Ima nešto u pukim koincidencijama, ali lako može biti da su sinhroniciteti ipak u srži naših bivstvovanja – baš sada, kada se u žižu opet vraća mantra o zaturenoj suštini i ulozi porodice, na bioskopskom repertoaru kod nas (doduše, nakon festivalske premijere na FEST-u) našao se novi film japanskog sineaste Hirokazua Koriede – Broker. Korieda, nagrađen pre par festivalskih leta Zlatnom palmom u Kanu za svoje Kradljivce (Shoplifters) nastavio je globtrotersku mustru, te se nakon filma Istina i Francuske, sad našao u Južnoj Koreji, gde je u potpunosti uradio Brokera. A sinronicitet se krije u nosećem motivu ovog vrlo dobrog i za analizu na nivou značenja, posve jasnih ili onih možda i svesno implicitno datih, krajnje podatnog ostvarenja – naime, Korieda u Brokeru ponajpre ispituje mogućnost iznalaženja i izgradnje (pa još u hodu) porodice tamo gde se na prvih nekoliko pogleda to i ne čini tako racionalnim i izglednim.

Za razliku od Kradljivaca, gde važan sastojak i otklon od uzusa manje-više tipske postavke društveno angažovane drame čini britka satira, obilato osnažena cinizmom, Korieda u Brokeru pred gledaoce iznosi evidentno čistu melodramu, a sve to kroz priču o mladoj majci koja ostavlja bebu pred vratima crkve, ali se ubrzo pridružuje dvojici sitnih “preduzetnika” koji nastoje da istu tu bebu prodaju najboljim ponuđačima, pa bilo to i na drugom kraju Južne Koreje, dok su im sve to vreme za petama dve samozatajne policajke, čiji je plan da počionice ipak uhvate na delu. Iako bi se u proceni nedovoljno strpljivih i Broker mogao svrstati u društveno angažovane filmove, Broker to gotovo ni u jednom svom iole relevantnijem segmentu zbilja ipak nije. Naravno, postojala je (i to prilično zdrava) osnova da gore ukratko predstavljen zaplet krene put građenja i tako idejno ustrojene priče (a možda i trilera), ali Korieda je na umu imao nešto ciljano drugačije. Naime, unutar naturalističkog izraza, a sa očekivano podosta takta na planu ubedljivog račvanja i priče i njenih značenja, Korieda se Brokerom vratio na postavke znane iz fundusa učinkovitih rešenja iz američkog nezavisnog filma, barem na uzorku od poslednjih par decenija unazad. Autora ovde prvenstveno zanima mogućnost stvaranja intimistički postavljene i na mahove lirski obojene priče o i dalje živućoj i izdašnoj mogućnosti stvaranja porodice (ili preciznije bliskosti i vezanosti koju makar asocijativno povezujemo sa pojmom kanonski shvaćene porodice kao poželjno sigurne i što mirnije luke, te izvora toplote i potpore) tamo gde je to malo teže pretpostaviti.

Kao ekvivalent se na tom tragu nameće odličan američki “mali” film upravo gore predočene sorte – Off The Map u režiji prevashodno glumca Kembela Skota. Skot je, naime, u tom filmu, kroz priču o klonulom poreskom inspektoru koji bezmalo na samom obodu Novog Meksika među porodicom koja je rešila da živi bez novca (depresivnog oca, obavezama ophrvane majke i usamljene a maštovite kćerkice) nalazi epitom porodične topline i razumevanja, postigao slično što Koriedi polazi za rukom u Brokeru. Naprosto, obojica su uspela da na planu emocije film izdignu do utiska nepatvorenosti, a da, uz to, gledaoce podsete na sposobnost filma da (u izvođenju veštih, nadahnutih, ali i strpljivih) prenese i tako pipavo, katkad i za opisivanje odveć aluzivno stanje kao što je splin, pa da se, povrh svega pomenutog, pozabave i motivom porodice koja to zapravo nije, koja je posledica fatuma i goruće potrebe da se pripada, da se onaj drugi što pomnije oseti i što potpunije prihvati, uprkos svemu – okolnostima, sopstvenim predubeđenjima, razlikama u naravima, nastojanjima, a kojoj je suđeno da to, pa bilo to i uz ograničen “rok trajanja” postane, zauvek obeleživši sve učesnike tog nenadanog i prevratničkog susreta/spoja.

Tu upravo dolazimo do još jedne posebnosti ovog filma – Broker je, kako se da iščitati i proučiti, naišao na nerazumevanje i otpor kritike baš u SAD, premda, kako je ukazano, dobar deo i svoje dramaturške postavke, i poetike (isprani valeri na planu slike i naglašena melanholija kao opšti “ton” priče, recimo), i stilske obrade duguje upravo tamošnjem indie filmu. Nezadovoljnici su, naime, Brokeru zamerili što u neku ruku relaksirano, neoprezno i bez jasne (čitaj: nedvosmislene i simplifikovane) ograde romantizuje fenomen i problem trgovine ljudima. To je, naravno, odraz planetarno zahuktale moralne panike, čiji je cunami dobacio, evo, i do naših adresa, a to je krajnje upitna navada ukorenjena u dobrovoljnom slepilu, rigidnosti, te suštinskoj nesposobnosti da se razume bilo šta što u sebi nosi i barem privid ili prizvuk ambivalentnosti. Ta osuda je dodatno diskutabilna ako se ima u vidu da je u Brokeru nemoguće naći iole uverljive dokaze u prilog toj tezi, a isto važi i za moguće prozivke po pitanju fetišizacije pojma porodice. Takve interpretacije (odnosno, bolje reći dočitavanja) nisu ništa drugo do nevešte i neosnovane interpolacije, gde se o kakvoći dela sudi po onome što ono nije, a ovaj film je, naprosto, sasvim zadovoljavajuća, duhovita, mudro pojednostavljena i emotivno bogata priča o zaturenoj bliskosti, ovde još i mudro zaodevena u žanrovsko ruho filma puta (takozvanog roud muvija), čime se dobilo na zamahu i ritmu i što je priči obezbedilo silno potrebnu iluziju kretanja kao ekvivalenta promene posle koje možda ništa više neće i ne može biti kao pre.

Ono što se Koriedi, pak, može “staviti na dušu” je negde i previše upliva očigledne sentimentalnosti, što, pomalo kontradiktorno, važi ponajpre za najlepšu, najpoetičniju i najsinematičniju sekvencu u filmu, onu u kojoj krupne kapi kiše padaju na dlan glavne junakinje, a bili smo svedoci njene priče o tome kako je sanjala kišu kadru da spere sve njene dotadašnje grehe (voda je, inače, refrenski učestao motiv/simbol čitavim tokom filma). Čini se da je upravo u tim momentima Korieda poklekao, možda verujući da se u eri bespoštednog cinizma, samo (pre)naglašenom poetičnošću može stići do iskreno ganutog gledaoca. Ali, imajući u vidu darove koji nam stižu na planu celine, i to se lako da istolerisati, pa i posve oprostiti.