Trt–mrt, život ili smrt, kako je Hamletovu rečenicu "To be or not to be" preveo Laza Kostić, rediteljka Ana Tomović i dramaturg Milena Depolo iskoristile su kao adekvatan naslov za svoju slepstik verziju Hamleta (Belefova produkcija, rov kod Leopoldove kapije na Kalemegdanu). Prevashodno filmski žanr slepstik komedije, vanredno popularan dvadesetih godina XX veka, vodi poreklo još od komedije del arte, a bazira se pre svega na nasilnom i grubom fizičkom humoru. Ana Tomović je u ovoj formi videla priliku da najpoznatiju dramsku priču svih vremena provuče kroz kontekst savremenog srpskog društva. Zapravo, Hamlet je ovde dosta grubo i na nivou asocijacija sveden na nivo prosečne beogradske porodice. Zadržano je šest likova (Hamlet, Ofelija, Klaudije, Gertruda, Duh oca i Polonije) i obrađeni su prepoznatljivi momenti (Mišolovka, Ofelijino ludilo…) gde se glavna borba vodi oko prostora dnevne sobe, a Hamletove osnovne dileme su odseliti se ili ostati uz majku, oženiti se ili ostati momak mlad. Npr. "bitiilinebiti" monolog ovde izražava dilemu oko ženidbe, a propraćen je svadbenim maršem koji je odsviran sa grobljanskim prizvukom.

Scenografija Momirke Bailović nam, crno-bela u skladu sa nemim slepstik filmovima, dočarava jednu prosečnu dnevnu sobu: trosed pred televizorom, sto i tri stolice, raspali beli frižider. Likovi se po tom prostoru vijaju, jure, sudaraju, nadmeću; u postavci u kojoj svaki predmet biva upotrebljen i iskorišćen sa svrhom. Brojna su duhovita rediteljska rešenja: igranje muzičkih stolica oko trpezarijskog stola, kao pokazatelj da je Klaudije zamenio Oca ili npr. borba Klaudija i Hamleta oko kreveta. Sve to je redovno propraćeno zvučnim efektima: DOING, BOING, TRAS i sličnim, koji doduše pred kraj predstave od učestalog ponavljanja počinju da zamaraju. Javili su se i manji propusti: crno-beli vizuelni identitet narušavaju flaše MB piva (?!), Mišolovku glumci prate na video-bimu, a završni video o idealnoj zemlji Norveškoj na TV-u… Kostim (takođe Momirka Bailović) mada sa dosta zabavnih elemenata (nacrtana kravata, Gertrudine treš bele sandale sa crnom pufnom), ne određuje bliže vreme dešavanja. Video je više od puke ilustracije – projektuje natpise kao iz nemog filma: neizgovorene dijaloge i opšte naznake radnje – takođe je poslužio za rešenje Mišolovke, učestvuje u predstavi i doprinosi njenom stilskom uokviravanju. Orkestar izvodi muziku na sceni (izbor i aranžman Branko Marković), i sve vreme određuje atmosferu i ritam, a ono što sviraju varira od škripanja trube kao simulacije telefonskog razgovora ili škripe kreveta do Porterovih džez standarda.

Sama izvedba slepstik komedije jedan je od težih zadataka za izvođače kada se bazira na brojnim postupcima i preciznom tajmingu. Sa te strane, Ana Tomović je glumcima olakšala posao – komplikovanih fizičkih postupaka i pažljivo proračunatih akrobacija nema mnogo, tako da je njihova igra pre svega u prenaglašenim pokretima tela i izraženoj mimici. Hamlet Miloša Đorđevića je i pogubljen i teatralan, Dubravka Kovjanić kao trudna Ofelija koja juri muža oscilira između detinje pakosti i šarma, dok je Klaudije Damjana Kecojevića komična ilustracija krize srednjih godina. Posebno su se izdvojili Feđa Stojanović i Marija Opsenica. On pregledno daje dva posve različita oca – jednu trapavu "vidljivo nevidljivu" pojavu, i tatu "unesrećene devojke" koji vitla puškom i eksplozivno se ceri. Marija Opsenica je u svakom trenutku koncentrisana na svoju ulogu koketne domaćice oštrokonđe, bilo da se erotski uvija ili sprema ručak. Svi oni i te kako preteruju u svom izrazu, ali to preterivanje je u ovom slučaju čak poželjno.

Trtmrtživotilismrt je iz Belefovog programa posvećenog mladim rediteljima najozbiljnije urađena predstava. Međutim, značenjski aspekt (problem odrastanja i odvajanja od porodice) je ispušten – najveći problem je što predstava ne referira u dovoljnoj meri na društvo kojim bi da se bavi. Ovi likovi ne idu dalje od svog malog ograničenog prostora, njihova porodična bitka bi se mogla dogoditi ma gde god, a dokačeni motivi o aktuelnoj društvenoj situaciji (osvrti na vize i Pinkovu emisiju-perjanicu "Sve za ljubav", npr.) ostaju nekako bojažljivi i benigni. Šteta je što ih nema više i što nisu bezobrazniji. Potencijal društvene kritike koju je Čaplin u svojim filmovima tako dobro plasirao, ovde, nažalost, nije iskorišćen, te je ovaj slepstik Hamlet ostao trivijalan. S druge strane, dobili smo jednu razigranu formu, precizno izrežiranu (sa manjim propustima), veselo odigranu, koja ume da pruži odistinski zabavno veče.