Šesto po redu izdanje sve zapaženijeg mladog beogradskog, društveno angažovanog filmskog festivala "Slobodna zona", u organizaciji kulturnog centra Rex, a pod sloganom "Preko crte", održano je od 5. do 10. novembra u DKC-u i Muzeju jugoslovenske kinoteke, a svojim gledaocima, kojima je to uglavnom jedina prilika da vide filmove tog tipa tokom godine na jednom mestu, pružilo je priliku da pogledaju 26 ostvarenja. Rumunski film Ako mi se zviždi, zviždim mladog Florina Šerbana, imao je čast da otvori festival. Dramatična ispovest telohranitelja Bin Ladena u Zakletvi, intrigantan "rokumentarac" Kargo: izgubljeno–nađeno o Darku Rundeku, turoban prikaz alternativne rok scene u savremenom Iranu Niko ne zna za persijske mačke, sumorna priča o odumiranju sela i očajničkoj potrazi za suprugama u domaćem Selu bez žena, kao i nesvakidašnja storija o vremešnom rumunskom umetniku/beskućniku Svet po Ionu B. zaključno sa završnim potresnim, ali razgaljujućim i optimističkim I ja sam tu o zanemarenim potrebama ljudi sa Daunovim sindromom, što je ove godine činilo i programski koncept "Slobodne zone" – neki su od vodećih naslova ovogodišnjeg izdanja.

EKSPRESIONIZAM ZLA: Pristigavši s laskavom reputacijom osvajača gran prija prošlogodišnjeg "Sandens" festivala, zapanjujuće snažna i katarzična Draga prekaljenog američkog autora Lija Danijelsa, u filmskoj adaptaciji romana Push upoznajemo se sa šesnaestogodišnjom srednjoškolkom afroameričkog porekla Klaris Džons "Precious", koja ima sve razloge ovog sveta da bude istinski nesrećna. Izuzetno neprivlačne fizičke pojave, skromnog klasnog porekla, bedne materijalne situacije i uistinu prekomerne težine, Precious nema niti jednog prijatelja, svoje dane u školi mrzovoljno odrađuje, a kada i drugi put u kratkom vremenu ostane trudna, suočiće se sa surovom, ali očekivanom odlukom uprave ove državne institucije: biće izbačena iz nje. Međutim, iako je sve to već samo po sebi dovoljan razlog za duboku zabrinutost, apsolutno ništa od toga ne može da se meri sa katastrofalnom situacijom u kući. Naime, Klaris je od najranijeg detinjstva višestruko silovana od strane oca, čije drugo dete upravo nosi! Gotovo petominutna solo scena (maestralne Monik) nezapamćene sistematske vulgarnosti u pravoj provali buke i besa više je od paradigme samog filma: bez preterivanja možemo zaključiti kako se radi o jednom od najsnažnijih furioznih izliva unutrašnjeg zla ikada viđenim na velikom platnu! Poseban kuriozitet ovog nemilosrdno realističnog ostvarenja jeste glumačka pojava takvih muzičkih mega-zvezda poput Maraje Keri u ulozi socijalne radnice i Lenija Kravica u roli lekarskog pomoćnika, koje su iznenađujuće korektno odradili. Nezaboravan film ipak nije prevashodno priča o nasilju, incestu ili siromaštvu Harlema s kraja osamdesetih. Njegov centralni motiv jeste značaj obrazovanja čiji hronični nedostatak u ovakvim razmerama može uzrokovati odgovarajuće fatalne posledice u onom društvenom staležu od kojeg obično, rutinski, samo okrećemo glavu. Vrhunski ekspresionistički film o grčevitoj borbi društveno organizovanog sistema za dušu jednog od svojih manje srećnih pripadnika iz redova prokažene manjinske zajednice.

Sve osobene karakteristike svog rediteljskog rukopisa Aleksej Popogrepski u Kako sam proveo prošlo leto je ne samo zadržao, nego i podigao za jedan stepenik na viši novo – saga sa dramskim nabojem, o dvojici odraslih muškaraca različitih generacija, nesumnjivo je jedan od najboljih filmova godine! Prvo, ovaj film je istinska vizuelna rapsodija, očaravajuća fotografija i snažne boje, iako nisu same sebi svrha, posve sigurno će vas čitavim svojim tokom ostaviti bez daha. Drugo, neke tematske preokupacije su, srećom, zadržane od samih njegovih početaka: u vremenu jeftinih, karikaturalnih, banalnih ili stereotipnih filmskih likova, kojima vrvi savremena svetska kinematografija, Popogrepski pažljivo, studiozno, minuciozno izgrađuje psihologiju svojih junaka, naslonjenu na staru i značenjima bremenitu rusku i slovensku duhovnost. Posebno umešan (još od ranih dana Koktebela) u izgradnji specifičnih odnosa muških protagonista, više od dva sata provešćete u društvu svega dva karaktera: mladim Pavelom, tek (po svoj prilici uglavnom nevoljno) pristiglim na hladne predele udaljene meteorološke stanice ruske provincije Čukotka i daleko starijim i prekaljenim Sergejem, koji je odavno u svoju svakodnevnu rutinu inkorporirao surovi i nomadski način života, i koji neiskusnom novajliji predstavlja određenu vrstu učitelja i mentora. Njihovo ponašanje, metamorfoze, međusobni odnos, unutrašnje tenzije, vidljiva trvenja, različito reagovanje na slične situacije, odsustvo dinamičnije akcije čine okosnicu interesa Alekseja Popogrepskog, u uslovima gotovo apsolutne izolacije usamljenog arktičkog ostrva. Stepen uverljivosti gotovo doseže maksimum za jedno fikcijsko delo, poznavanje filmskog zanata poprima razmere prigušenog majstorstva, sukob različitih karaktera – famoznim generation gapom samo dodatno pojačan – usloviće nastupajući razvoj situacije, sve do začudnog, ali tipično ruskog, u najboljem stilu velikog meštra Andreja Tarkovskog, iskupljujućeg finala dobrovoljnog fatalističkog žrtvovanja.

NEKAKVI ODGOVORI: Nekoliko godina nakon senzacionalnog uspeha Jasmile Žbanić sa njenom debitantskom Grbavicom i osvajanja Zlatnog medveda u Berlinu za ovo izuzetno kontroverzno i delikatno ostvarenje, stigao je njen drugi, u tom pogledu veoma srodan film Na putu. Amar i Luna su mladi bračni par (odlične uloge hrvatskih glumaca Leona Lučeva i Zrinke Cvitešić) u velikom gradu pred kojima je naizgled sva budućnost i sreća ovog sveta. Slučajan susret sa starim ratnim saborcem, međutim, promeniće sve. Amar će prihvatiti ponudu da radi kao kompjuterski instruktor u vehabijskom kampu na Jablaničkom jezeru, što će postati vododelnica koja će ih za sva vremena trajno udaljiti. U najsnažnije izraženoj crti svog autorskog rukopisa, Jasmila Žbanić i ovde minuciozno i ubedljivo konstruiše karaktere, i pre svega – pokušava da ih razume, pre nego brzopleto opravda ili osudi, što je u svim vremenima najbitniji i sveti zadatak svakog istinskog umetnika. Zaista je impresivno posmatrati upečatljivu gradaciju metamorfoze jednoga-od-nas u jednoga-od-njih, kao početni pokušaj razumevanja pozicije i stavljanja u ulogu onog Drugog. Naglašavajući sve dublju i neprelaznu provaliju između građanskog, civilnog, kosmopolitskog i nacionalnog, verskog, duhovnog pogleda na svet, ona se, na sreću ovog filma, nijednog trenutka neće opredeliti, čak ni u scenama finalnog rastanka zapravo nikad posvađanih Amara i Lune. Žbanić zapravo postavlja suštinsko pitanje: šta je to što mladog, zdravog i sekularnog mladog čoveka nagoni na ulazak u mistični, hermetično zatvoreni svet jedne religijske sekte, u kontekstu potpune državne i društvene nebrige za temeljno traumatizovanog pojedinca nakon surovog građanskog rata s kraja prošlog veka. U doba ovaploćenja i najstrašnije eskalacije ničeovskih stogodišnjih predviđanja o zaista nepodnošljivoj ispraznosti i besmislu savremenog banalnog hedonističkog življenja i njegovog globalnog nihilizma, oni zapravo postaju jedini koji tim ljudima nude nekakve odgovore.

Nastajao tokom čitave prethodne decenije, više puta nailazio na naizgled nepremostive prepreke, dokumentarac Plati i ženi makedonskog autora Atanasa Georgieva, na vrlo zabavan i duhovit način (ne samo kroz zgodnu naslovnu igru reči Cash & Marry) poigrava se s nekim do sada ne dovoljno javno vidljivim temama, koje će populaciji ilegalnih imigranata kojoj se obraća biti izuzetno bliske. Grupa mladih "radnika na privremenom radu" iz svih balkanskih zemalja i naroda, u ultimativnoj gastarbajterskoj meki Beču-na-Dunavu pokušava da pronađe svoje mesto pod suncem. Na svoj način, razume se. Simpatična družina deklasiranih (u slučaju mnogih od njih i – iskorenjenih) marginalaca, svakodnevno se susreće sa (bez)brojnim birokratskim problemima, čiji uzrok, razume se, dolazi iz vrlo jednostavnog razloga ksenofobičnosti zvanične austrijske politike, koja i na taj način pokušava da spreči – ili makar ograniči – boravak i rad stranaca na svojoj teritoriji. Snalažljivi, kakve ih već bije glas da jesu, došljaci tom izazovu pokušavaju da doskoče na sledeći način: fiktivnim brakom! Zanimljiv i dragocen insajderski portret one istinske, a manje poznate druge Evrope, daleko od razglednica i reklamnih spotova Eurovizije, Evrope pune rasizma i prikrivene ksenofobije, Evrope koja nerado stupa u interakciju s onim fizički bliskim, a drugačijim, iako se verbalno i deklarativno upravo u tom pogledu silno upinje. Ali isto tako i priča o jednom osobenom mentalitetu, koji se teško prilagođava i integriše u postojeći milje već ostaje veran starim, lošim navikama ponesenim od kuće, od koje tako uporno – i prečicom – želi da pobegne.

DOHVATLJIVOST SLOBODE: Medalja časti Kalina Petera Necera još je jedan od naslova koji preispituje prve postkomunističke godine u Rumuniji, nakon odlaska zloglasnog bračnog para Čaušesku sa političke i životne scene. Film prati nekoliko meseci u životu Jona I. Jone, potpuno nezanimljivog i tipiziranog penzionera, kako bezbrižno i stereotipno otaljava svoje preostale dane, sasvim nalik njegovoj čitavoj dotadašnjoj egzistenciji. I to bi po svoj prilici potrajalo tako do u lošu beskonačnost, da jedan neočekivani događaj ne donese mogućnost povoljnog preokreta. Naime, poštar će Jonu uručiti pozlaćenu medalju časti, za (sva je prilika nezaslužene) zasluge stečene hrabrošću u drugom svetskom ratu, pri čemu će svim ponosnim veteranima biti upriličen i svečani susret s predsednikom lično! To će postati jedinstvena i poslednja prilika da Jon pokaže i dokaže da nekome i negde još nešto znači! Pripadnik one sive, birokratizovane mase depersonalizovanih individua, koje je socijalistički lager nemilice proizvodio u serijskim količinama, ne slučajno radni vek odradivši baš kao knjigovođa, ni po čemu se nikada nije isticao, niti išta bitno u svom veku postigao. Kada se greška najzad otkrije, a sin Kornel prvi put nakon prisilnog izgnanstva najavi posetu, Jon će grčevito pokušati da zadrži svoj jedini dokaz korisnog bivstvovanja na Zemlji, kao spoljašnju i formalnu manifestaciju preostalog samopoštovanja. Veoma zanimljivo delo u stilu brojnih filmova naših istočnih suseda, koji uporno, ali i znalački, variraju kontroverze i tranziciona lutanja u svim sferama života postčaušeskuove epohe, iako ne doseže vrhunce poput California Dreamin’ ili Priča iz zlatnog doba, između ostalih.

Epohalne promene na istoku Evrope krajem osamdesetih godina, oslobađanje od teškog balasta nefunkcionalnog i nedemokratskog socijalističkog uređenja, protekle su – uz budnu i dostojnu pažnju svojih zapadnih suseda – mahom mirno i plišano ili tek u simboličnoj meri nasilno. Svuda osim u slučaju nama susedne Rumunije, gde je diktatorski bračni par Čaušesku svrgnut tako što je u ekspresno organizovanom suđenju osuđen na smrt i pogubljen, ne bez kratke ali monstruozne odlazeće osvete režima na zalasku. Dvadeset godina docnije, Aleksandru Solomon u Kapitalizmu: našoj unapređenoj formuli svodi bilans krvavog revolucionarnog prevrata i postavlja pitanje gde se rumunsko društvo trenutno nalazi. Živopisan koktel nikada do kraja prevladanih ostataka totalitarizma te nikada do kraja napuštenih duboko atavističkih odlika balkanizma, dovodi na velika svetla pozornice čitavu galeriju koloritnih likova, koji su nakon obnavljanja kapitalizma sebe doživeli – i ostvarili – kao njegove pobednike. Solomon kroz umešno vođenu naraciju dočarava sve kontraste i brojne promene života običnih Rumuna, ali insistiranjem na jedinstvenoj specifičnosti njihovog slučaja jednog uistinu sveprisutnog globalnog problema, umnogome promašuje poentu. Fenomen bestidnog i zastrašujućeg gomilanja bogatstva u rukama sve manjeg broja sve moćnijih i osionijih pojedinaca, trend je koji zapravo suštinski obeležava protekle dve decenije "divljeg" neoliberalističkog kapitalizma. Tugu, čežnju i melanholiju prepoznavanja izazivaju prizori temeljno opljačkanih, napuštenih i devastiranih nekadašnjih socijalističkih privrednih giganata, u ime maglovite i samim tim običnom pojedincu teže dohvatljive slobode.

Simfonija Kinšase iskusnog scenarističko-rediteljskog tandema Martin Baer i Klaus Višman, donosi dragocenu storiju o nesvakidašnjoj umetničkoj trupi. Kongo nije samo još jedno od bezbrojnih poluanonimnih poprišta krvavih plemenskih sukoba, gde su zakleti arhineprijatelji Loran Kabila i Mobutu Sese Seko, decenijama ogorčeno vodili bitku za političku i svaku drugu prevlast. Njihov glavni grad, Kinšasa, okuplja brojnu grupu od gotovo dve stotine muzičara, koji se spremaju za svoj veliki nastup pred razdraganom publikom. Od evrocentričnim malograđanima začudne činjenice da elitnu umetnost stvaranu prethodnih nekoliko vekova ovi izvode na otvorenom, dakle nedvosmisleno populistički, još je upečatljiviji nepresušni elan i entuzijazam koji pripadnici simfonijskog orkestra ulažu u svakodnevne probe – koji su emanacija kolektivne transcendencije zatečenog beznadežnog stanja. Klasična evropska muzika u dubokoj afričkoj provinciji, ne samo što reprezentuje službenu EU himnu, Betovenovu Odu radosti nego još mnogo više predstavlja manifestaciju volje za životom i nesputane životne energije, uprkos lošim uslovima i odsustvu svake validne perspektive. Silan uloženi trud i sav nematerijalni značaj koji orkestar ima, predstavlja rečitu opomenu otuđenoj i blaziranoj dekadentnoj zapadnoj civilizaciji, čije rane muzičke radove poput remek-dela prosvetiteljskog doba, sada – bez posredovane i sebe-svesne distance – u svojoj punoj izvesnosti izvode članovi sasvim drugačijeg, objektivno civilizacijski zaostalog, emotivnog i kulturnog svetonazora. Još jedan film koji će zauzeti svoje počasno mesto među brojnim muzičkim filmovima na "Slobodnoj zoni" za dugo pamćenje: od ranog i dirljivog Bilija preko urnebesnih autsajdera marginalaca Heavy Load i nezaboravnog penzionerskog rokenrol "putujućeg pozorišta" Mladi u srcu, pa sve do upečatljivo dočaranog iranskog underground indi-roka u ovogodišnjem Niko ne zna za persijske mačke.