Margaret Atvud objavila je svoj seminalni roman Sluškinjina priča još 1984, i mada je kvalitet i značaj te knjige brzo prepoznat, kao da je tek njen "drugi život", ovaj sadašnji, postavio taj roman na mesto koje mu pripada, dakle manje-više u isti red u kojem stoje, recimo, Orvelova 1984. ili Hakslijev Vrli novi svet. Pri čemu ih, ako ćemo pravo, referentnost Sluškinjine priče za sadašnje stanje stvari na neki način i prevazilazi, ili barem na njih baca bitno drugačije svetlo. Uostalom, Sluškinjina je priča takođe postala prvorazredna (pop)kulturna referenca, materijal za pab kvizove i slične lajt-eruditske razbibrige, a takođe i jedna od ikoničkih ilustracija epohe. Naime, u samo nekoliko godina, one odvratne belo-crvene odežde i kape tzv. sluškinja postale su artefakti iz domena opšte kulture: ako ne umete odmah da ih prepoznate i locirate, mora da s vama nešto debelo nije u redu, i svakako niste ozbiljan sagovornik. I to je dobro, jer je umesno i pravedno.

Naravno, taj "autfit" je čedo televizijske serije Brusa Milera koju Hulu emituje od 2016. naovamo: prvu sezonu po motivima romana (da se ne bih ponavljao: detaljnije o romanu, prvoj sezoni serije i istorijsko-kulturnoj "pozadini" čitave priče, v. "Vreme" br. 1414), a sledeće dve sezone razvijajući taj narativni tok dalje, sa ekipom vrsnih scenarista, uz izvesnu asistenciju same "roditeljke" nakazne teokratsko-mizogine države Gilead.

Zašto je Sluškinjina priča – osim imanentne literarne vrednosti, koja je nužan ali ne uvek i dovoljan preduslov za ovakvu "renesansu" – doživela novi, fundamentalno veći i jači talas popularnosti i, što je važnije, sasvim konkretnog i nedvosmislenog kulturnog uticaja? Zato što mu je epoha, na žalost, pošla na ruku… Talas gotovo histeričnog, po sebe i druge opasnog neokonzervativizma, na čijoj je kresti i jedan Donald Tramp ujahao u Belu kuću, učinio je roman lucidne Kanađanke življim i potrebnijim nego ikada ranije. Što se serije tiče, ona se dokazala kao izvanredna laboratorija za ispitivanje daljeg razvoja mogućnosti koje je roman otvorio svojim u neku ruku otvorenim krajem. Šta je tu "otvoreno"? Jasno je da je Gilead naposletku propao kao odvratna civilizacijska aberacija. Ali, daleko je bilo do te njegove propasti na onom mračnom i groznom mestu na kojem smo ostavili Džun iliti Fredovicu (Of Fred – koju, naravno, više nikada nećemo moći zamišljati drugačije nego kroz lik Elizabet Mos). Odatle je, dakle, serija odvažno krenula dalje, drugom i trećom sezonom – a uskoro će i četvrta.

Razume se da ni spisateljica, na kraju krajeva, nije mogla odoleti izazovu da priči koja se tako veličanstveno zakotrljala u raznim pravcima ka istom cilju – sramnoj, dakle, propasti distopijske tiranije sastavljene (to i jeste ono što je čini strašnom) od parčića vrlo stvarnih ideologija i praksi – ne udari svoj završni (?) pečat. Roman Testaments (Svedočanstva; prevela Aleksandra Čabraja; Laguna 2020) može se shvatiti i kao autorkin pokušaj da "povrati kontrolu" nad vlastitom pričom, koju je "preoteo" znatno moćniji medij, ali ovo treba uzeti s velikim zrnom soli jer tu mesta konfrontaciji nema, a Atvud se na kraju knjige vrlo srdačno zahvaljuje kreatorima serije – dakako, i svojoj neočekivanoj naknadnoj "muzi" u vidu Elizabet Mos.

Kako god, Svedočanstva su komponovana kao preplet triju ispovesti, to jest, tajnih beleški jedne od najmračnijih figura Gileada koju znamo kao Tetku Lidiju, i sudskih svedočenja dveju devojaka sasvim neposredno upletenih u događanja koja će dovesti do početka rušenja te nakazne postameričke Tvorevine – jedne koja je odrasla i formirana u samom Srcu Tame, i druge koja je rasla u kanadskoj slobodi, ali čije je poreklo – a otuda i fatumski neizbežna životna misija – takvo da joj neće biti druge nego da se odazove pozivu da osveti ogromnu nepravdu i učini neophodno da podrije poredak mračne tiranije. Reći da Margaret Atvud besprekorno vešto gradi i na koncu raspliće ovu veličanstveno mučnu priču gotovo da bi bilo banalno: u to valjda niko ne bi ni posumnjao. No, osim toga, Atvud nam pruža posebnu vrstu nelagodnog užitka kroz (auto)portretiranje Tetka Lidije kao žrtve režima Gileada tokom njegovog brutalnog uspostavljanja, koja je rešila da prihvati ponudu faustovske nagodbe novih gospodara (kojima vazda trebaju saradnici među potlačenima), da se pokloni i prikloni ne bi li opstala, za šta je platila nezamislivo i neoprostivo visoku moralnu cenu – ali, biće da je samo takva cena dostojna opasnosti njenog konačnog iskupljenja, kroz udarac zadat tamo gde najviše boli; a ko bi drugi nego jedna od kreatorki Poretka znao gde ga i kako treba udariti tako da to ne preživi?

Jednu stvar, prevažnu, Svedočanstva neće izmeniti, nego samo potvrditi, a ona i jeste u čvrstom, postojanom korenu celokupnog fenomena ili kompleksa Sluškinjine priče: povest o porobljavanju i povest, napokon, o mogućim putevima oslobođenja, ne može biti ozbiljna niti važna ako nije i povest o tome kako je sloboda prokockana i proćerdana, čime je tiraniji utrt put. Pa dobro, kako? Na bezbroj načina, ali ponajviše tako i time što su slobodni muškarci i slobodne žene odviše često skloni tome da vlastitu slobodu shvate odviše olako, i da je s prvim iskušenjem trampe za sedativizujuće osećanje sigurnosti, bezbednosti, neuznemirnosti, zaštićenosti – nazovite to kako hoćete. Život koji nudi teskobni svet Gileada stvarno je lišen "frustracija i komplikacija" kakve su ljudska svakodnevica u društvima kulturne i intimne permisivnosti, u njemu je sve tako lako i jednostavno, potrebno je samo pristati na zadati okvir i slediti pravila igre. Lagodno do beznadežnosti – kao svaka paternalistička tiranija. A sve su tiranije pokroviteljske, to je sastavni deo njihovog smrtnog šarma. I sve do jedne se, gle, temelje na represivnom kanalisanju – i posledičnom ubijanju – i ženske i muške seksualnosti.

Sasvim je moguće da Svedočanstva nikada ne bi bila napisana da nije bilo televizijske serije, da nije bilo, uostalom, "neprijatnih" političko-kulturnih prilika koje su izvornom romanu podarile (očuvale, vratile…) uznemirujuće visok stepen šire kulturno-društvene relevantnosti, a što sve zajedno ovu knjigu nužno na izvestan način formatira kao samo jednu (mada pravom autorskog prvenstva razložno privilegovnu) od mogućih "alternate versions" velike Handmaid’s Tale sage kakva je spektakularno prevazišla svoj prvobitni referentni domet, ali to ni na koji način ne umanjuje vrednost i značaj ove knjige. Svedočanstva su, uostalom, pre svega još jedan čin rafiniranog književnog majstorstva, a to nije nešto što se deli sa drugima – to je pečat izuzetnosti koji Margaret Atvud, reklo bi se, ionako lako i vedro nosi kroz sve ove decenije svog fascinantnog autorskog prisustva.