncertne agencije sledeće uputstvo, raspitujući se za mogući Aphex Twin šou u Beogradu: "Ričard će sedeti na ivici bine, ako je moguće u polumraku, a na stejdžu će plesati jedna balerina i nekoliko hendikepiranih ljudi u kolicima.") Što se videa tiče, njih je režirao poznati umetnik Kris Kaningam, i to nije bilo prvi put da Aphex Twin pokazuje impresivno razumevanje sa autorima iz oblasti visoke umetnosti (od Filipa Glasa do Pendereckog). Rezultat zajedničkog rada spada u apsolutno najužasnija sočinjenija koja su se pojavila pod imenom pop spota ikada – Come To Daddy prati grupu dece koja čine razne loše stvari po bespućima nekog razrušenog grada, u stilu horora otrgnutog od svake kontrole, dok je Windowlicker surova parodija na dekadentni glamour spotova u kojima kao da žive samo super modeli – naime, u svetu opisanom u ova dva videa, svi likovi nose samo jedno lice: bradato i iskeženo lice Ričarda D. Džejmsa, koje u svakom trenutku gleda u nas.

Zastrašujuće uznemirujući efekat ovih prizora bio je praćen adekvatno agresivnom muzikom, a poruka nije mogla biti jasnija: na ovom svetu postoji samo jedno lice – njegovo, odnosno naše. Teško je i zamisliti bespoštedniju kritiku ove sebične civilizacije čijih smo šaka dopali.

KORNIŠ ESID: Redak biografski intervju iz 1997. otkriva da je muziku počeo da komponuje sa 13 godina, da ima preko 100 sati završene a neobjavljene muzike, da je navodno otkrio program koji koristeći algoritmove kombinuje bitove i melodije tako da se sami sklapaju u pesme, da je iskusio sinesteziju, te da je u stanju da lucidne snove inkorporira u svoje kompozicije. Kao i uvek, nešto od ovih profetskih reči bilo je obična izmišljotina, ali niko nije bio u stanju da kaže koji deo.

U samo nekoliko godina (1991–1996), pod raznim imenima, prezimenima, pseudonimima i nadimcima, Aphex Twin je potpisao više muzike nego što mnogi izdaju za dva života (moguće je!). Kad je zaćutao, znalo se da to neće biti bez najave tihe bure – posle kraće pauze, iznenada objavljeni mnogostruki album Drukqs (2001). Bila je to neka vrsta mentalnog odmorišta, dobrodošao korak u mestu, koji je Ričardu izgleda bio neophodan: na njemu su sve kompozicije dobile ime na izgubljenom korniš jeziku, kao da je autor pokušavao da rekonstruiše svoju prošlost ili da je izmisli onako kako mu je u tom trenutku odgovarao. Mirniji ton, paučinasta nežnost većine komada, poslovična iscepkanost i namerna nelogična nedorečenost stvari, doprineli su osećaju nostalgije za nečim što tek treba da se dogodi.

I vilinski tihi tonovi kojima se okrenuo bili su poruka: tišina nam je neophodna da bismo čuli muziku. Koliko je šok taktičar u pustinjama pop kulture, Aphex je toliko i majstor tišine – kroz njegovu muziku tišina tako često progovara da bi muzika uopšte imala smisla.

Sa početkom XXI veka, ostalo je krajnje neizvesno da li će se išta u budućnosti sa njim desiti, jer je do tada već neprikosnoveni vizionar potom naizgled nestao sa scene, gradeći svoj studio u Škotskoj. Izgledalo je tako dugo da je i reč "zauvek" padala na um.

SAJRODELIK: Avgusta 2014. njegov prepoznatljivi zaštitni znak u smaragdnoj boji pojavio se na nebu iznad Londona, kao balon, i na ulici u Njujorku, kao grafit, najavljujući da se nešto dešava. Kad se konačno pojavio u formi albuma, pod imenom Syro, postalo je jasno da se nova gradska muzika još uvek negde dešava, u svojoj apsolutnosti i bez reči.

Syro je skoro mejnstrim soul ugođaj u poređenju sa nekim ranijim radovima, ali i to je namerno i nema veze sa mejnstrimom, osim onim koji bi svirali i slušali kiborzi. Što i jeste drugi deo sveta opisanog njegovom muzikom, sveta u kome su ljudsko i mašina integrisani, a koji je već tu i širi se sve kapilarnijim umrežavanjem među nama.

Pesme koje nisu pesme svejedno se raspadaju i sastavljaju dok teku: visok nivo vernosti opisa toka dnevnih aktivnosti sa svojim isprekidanostima ne poklapa se slučajno sa Aphexovom muzičkom tekućinom. Kao i kod svih stvarno velikih autora, on definiše zvuk vremena tako što inkorporira zvuke i tok dešavanja iz okoline, postižući da njegove stvari na kraju govore ono što svi misle.

U svetu internet popa koji je poslednjih godina postao dominantna linija popularne muzike, u kome se sve lansira preko mreže, Aphex je nastavio ono što je radio – prihvatio je igru i izvrnuo je kao rukavicu. Njegove nove stvari zato su melodične, ali se onda u njima nešto drugo dešava, čudno i krajnje uznemirujuće, stvarajući do sad nepoznato uzbuđenje, što bi dobra muzika i trebala da čini. Prema euforičnom svetu ispranog pop zvuka koji trenutno vlada internetom, Aphex je opet suštinski pobunjenik sa porukom. World went wrong? Hell, yes!

Ako mislite da u ovome postoji preterivanje, to je samo zato što niste spremni da prihvatite brzinu kojom se svet odvija pred nama i sa nama. Recimo, ovu činjenicu: Aphexov sin je sa pet godina počeo da komponuje na kompjuteru i kači svoje muzičke komade na Bandcamp, ide okolo sa Macom kao da je deo njegovog tela i stalno nešto beleži. Kompjuter novoj generaciji nije neki otuđeni deo nameštaja u sobi. Aphex je njihova klasična muzika, koja nastaje sada.

FENIKS FANK: Svaki put kad čujemo nešto novo, neki novi zvuk ili odnos tonova, naš mozak se malo promeni kako bi usvojio tu činjenicu. Pred ovom prostom naučnom činjenicom iz koje proizlazi da muzika ima potencijal da nas svakodnevno menja, prosto padaju sve cinične priče o tome da pesma ne može da promeni svet. Ona ga u stvari stalno menja.

Muzika je verovatno samo naš način da sebi objasnimo svet, da ga nekako poređamo i da u njemu nađemo svoje mesto. I to je sve što ga interesuje: Aphex zato pravi muziku u kojoj uvek imamo nešto što nikad pre nismo čuli, a nikad nemamo ono što smo ranije čuli. Uvek smo drugačiji posle njega, i to je jedini način da se slobodno živi.

Od Žaka Atalija do Ričarda Džejmsa, jasno je da je odgovornost u svakodnevnim izborima na nama, hoćemo li da živimo kao slobodni ili kontrolisani ljudi. Ako rokenrol shvatimo kao svesno odstupanje od važećih pravila i kreiranje sopstvenih, postaće nam jasno gde je rokenrol danas i zašto je pomalo zaboravio na gitaru. Ona, naime, ne proizvodi više maksimum buke.

Osnovno pitanje svih današnjih društvenih borbi, pa i onih opisanih muzikom, jeste – kako protiv banalizacije same potrebe za promenom. Ova banalizacija se sprovodi svakog dana i usmerena je protiv bilo kakvog, makar instinktivnog, osećaja da se može živeti dostojanstvenije, sa više socijalne pravde i čoveku primerenije. Svaka potreba za promenom pretvara se u potrebu za promenom stila, fazona, načina izražavanja, glasanja za drugu političku opciju, da bi se izbeglo i zamaglilo osnovno pitanje ispravnosti ustrojstva društva.

Aphex Twin nudi jedan mogući odgovor svojom karijerom koja traje već preko neshvatljivih 25 godina – neshvatljivih jer je to otprilike period u kome postoji elektronska muzika kao deo komercijalne pop muzičke scene. Njegov odgovor je u neuhvatljivosti koja počiva na zdravom odnosu prema sredstvima komunikacije, u kome je u prvom planu ono što se želi reći, a ne puka potreba da se, eto, saopšti bilo šta. To što većina ljudi nema šta da kaže, a ipak komunicira, drugi je problem, veoma jasno osvetljen prisustvom Aphex Twina.

U svetu u kome svi žele da budu nešto drugo, on se ruga svakom kome nije dovoljno samo čudo postojanja.