Knjige
Seksualna sloboda i klasni stid
Uzbudljive knjige dvojice savremenih francuskih autora razmatraju pitanja savremene represije i slobode na polju seksualnosti, ali i na terenu klasnih odnosa
Malo je koja tema danas tako zapaljiva i toliko konfliktna na levoj strani intelektualnog spektra kao priča o nekovrsnoj (samo)izdaji levice, koja bi tako u značajnoj meri sama skrivila vlastitu epohalnu defanzivu, pošto je evidentno da je, još od pada Berlinskog zida, u velikom delu razvijenog – ali i manje razvijenog – sveta "prestižu" i s leva i zdesna i kroz centar svi živi, od tzv. neoliberala do konzervativaca, tribalista, populista. Ovaj kritički narativ koji "buši" savremenu mejnstrim levicu Zapada sa "autentično levih" pozicija kaže otprilike ovako: levica se odrekla klasne borbe i brige za radničku klasu kao svog apsolutno primarnog zadatka i svrstala se uz "demokratski konsenzus" sa (neo)liberalima, tvrdeći da je bolja od njih jedino utoliko što je sposobna i voljna da sprovodi "kapitalizam s ljudskim likom", a od desnice se više ideološki ne razlikuje po ekonomskim i strateško-političkim pitanjima, nego po (ovi kritičari će implicitno tvrditi: ipak drugorazrednim) kulturno-identitarno-lajfstajl začkoljicama; sva je, dakle, u znaku podrške etničkim, verskim, rasnim i možda naročito seksualnim manjinama, sva je u borbi za formalnu rodnu ravnopravnost, sva se predala (u osnovi liberalnom) diskursu "političke korektnosti"… A takva levica je, čemu da se lažemo, zanimacija urbanih kosmopolitskih elita višeg obrazovanja i uglavnom višeg materijalnog standarda, dok su "prezreni na svetu" ostavljeni bez podrške u svetu u kojem se sve teže snalaze i gde ima sve manje – nekada podrazumevanog – mesta za njih, pa se protestno okreću populističkoj desnici…
Didije Eribon, vrlo intrigantni francuski filozofski pisac (kod nas je prevedena njegova sjajna biografija Mišela Fukoa, v. Vreme br. 1250), potpisao bi, reklo bi se, svaki gore prepričani redak kritike savremene neo(liberalne)levice, no nije to ono što ga po sebi čini na bilo koji način zanimljivim. Ono što njegovu izvanrednu i žanrovski veoma neobičnu autobiografsko-esejističku knjigu Povratak u Reims (prevela Milena Ostojić; Sandorf i Multimedijalni institut, Zagreb 2019) izdvaja daleko iznad "konfekcije" u svojoj niši jeste već i njegova izdvojena, pomalo "renegatska" pozicija unutar ovog disputa. Eribon je, naime, najafirmisaniji upravo kao autor knjiga i eseja koje se, neposredno ili posredno, dotiču pitanja gej sloboda, identiteta, represije; kao homoseksualac iz francuske provincije koji je i sam prošao kroz sve traumatične faze "izlaženja iz ormara" i svih nevolja koje to donosi u konzervativnom okruženju – počevši od vlastite familije – Eribon nekako prirodno pripada toj "kulturalističkoj" levici, fokusiranoj na pitanja prilično udaljena od interesovanja tzv. običnog, malog čoveka – šta god ovaj bio. Moćna i upečatljiva kao autobiografska proza, lucidna i uverljiva kao esejistika, knjiga Povratak u Reims nastala je kao neka vrsta ne toliko revizije koliko, hm, dopune njegovih ranijih dela, kao sagledavanje iste ili slične problematike iz drugačijeg ugla. Temeljna spoznaja do koje Eribon dolazi u zreloj životnoj i intelektualnoj dobi jeste da mu je bilo mnogo lakše da se izbori za afirmaciju svoje seksualnosti nego da prevlada duboko usađeni klasno-kulturološki stid: stid zbog vlastitog "niskog" porekla, zbog "neprosvećenosti" bližnjih koji govore u dijalektu, ne čitaju knjige, ne zanima ih ništa osim fudbala, lake TV zabave i prostih viceva, skloni s homofobiji i ksenofobiji… I danas, nakon propasti "klasične" levice, uglavnom glasaju za Nacionalni front… Eribon je sa svojom "zaostalom" familijom odavno bio prekinuo gotovo svaki kontakt osim najnužnijeg, u čemu autor ovog dela s razlogom vidi i metaforu jednog mnogo šireg i opštijeg fenomena; zato odlučuje, u aktu ljudske čestitosti i intelektualnog poštenja, da se "vrati" – doslovno i simbolički – na mesto traume i odbrambenog "prezira", te da drugačije, sa zrelošću i smirenošću svoje sadašnje životne pozicije, sagleda svoje nekadašnje neposredno okruženje, a onda i šire francusku "belu" radničku klasu i da potraži, "vozeći u rikverc", početnu tačku jednog za sve štetnog raskola, na kojem jača samo najgora desnica. Plod njegovog poduhvata je jedno izuzetno uzbudljivo čitalačko iskustvo: Povratak u Reims je moguće, čak neophodno, čitati kao vanserijsku nefikcijsku književnost, kao nesmiljno razračunavanje sa strukturom društva koja tako reći neminovno proizvodi "kulturološki stid" potlačenih pred njihovim tlačiteljima, a da autor istovremeno ni za trenutak ne zalazi u beslovesni pasatizam: ne radi se, dakle, o tome da bi se "trebalo vratiti konzervativnim vrednostima" jer one nisu valjale ništa, ali se radi o tome da se onima koji su zatočeni u tim oblicima "mrtvog mišljenja" (V. Despotov) mora bar pokušati naći načina da se započne istinski dijalog na novim osnovama, a za dobrobit svih. Ako shvatimo Povratak u Reims kao roman – to je bolje od bilo kojeg Uelbeka, na primer. Ako ga čitamo kao autobiografsko štivo – i Knausgor bi imao šta da nauči. Ako ga čitamo kao političko-kulturološku raspravu – to je tri koplja iznad onoga čime nas zasipaju najrazvikanija imena današnje džet-set filozofske levice. Objavljivanje ove knjige na našim jezicima utoliko je redak istinski Događaj, a njeno previđanje već bi trebalo početi tretirati kao prestup nečinjenja.
Eribonov zemljak Eduar Luj (rođen 1992), takođe je provincijski mladić sa severa Francuske, iz krajeva razorno pogođenih novom strukturom francuskog i evropskog društva, pri tome iz veoma siromašne i disfunkcionalne porodice. I, da – neko ko je vrlo rano shvatio da je gej, što i ne bi bio toliki problem da to nisu shvatili i manje-više svi oko njega… Roman Gotovo je s Edijem Belgelom (prevela Ivana Misirlić, Laguna 2018) spada među ona gotovo ženeovski (Genet) direktna, iskrena, brutalna svedočanstva jednog odrastanja i mučne samospoznaje, probijanja kroz duboko neprijateljski ali i duboko unesrećeni svet deklasiranog (sub)proletarijata u pustinji realnosti postindustrijskog doba. To je ono što Luja povezuje s Eribonom: odrastanje među deklasiranima, opresiranima, nemoćnima, koji potom kinje nemoćnije i slabije od sebe, one koje ih je naučilo da vide kao "nastrane" i "nakazne". Svet konzervativnosti i patrijarhata istovremeno je, dakako, vrlo licemeran i daleko od svake čednosti, pa će s mladim Lujem čak i rođaci rado potajno orgijati, ali bez posledica po svoj "muški ugled" jer, kako pisac kaže, nije stvar u tome šta radiš, nego šta jesi, a još više kako izgledaš… Belgel (što je "građansko" ime autora) će se izvući iz tog sveta i postati Luj, ali strategije individualnog spasa su, dakako, nedostatne i ne rešavaju nijedan fundamentalni problem. Zato se, uostalom, i Eribon vratio na "mesto zločina", a na drugi način to čini i njegov mnogo mlađi kolega, u knjizi koja nagoveštava jedan još pomalo neizbrušen, ali znatan književni potencijal.
A što se tiče one rasprave s početka ovog teksta, ne znam koliko mladog Luja zanimaju takve stvari, ali ovaj je roman nesumnjivo izveštaj sa tog istog klasno-kulturološkog bojišta. Uz to, bilo je zabavno čitati njegovu takoreći naturalističku ispovest koja uključuje i vrlo rano seksualno osvešćenje (a bogme i "praksu"), što na jedan pomalo bizaran način udara u savremeni tabu političke/rodne/seksualne korektnosti koji u svemu živom paranoično vidi pedofiliju. Pošto je sa svake druge zamislive forme seksualnosti skinuta stigma, ostala je još ta poslednja utvrda, da je brane ovaj put ne nekakvi viktorijanski moralisti nego, gle, levo-liberalni dobronamerni staljinisti, oni što se mršte čak i na Vudija Alena… A Luj im na to kaže: hej, opustite se, ja to baš volim… Što će reći da je seksualnost i pisanje o seksualnosti od neke vajde samo kada šamara malograđanina tamo gde je najosetljiviji. A naročito onog malograđanina koji nema pojma da je malograđanin.