Na koricama knjige stoji starinska pisaća mašina. Umesto tipki na tastaturi nižu se redovi stolica pozorišnog gledališta. Negde u dubini sale sedi sićušna figura jednog jedinog gledaoca. Šta hoće da vidi taj usamljenik smešten na mesto na kome se slažu reči? Jeste li ikad čuli za marku budilnika Penkala? Ima je u Đurđevljevoj knjizi. Skazaljke na njenom satu su nalivpera. A iz njih nešto kaplje, da li vreme ili mastilo. Šta otključava ključ čiji su zarezi deo kardiograma? Puž umesto kućice nosi nemački šlem. Čudni, hibridni predmeti i, nešto ređe, životinje, na slikama–pesmama Pop D. Đurđeva, izazivaju nedoumice, provociraju maštu, bude raznolike asocijacije, zasmejavaju nas.

Već tri decenije Pop D. Đurđev, poput razdraganog deteta, igra se na "poljani" smeštenoj između verbalnog i vizuelnog. On se, kao Nasradin Hodža u šaljivoj narodnoj priči, "promeće kroz ponjavu", evo ga među rečima, eno ga među slikama i sličicama.

Najopštiji kulturni okvir ove njegove igre nije teško prepoznati. On svoje stvaralaštvo vezuje s neoavangardnim i postmodernim iskustvom dvadesetog i prvih decenija dvadeset prvog veka. Blizak signalizmu, unosi u tekst formule, grafičke simbole i, uopšte, bavi se vizuelizacijom teksta. Đurđevljev rad je deo novosadskog neoavangardnog miljea iz osamdesetih godina dvadesetog veka. U njegovim pesničkim knjigama reči, logotipi, fotografije, crteži i različiti grafički simboli bivaju tretirani kao krhotine ili predmeti uzeti s otpada civilizacije i kulture i postupkom ready-made nanovo oživljeni u novoj umetničkoj celini.

Ono što je drugčije kod Dušana Pop Đurđeva, u odnosu na srodne umetnike, jeste njegov osoben dečji senzibilitet. Đurđev se sve vreme besomučno igra. On je pesnik za decu i mlade, koji nastavlja razigranost koju je započeo Zmaj, pa onda produžili Vučo, Radović, Ršumović… S modernim pesnicima za decu on deli intelektualnu drskost, svojevrsno jezičko izgredništvo, duhovitost i sklonost nonsensu. Pritom, Đurđev proširuje igralište savremene srpske poezije za decu, drsko zalazi među slike i grafičke simbole, reže, lepi, kolažira, stvara nove smislove i obesmišljava, širi svoju asocijativnu mrežu na razne strane.

Upravo kao krajnja konsekvenca takve stvaralačke vokacije nastala je i knjiga Poezija koja se gleda (Media Art Content, Novi Sad). Slike–pesme u njoj su vizuelno svedene, skoro minimalističke. Bez obzira na tu vizuelnu svedenost, Đurđevljeve tvorevine su plod složene igre duha. Pred našim očima pojavljuje se njen krajnji ishod, esencija proizašla iz dugog rada mašte i fluentnog mišljenja.

Đurđev smatra da je, prelazeći od reči do slike, uhvatio duh vremena. On kao i svaki (neo)avangardista voli da proriče i anticipira budućnost. Zato veruje da stvara "za generacije čiji su pogled na svet oblikovali digitalni mediji". On misli da je u svojoj knjizi postigao "nadmoć vizuelnog nad verbalnim" i da je to "ostavilo pesme bez reči". Međutim, Đurđev, ipak, vizuelni materijal upotrebljava kao reči. Neobični Đurđevljevi spojevi izazivaju isti efekat u gledaocima, ili čitaocima, kao što neobični dodiri reči u modernoj poeziji proizvode napetost i provociraju misao i maštu. Vizuelni elementi na njegovim slikama nešto znače, u međusobnom odnosu uspostavljaju novi smisao ili, barem, izazivaju određene asocijacije. Sem toga, Đurđev, koristeći različite aluzije iz popularne i visoke kulture, duhovito naslovljava svoje slike–pesme.

Na primer, ruž smešten u čauri metka, potpisan je kao Oficir s ružom. U pitanju je dvostruka dosetka, prvo vizuelna, koja je lucidno prepoznala sličnost između sredstva za ubijanje i sredstva ženskog estetskog, socijalnog i erotskog samoobeležavanja. Već taj odnos bremenit je mogućim erotskim i kulturnim asocijacijama. Uz to, naslov filma Dejana Šoraka Oficir s ružom donosi celu mrežu novih asocijacija: rat, mir, revolucija, ideološki dogmatizam, građanska klasa, Jugoslavija, ljubav, lepota i privlačnost glumaca Ksenije Pajić i Žarka Lauševića…

Uglavnom, Đurđevljeve slike–pesme simbolički su sklopovi gusti od smisla. U drugom delu knjige nalaze se "šarenice" sastavljene od logotipova svetski poznatih brendova. Đurđev ih koristi kao svojevrsne krhotine savremene civilizacije. Njima se poigrava kao deca odbačenim kutijama, daščicama ili polomljenim komadima cigle. Slaže ih i kao rebuse i kao pesme. Rešavanjem rebusa dobijaju se stihovi koji imaju sve što pesmi treba: temu, ritam, rimu. Samo treba progaziti od ikoničkih znakova do skrivenog teksta.

Poezija koja se gleda jedna je od najneobičnijih knjiga naše savremene kulturne scene. Ona je podjednako izazovna i za decu i mlade, i za sve generacije izgubljene u prostoru između reči i slika.