Ipak, ja ću se samo šaliti, teraću šegu. Ali da li je to u redu? U svakom slučaju, nemam nameru da se bavim tumačenjem velike umetnosti, bilo bi to suviše pretenciozno i skroz nepotrebno. Svet je zagađen tumačenjima, lupetanjima. Kao da se tumačenjem može doći do istine. A u stvari smo se pravi još veći haos. Mada, tumačenje je najviši užitak, prevođenje, velika je to moć, to preinačavanje, makar da je to samo laganje, krivotvorenje: otkriti naličje nečega. Ipak, ja samo spominjem, naznačujem i tako stvaram krajolik kojim se okružujem i kojim hodam radosno.

Ako je "svet zagađen tumačenjima", kako veli Tišmin pripovedač, onda postoji latentna opasnost da se i sam roman Slobodana Tišme Quattro stagioni (Laguna, Beograd 2009) "zagadi tumačenjima", jer se ova knjiga jednoznačnim, pravolinijskim, strejtaškim kritičkim interpretacijama opire svom silinom neoavangardističkog bića svog autora…

Pa dobro, kada je u pitanju Slobodan Tišma, jedan od onih mitskih predvodničkih likova u širokom SFRJ, ali bogme i (istočno)evropskom kontekstu specifičnog novosadskog multimedijalnog (književnog, ali i likovnjačkog, muzičkog, filmskog) andergraunda (Despotov, Kopicl, Žilnik, Tucić, Ladik…) manje od toga nije se ni očekivalo… Recimo da je, nakon nekoliko kultnih ali široke recepcije lišenih knjiga, Tišmina pripovedačka zbirka Urvidek (2005) bila, po svoj prilici, najbliže što će se Tišma ikada (uh!) približiti nekakvoj literarnoj "srednjoj struji", ako taj "mejnstrim" ovde ne shvatimo vrednosno, bilo u pohvalnom ili pogrdnom smislu, nego tek kao oznaku prohodnosti i dostupnosti književnog teksta. To će reći da je ova knjiga (v. Vreme br. 760) bila nedvosmisleno uspešan iskorak ka jednoj autoru do tada ne toliko poznatoj teritoriji. Roman Quattro stagioni, mereno istim aršinom, kao da istovremeno pokušava da zadrži stečeno područje borbe, ali ne baš preterano revnosno, jer bi se reklo da je piscu više stalo do slobode povratka u onaj zabran nesputanog prozno-pesničkog tekstoanarhizma koji mu je najmiliji, u kojem se oseća kao kod kuće. Drugim rečima, nova je Tišmina knjiga poetički radikalnija (a time nije nužno ni bolja ni gora) od prethodne.

Hm, nije li to malo previše neobično: "eksperimentalni" roman, a objavljen u prilično megahitovski orijentisanoj Laguni? Neobično jeste, ali nije nedobrodošlo: to će pre biti plus za izdavača i urednika, nego minus za pisca.

Kuda, dakle, Tišmu vode posturvidečki putevi? Naslovni pojam prethodne zbirke jeste grad-literarni konstrukt, unekoliko zakrivljeni odraz onog "stvarnog" Novog Sada, mađarski Ujvideka, koji će kod Tišme postati Urvidek. U romanu Quattro stagioni, taj će, recimo, isti grad, postati Đurvidek, da bi pisac po romanesknom tekstu huncutski posejao i druga negova moguća imena: Šurvidek, Lurvidek, Gurvidek, Purvidek… Kako god bilo, njegove su koordinate više nego prepoznatljive (Dunav, Liman, Futoški park etc.), preuzete iz stvarnosti koja je mimetički "prepisana" samo zato da bi odmah potom bila subvertirana, iliti "potvrđena" ne bi li još bolje bila poništena, razgrađena. Tu negde, nedaleko od Đurvideka i onog većeg grada, Begeristana (treba li prevod?!) besni strašan rat, vreme je, recimo, pozni dvadeseti vek, no sve su "odveć doslovne" reference na presnu stvarnost i Istoriju brižljivo odstranjene iz teksta, ne zato što bi pisac kao građanska osoba Tišma Slobodan od toga zazirao, nego zato što tekstu romana naprosto nisu potrebne, on ništa ne bi dobio time, naprotiv. U atmosferi rasapa vrednosti, narator glavinja kroz grad i kroz svet koji se raspada pre nego što se uspe konstituisati u koherentnu sliku, njegovi su odnosi sa okolinom više reminiscencije na ono što je bilo ili tek moglo biti nego što su real-time doživljaji, zapravo, i sam je identitet junaka krajnje upitan, od samog pripovedača pa do njegovog rođaka ili pak devojke Schmitz, koja možda "postoji", a možda je tek pripovedačeva vizija.

Kao i ovaj unutaristorijski svet u kojem glavinjamo, i svet Tišminog Đurvideka kao da se deli na pre i posle: ono pre, bio je naizgled solidan i nepromenjiv Sistem u kojem ćete lako prepoznati jugosocijalizam, na površini tako čedan, ali ispod nje dosta licemeran i kvaran, čega je simbol upravo formalno ilegalna, a od vlasti ipak zaštićena privatna ginekološka radnja za abortuse u slučaju nezgoda moćnih i uticajnih ljudi… A ono posle, rekoh, jeste rat, orgija besmislenog ubijanja: iz perspektive Tišminog slabog subjekta, koji se ponajviše trudi da ga nema, tj. da ne sudeluje u stvarima, rat je tek udaljena grmljavina koja se javlja tamo negde iza brda, to jest, baš ono što je i bio za veliku većinu Đurvideč… pardon, Novosađana, i ne samo njih.

Drugi, možda i najbitniji fabularni tok – o kojem se, dakako, ovde može govoriti tek sasvim uslovno, jer Tišma naprosto nije pisac koji "priča priče" – jeste u bezbroj fragmenata razbacana storija o znanim i neznanim junacima đurvidečke umetničke (neo)avangarde, o nadobudnim odmetnicima od građanskog reda svari, ali i o ukupnom duhu utopijskog radikalizma šezdesetih i sedamdesetih, tako lako nadahnjivanom bilo čime što mu zazvuči "drugačije": od anarhizma pa do budizma, od maoizma do levičarskog RAF terorizma, koji ovde dobija svoj "provincijalni" odjek u vidu obijanja trafike kao umetničkog čina. Kao učesnik i svedok, Tišma krhotine podsećanja na jedan iščezli svet – mnogo više naivan nego po bilo kakav poredak opasan… – vešto inkorporira u tkivo romana, bez sentimentalnosti, ali i bez olako nadmoćne ironije.

Ukupno uzev, najveća je vrlina Tišminog teksta upravo u tome što ima gotovo sve preduslove da bude sa konvencionalnog stanovištra dosadan (izostanak linearne naracije, osim u izvesnim poglavljima; jezička zaigranost koja neprestano subvertira "dogovoreno" značenje reči; esejizovana raspričanost koja odbija nenaviklog čitaoca etc.), a da to na koncu ipak nikako nije, barem ne sladokuscima koji od dobre i nekonvencionalne proze očekuju mnogo, ali su i sami spremni da joj posvete dužan čitalački rad. Quattro stagioni nije, na koncu, knjiga koju će bibliotekarke preporučivati očajnim domaćicama koje bi da se opuste posle kuvanja ručka i herojske borbe sa derladi, ona svakako traži čitaoca koji je usvojio mnoge subverzivne spisateljske strategije XX veka, ali u srži ovog romana, kao i celokupnog, bez izuzetka jedinstvenog dela Slobodana Tišme, nema nikakve "foliraže" i mudobubrežnih trgovačkih radnji za opseniti prostotu; ne, on piše onako kako njegov um radi: na frekvenciji koju nije uvek lako uhvatiti, ali kada se naviknete na nju, shvatićete koliko ste time dobili.