Naslov teksta ne sugeriše nužno neko žalostivo zbogom, upućeno zauvek prohujalim mladalačkim danima bezbrižnog seksa, droga i rokenrola. Onim davnim 1960-im i 1970-im, rečju, kada su The Rolling Stones imali baš svakog muzičkog keca u rukavu, najlepše devojke u gradu, brutalno subverzivan imidž i đavolski privlačnu auru vetropira koji nikad neće prestati da hodaju divljom stranom. Ukoliko je tačna ona urbana izreka da će nakon kraha čovečanstva preživeti samo bubašvabe i Henri Kisindžer, ali i Igi Pop i The Rolling Stones, onda ovi osamdesetogodišnjaci zaista nemaju razloga za brigu!

Danas ne znamo šta bi neobuzdana družina po imenu The Rolling Stones mislila o sebi pre šest decenija, na samim počecima ovog legendarnog benda. Da li bi smatrali normalnim da u dalekoj i u to doba zlokobno neizvesnoj budućnosti nastave sa svirkom do samog kraja – nalik svojim velikim bluz herojima, koji su i doslovno skončavali na sceni ili tu negde blizu nje – ili bi sa indignacijom odbacivali ovu pomisao? Jesu li tih davnih mladićkih dana umeli da prospu vic na račun svojih već sredovečnih kolega, sa kojima su se i dalje mimoilazili po klubovima i binama, da li su se onako klinački drsko podsmevali njihovom uvlačenju stomaka, ofarbanoj kosi, mladim ljubavnicama, zadihanosti dok se penju na scenu, a tek kad sa nje silaze, furanju mladalačkog autfita, zimi svog nezadovoljstva uprkos?

Pa, kakav god da je tada mogao biti odgovor, The Rolling Stones su se sada definitivno odlučili da nam u aktuelnim vremenima ponešto razjasne. Jer evo nama, takoreći od juče, njihovog novog studijskog albuma sa originalnim pesmama, prvog takvog nakon skoro čitave dve decenije od onog regularnog prethodnog A Bigger Bang (2005), a 24. ili čak 26. po redu, uzimate li u obzir sva britanska, odnosno američka izdanja bučne i neprevaziđene rokenrol kompanije Jagger-Richards. Malo faktografije nije na odmet, bar kada je reč o ovako dugotrajnim biznisima u muzici i zabavi. Jer, ko da odoli fascinantnom plesu i pneumatičnim usnama Mika Džegera, ko da se liši prilike da još jednom svedoči urnebesnoj flegmatičnosti Kita “Kapetana Tiga” Ričardsa kad u medijima pokušava da objasni kako nema pojma na koji način proizvodi one jedinstvene zvukove na gitari? A kad su tu pride i Ron Vud, Bil Vajman, Stivi Vonder, Pol Makartni i Elton Džon, plus Ledi Gaga – o sačuvanim i ovde u pesmama Mess It Up i Live By The Sword inkorporiranim snimcima Čarlija Votsa lično, da i ne govorimo – pa, zar ste uopšte ikada posumnjali u to da će ova neuništiva horda ponovo puniti top liste i naslovne strane svih muzičkih i drugih magazina, dokazujući da se njihov šou apsolutno i bez odlaganja mora nastaviti!

Stvarno, ko se onomad nadao da će Kit Ričards ikada dospeti do respektabilnih, sedokosih godina? Ili da će The Glimmer Twins (Svetlucavi blizanci – pseudonim pod kojim su Džeger i Ričards komponovali i producirali albume benda) opstati kao autorski tandem i duboko u dve hiljade dvadesetim?

Ovih dana toliko toga ima da se pročita o novoj ploči The Rolling Stones-a Hackney Diamonds. Neki naoštreni hard-kor alternativni sajtovi ih pokopavaju kao multimilijardere što pokvareno glume otkačene buntovnike sa ivice grada vrteći jednu istu mantru decenijama, i to isključivo sa razlogom da iznova napune svoj Baja Patak trezor. Drugi, sredovečniji i umereniji kritičari izražavaju pak uvažavanje i dubok naklon za rok istoriju čije su stablo dobrim delom uvis podigle upravo ove časne starine, još pre mnogo leta.

Ali, album, kakav je? Vredi li čemu?

Pa, iako na prvo slušanje ploče Hackney Diamonds kao da jedino čujete odjeke svih onih najvažnijih The Rolling Stones epoha, nemojte brzati sa zaključcima. Premda vam se neprestano priviđaju numere poput Street Fighting Man, Start Me Up, Honky Tonk Women, You Can’t Always Get What You Want i još štošta, ima tu mesta i za nemilosrdan razgovor sa sopstvenom sudbinom u perfektnoj Tell Me Straight, koju peva, naravno, Kit Ričards:

U veličanstvenom gospelu Sweet Sounds of Heaven, Mik Džeger se pak drugačije nosi sa svojom smrtnošću, rešen da nikako ne skonča u blatu, već da utoli do kraja svoju slatku zemaljsku žeđ. Kad zapeva: “No, I’m not, not goin’ to Hell/In some dusty motel/And I’m not, not goin’ down/In the dirt”, možete potpuno da razumete njegovu strepnju i trijumfalno bacanje rukavice erosa pravo u lice smrti. I on nazire njeno podmuklo prisustvo, ali je nameran da skupo i vičući na sav glas proda svoju kožu. Prefinjena svirka Stivija Vondera i raznoseći soul vokal Ledi Gage, uz impresivnu Džegerovu dominaciju, ovde jednostavno oduševljavaju, nalik nekoj rajskoj poleđini davnašnje numere Gimme Shelter od pre pola veka i nešto. Džegerovo natpevavanje sa Meri Klejton u tim čudnim i mračnim danima mladosti, na Sweet Sounds of Heaven kao da dobija nebeski raketni pogon njegovih zrelih uvida. Dugačak je to bio put i oduzeo je bez sumnje previše toga na bezbrojnim naplatnim rampama tokom smucanja po svetu, ali je zato pogled i dan-danas ostao bistar, a srce željno ljubavi. Briljantan sažetak jedne beskrajne žudnje za životom.

I kad se album okonča sa Rolling Stone Bluesom, interpretacijom pesme Madija Votersa, koji je pak 1950. reinterpretirao Catfish Blues, poreklom iz Delte Misisipija 1920-ih, onda se krug perfektno zatvara. Generacije usmeno prenose taj mit o večitom nemiru, koji ti ne dopušta da zastaneš. O onom užasu da te ne prekriju plesan i žabokrečina i nastojanju da umakneš tim mlitavim negvama malograđanske tamnice. O slobodnom duhu, čistoj vatri koju raspiruješ stavljajući i glavu i sve ono dole ispod stomaka u torbu, ali ne oklevaš. O kotrljanju bez zastajkivanja, predomišljanja i žaljenja. I o onoj srči što se prospe po ulici kad ti pukne vetrobran u siromašnom londonskom Hekniju u subotu uveče, odakle i naziv ove energične i dostojanstvene ploče. Možda ne najbolji, ali čaroban, zaslepljujući iskaz o poslednjim udasima života nekog ko ga je uvek terao tačno onako kako je hteo.