Poslednjih dana novembra u Beogradu je boravio holandski arhitekta i teoretičar Rem Kolhas, predavač na Harvardu, dobitnik Prickerove nagrade za 2000 – nagrade koja se smatra arhitektonskim ekvivalentom Nobelovog priznanja. Kolhasovim imenom overeni su projekti po kojima su realizovani, između ostalog, nova zgrada ambasade Holandije u Berlinu, enterijer modne kuće Prada u Njujorku, sedište medijske kuće CCTV u Hong Kongu, Nacionalna biblioteka u Sijetlu i zgrade vladinih objekata u Holandiji. U izgradnji je medijska kuća u Pekingu, a pregovara se o novoj zgradi Ermitaža u Sankt Peterburgu. Kolhasov studio OMA (Office for Metropolitan Architecture) smešten je u Roterdamu, a jedna od njegovih ključnih knjiga, S M L XL, mogla se nabaviti i u beogradskim knjižarama.

Za Kolhasovo predavanje na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu vladalo je ogromno interesovanje. Autobusi su stizali iz Zagreba, Ljubljane, Skoplja, Bugarske i Rumunije. Sve je podsećalo na koncert velike rok zvezde, pa je i odluka organizatora da se predavanje prenosi na video-bimu u auli fakulteta bila sasvim u skladu sa događajem. Problemi sa ozvučenjem i kratkotrajni prekid predavanja dodatno su podigli napetost, a sve ostalo prošlo je gotovo idealno. Gužva, sedenje na stepenicama, uzbuđenje…

U dva dana Rem Kolhas je stigao da ode na gotovo ritualno plivanje u jedan od javnih beogradskih bazena, vodio je radionicu o novom identitetu Srbije, odgovarao na mnogobrojna pitanja, prošetao gradom i nekoliko puta odbio da javno iskaže svoje mišljenje o Beogradu i Srbiji.

Drugi Kolhasov boravak u Beogradu – prvi put je ovde bio 1974 – usledio je posle skoro dvogodišnjih pregovora sa nevladinom organizacijom Mikser i zahvaljujući pokroviteljima, ambasadi Kraljevine Holandije u Beogradu i Ministarstvu kulture i medija Srbije. U ličnom kontaktu je ljubazan i skoncentrisan. Ne ponaša se kao zvezda iako je veoma svestan svoje slave.

"VREME": Nosite ime jednog od mitskih graditelja Rima, Rema?

REM KOLHAS: Zovem se zapravo Rement, što više sliči reči remont.

Vaša knjiga S M L XL, kao i predavanje koje ste održali na Arhitektonskom fakultetu, poprilično je u vezi sa politikom i trenutnim političkim kontekstom. Arhitekti se danas mnogo i dosta otvoreno bave politikom. Čime se vi bavite više?

Arhitekti se u osnovi ne bave politikom, ali se mi bavimo jer su se poslednjih deset godina mnogi arhitekti premalo njome bavili. U predavanju sam želeo da kažem da – iako uvek primarno govorimo o arhitekturi – politika i ekonomija imaju mnogo veći uticaj. Želeo bih da se dovedu u pitanje pretpostavke po kojima je arhitekta heroj koji radi zadivljujuće stvari. To je možda i forma skromnosti – mi (arhitekti) dakle radimo ono što drugi definišu.

Govorite o globalizmu i antiglobalizmu i kao da kažete da ste antiglobalista koji je prisiljen da bude globalista jer u protivnom ne biste bili u prilici da gradite.

Tačno. Radimo u takvom kontekstu, ali pokušavamo da ispitamo mogućnosti za kreiranje jedinstvene situacije.

Volite i odgovara vam rad izvan konteksta?

Za Holanđanina je dekontekstualizacija gotovo uobičajena. Kad ste iz tako male zemlje onda vam je to rođenjem dato. Sa osam godina sam otišao u Indoneziju, nakon što je ta zemlja stekla nezavisnost, a potom sam studirao u Engleskoj i tema konteksta mi nije posebno važna.

Holanđani za sebe kažu da su iz siromašne države koja krade zemlju od mora, dok se mnoge druge države predstavljaju bogatim iako to nisu. Da li se u arhitekturi uvek mora imati novca i da li siromaštvo znači da u tom slučaju ne može biti arhitekture?

To je vrlo važno pitanje. Uvek morate imati posla sa novcem. Na Zapadu ljudi žele luksuz i lepotu, a za mene to nije uvek i definicija arhitekture. Arhitektura može biti jako siromašna. Izveli smo neke zgrade, veoma jeftine, od jeftinih materijala, ali sa vrlo velikim ambicijama u smislu prostora i okruženja. Može biti arhitekture i u siromaštvu, a novac joj je ponekad neprijatelj.

Da li biste prihvatili da projektujete neki objekat u Srbiji, uz veoma skroman budžet za realizaciju? Neka bi to bio, recimo, stambeni, a ne javni objekat.

Jedino što bi tu moralo da se plati jeste mišljenje (pamet). Ako bi se to platilo – mi bismo to uradili, a ako ne bi – ne bismo.

Da li još crtate? Ovoliko projekata ne biste mogli da uradite bez velike ekipe.

Da, da, radim sa velikom ekipom.

Imaju li ti ljudi svoja imena ili rade pod vašim?

Svi rade pod svojim imenima, imaju svoje identitete, učestvuju na različite načine u našim zajedničkim projektima. I nagrađeni su prema svom doprinosu.

Kako se osećate kao arhitektonska zvezda?

Mislim da je to užasan izraz i užasavam se tog koncepta.

Ne volite ga?

Ne, ne osećam ga. Ne osećam se delom tog sistema.

Čuli smo, možda je to samo ogovaranje, da ste veoma hladna osoba.

(smeh)Hladna?

Bez emocija.

To je interesantan mit. Ako pogledate stvari koje radim, ako pogledate, na primer, Lagos u Africi, mislim da ćete zaključiti da dosta toga upućuje na činjenicu da ponekad radim sa veoma velikim emocijama. Neophodni su mi različiti registri. Ja ne izražavam uvek svoja osećanja, ali – ako bolje pogledate – otkrićete mnogo emocija u pozadini različitih stvari.

Mislite li da možete promeniti svet arhitekturom? Recimo, da neki nevažan grad postaje poznat zahvaljujući slavnom arhitekti i njegovom delu koje privlači ljude i pažnju.

Mrzim to. Možda mi se ponekad i omakne, ali mrzim taj fenomen. Mnogo mi je uzbudljivije da radim u gradovima kao što su Peking ili Moskva, koji već imaju bogat kontekst, gde morate imati neki odnos prema tome. Upravo je otvorena amabasada Holandije u Berlinu – to smo mi radili – veoma skromna zgrada koja uzima u obzir okolna zdanja, na primer TV toranj na Aleksanderplacu. Mislim da je bogat kontekst veoma važan i uzbudljiv, mnogo više od mesta koja nisu nigde i koja nemaju ništa.

Pretpostavljam da ste svesni konteksta u kom trenutno gradite u Pekingu. Zgrada medijske kuće i Zabranjeni grad su na istom potezu, u istoj ulici. Medijska kuća je, na neku način, danas Zabranjeni grad.

Kako to mislite medijska kuća je Zabranjeni grad?

Medijska kuća je danas carska palata – ako je zauzmete postajete car. Ako zauzmete medijsku kuću osvojili ste vlast.

Mislim da je ovde kod vas tako, ali nije tako svuda. Mediji su veoma jak izvor moći, ali u slučaju Pekinga u pitanju je obrnut fenomen. Državni medij je tamo privatizovan i sad je u situaciji u kojoj je, recimo, BBC. U kineskim uslovima mediji izgleda odustaju od te vrste moći.

Da li će zgrada u Pekingu biti izgrađena prema projektu koji ste predložili, bez velikih izmena?

Da, trebalo bi da bude izgrađena po tom projektu.

Zašto idete na plivanje u svakom novom gradu u koji dođete?

Želim da plivam, svaki dan da plivam, ne bih li održao svoje telo u formi, u kondiciji. A mislim i da je zanimljivo videti ljude u vrlo intimnoj situaciji.

To radite na javnim bazenima, a ne u hotelskim. U čemu je razlika?

Razlika je u publici. Veoma sam zainteresovan da vidim kako se ljudi kreću, kako izgledaju, a to se bolje može videti na javnom bazenu. Ljudi su skoro goli i pokazuju kako se ponašaju kad su zajedno.

Mislite li da su svetu potrebne utopije da bi mogao da preživi?

Trudim se da nikad ne uspostavljam pravila, da ne govorim šta da se radi. Mogu, dakle, da odgovorim samo za sebe. Veoma mi je važno da imam ideale, da postoji nešto iznad ličnog.

A vaša arhitektura? Počinjete sa idejom – utopijom, a završavate sa stvarnim životom?

E, to zavisi. Nije u pitanju tako vulgaran kontrast. Recimo, radio sam kuću za hendikepiranu osobu u kolicima. Moja utopija bila je da to ne bude kuća koja će pokazivati da u njoj živi invalid kome je potrebno mnogo pomoći. Pomno sam analizirao šta sve ta osoba može sama da uradi, i kuća je na tome zasnovana. Ne bih to nazvao baš utopijom, to je deo definicije koju postavljate pre nego što krenete u bilo koji projekat.

Da li ste srećni zbog toga što ste slavni i što ste u prilici da realizujete skoro sve što zamislite?

Živim u Roterdamu, mi radimo u Roterdamu, što je jako važno za celu tu priču. Jer, u Holandiji nema slave, tamo ona ne znači ništa. Mislim da ne bismo mogli da uradimo ono što smo uradili da živimo, recimo, u Njujorku, jer bismo tamo bili slavni. To bi nam uzimalo mnogo energije. U našem studiju potpuno ignorišemo temu slave. A naravno, srećan sam kad realizujemo naše ideje. Ali, mi realizujemo tek jedan od deset urađenih projekata, što i nije velika produktivnost,

Međutim, mislim da izvan Roterdama i Holandije možete da osetite slavu. Čak i ovde. Pitamo vas nešto što možda nikad ne bismo da smo prijatelji. Čak se trudimo da pitanja budu što pametnija a mi što pristojniji.

Pristojniji, da. To i jeste ono što zaista mrzim u takvim situacijama. Uklanja se intimnost i stvara se neka vrsta stida. Kao da ti susreti postaju manje važni i značajni nego što bi mogli da budu.

Hvala vam. Niste toliko hladni kao što kažu.

Ali, ko vam je rekao da sam hladan?

Bilo je to samo ogovaranje.

OK.