Svojevremeno sam imao priliku da dosta često letujem u Sloveniji. Iz tamošnje perspektive, bilo je normalno čitati novine iz Srbije, pre svega specijalizovanu štampu kao što su bili "Džuboks", "Stripoteka", "NIN", ranije "Politikin zabavnik". Interesantno, ali skoro niko u Beogradu nije imao osećaj za tu dugačku senku koju su ovdašnji mediji bacali po celoj bivšoj zemlji. Da je imao, možda bi sve bilo drugačije, a možda i ne bi.

Slično tome, imena glumaca, pisaca, a kasnije i rok grupa iz Beograda, pominjala su se tamo kao kad pominješ prijatelje koji stanuju u drugom delu istog grada, dakle sa dužnom pažnjom. Mislite da je to neko u Beogradu primetio? Samozaljubljenost onih koji od Beograda prave ideologiju često je bila fatalna po Beograđane, ali verovatno nikad kao u doba u kome je imidž postao deo politike, što se desilo u poslednjih tridesetak godina.

Kad bismo malo više bili u stanju da sagledamo sramotu kojom smo se okitili, shvatili bismo da, recimo, ne postoji srpski film, nego univerzalni filmski jezik u kome učestvuju i poneki građani Srbije; ne postoji srpski pop festival, nego jedan festival koji se održava kod nas, a na koji dolaze i stranci; ne postoje srpski strani koncerti koji su bolji, nego strani koncerti drugde; ne postoje ni srpski stripovi, nego samo jedna velika potreba da se izrazi u slikama, a s kojom komuniciraju mnogi u ovom sve manjem svetu. Međutim, dok je svet postajao sve manji, plići i dostižniji, mi smo se udaljavali sami od sebe, pa smo tako postajali udaljeniji od tog istog sveta. Ovako, danas, niti smo građani Srbije, niti smo građani sveta, nego ekipa slučajnih prolaznika, popularni statisti svetskih TV vesti. Ali prava mera naše sramote jeste činjenica da ne uspevamo da prepoznamo šta je od naših kulturnih proizvoda univerzalno razumljivo i prepoznatljivo kao vrednost po sebi. Najpre u ekspresno-komunikativnoj pop kulturi, koju smo zadužili nekim ozbiljnim dostignućima, makar na regionalnom nivou – što ćemo shvatiti onog momenta kad se odvažimo da ih merimo zavišću onih koji to nemaju.

KADA KAŽEŠ SLOBODA, NA ŠTA TAČNO MISLIŠ? Mora biti da se nešto ipak desilo pre tridesetak godina na ulicama grada koji mislimo da poznajemo. Nešto što još tera ljude da za trenutak zadrže dah i malo se zamisle pre nego što počnu da pričaju o vremenu i događajima. Mora biti da je nešto dobro u tome kad su svi ljudi iz beogradskog novotalasnog kruga priznate kulturne veličine u bivšim republikama, zar ne? Mora biti da nam delovi našeg podeljenog kolektivnog pamćenja na taj način poručuju nešto?

Verovatno nije slučajno to što je sa nama ove godine i odlična nova Disciplina kičme, kao što nije slučajno što opet niko o tome ne piše na način na koji bi to zasluživao bend koji je višestruko premašio lokalna očekivanja. Ili što je Električni orgazam uspešno rekonstruisao karijeru i zvuči ozbiljno sveže u svom nadovezivanju na sopstveno neprekinuto nasleđe. Ili što su se Partibrejekersi opet odvažili da ugrizu ruku koja je počela malo da nas davi.

Sami na vetrometini karijerističkog kapitalizma, bez dinara u džepu i sa neizvesnim sutrašnjicama, ljudi koji ovde žive moraju da imaju nekog ko govori za njih. To nije Veliki brat. To nisu ni političari koji s jedne strane pričaju o odbrani srpstva, a sa druge otvaraju široko vrata nadnacionalnom kapitalu (ili još gore, nacionalno uslovljenom). To nisu ni oni koji se jednom rukom krste, a drugom rukom naplaćuju taj čin.

Sada, kad smo ostali sami, i kad je u sobi ponovo upaljeno svetlo, najbolji je trenutak da pogledamo taj rusvaj koji je napravljen u mraku, i verovatno je sada poslednji trenutak kad neko sme opet da kaže nešto u ime onih za koje niko ne govori. U svakom stanu je pitanje kako ćemo dalje odavde, pa čak i tako nevažna stvar kao što je muzika ima uporište u krajnje socijalnim temama. Dileme kao što su "Sloboda ili ništa", ili "Kada kažeš muzika na šta misliš, reci mi?" bacaju drugačije svetlo na nova ključna pitanja – a to su kredit ili selidba. Sve je zamenjivo i ništa nije za stalno. Jednog dana će neko uživati u ovoj promenjivosti svega za svašta, ali zar nemate i vi utisak da ovo više ne može da prati ni potrošačka mašta?

Neobično topli i ljudski ovogodišnji istupi novotalasnih superzvezda dolaze u trenutku kad više naizgled niko nema ništa da kaže i kad je – ne loša – nego zla beskonačnost, postala ovdašnja svakodnevica. Društvo napadnuto sa svih strana, dovedeno u pitanje sa kopna, mora i vazduha, teško da može da nađe balans ako ne nađe svoju pozitivnu prošlost, koja ne može biti bolja, ali može biti dostojanstvenija nego ovo što nam se nudi kao današnjica.

U svakom slučaju, Partibrejkersi bi se pojavili, jer uvek postoji žur koji treba razbiti.

HIMNE ZA SVE: Naš rokenrol je konačno dovoljno dugo sa nama, da u njemu trajanje postaje kategorija po sebi. To trajno stanje u koje su prešli Partibrejkersi i koje posle njihovog novog albuma Sloboda ili ništa osećamo, posledica je činjenice da smo svi u nekom trenutku doživeli neku njihovu pesmu kao svoju, kao opis sopstvenog stanja. Ko nije bio dotaknut nekom njihovom pesmom, verovatno je prespavao ceo srpski rokenrol, a poslednji primer koji je ostao upisan u memoriju nacije bio je spot za onu pesmu veću od istorije, za koju smo svi znali da će je jednom otpevati, i čija mantra "Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj", stoji kao naredba pokoljenju.

U spotu za Hoću da znam postoji vizuelni trenutak u kome je skupljen sav užas onog što nas je zadesilo, trenutak u kome Cane bez ikakvog vidljivog razloga izlazi iz uobičajenog narativnog toka jedne Partibrejkers pesme, i obraća se Bogorodici, ne tražeći pomoć, nego je samo pitajući da li vidi šta se dešava… dok u istom trenutku Anton pokretom vrata gitare oponaša karakteristično trzanje mitraljeza i pretvara ovaj rokerski opis rata u najsnažniji protest protiv sveprožimućeg nasija oko nas. Verovatno je ovo bio jedini religiozan trenutak u ovdašnjem rokenrolu koji je imao svoj smisao, a osvajanje ove ljudske pozicije verovatno je spaslo čitavo pokoljenje totalnosti već pomenute sramote u koju smo bili uvučeni.

GETO MITOLOGIJE: Svima je poznato da je osovina oko koje se okreće tim Partibrejekrsa sastavljena od pojava Antona i Caneta, pa opet skoro niko nije ni pokušao da protumači odakle arhetipska snaga njihovoj ulozi na sceni, zašto su mitovi progovorili baš kroz njih dvojicu? Verujem da je reč o jedinstvu istorijskih odrednica koje su činile rok istoriju Beograda do tad, odnosno retkom slučaju koncentrisanja istorije gradskih zbivanja i njenog kombinovanja kroz dve ličnosti.

Mi nismo imali svoj bluz iz koga bi proistekla sva moguća mudrost rokenrola i moguća istorijska vertikala – ali smo imali bend kao što je Butik, u kome je sedamdesetih Anton svirao bugi, usput proučivši osnove belačkog bluza, od Allman Brothers Banda i ranih Fleetwod Mac preko Erika Kleptona do svih sličnih današnjih mutacija. Na tadašnjoj sceni kaver bendova pekla se prava ljubav za rokenrol i utvrđivalo muzičarsko razumevanje istog – u svakoj maloj kafani u kojoj su Led Zeppelin susreli pank, bilo je momaka koji su hteli da sviraju tu električnu gitaru kao niko. Svi svedoci novotalasnih trenutaka slažu se sa tim da je Anton bio smatran za svojevrsnog genija muzičarske off scene mnogo pre nego što je iko razmišljao o Partibrejkersima.

S druge strane, imali smo i bend kao što je Radnička kontrola, čija je pank supstanca bila tako zarazna da se i danas smatraju jednim od najvećih neostvarenih talenata kasne faze beogradske novotalasne scene. U njemu je mladi Cane artikulisao načine žestokog frontmena, kome stejdž služi da ispita granice mašte, tolerancije građanstva i ekstremnih sposobnosti tela. Sa njim su svirali Srđan Marković Đile (izuzetan slikar i muzičar) na bas gitari, Srđan Žika Todorović na bubnjevima (izuzetan glumac i muzičar), i Darko Milojković (izuzetan gitarista), čiji sastav je sam po sebi govorio o umetničkom potencijalu moguće supergrupe tadašnjeg andergraund Beograda. Svima poznat kao pravi talenat na pank sceni, Cane je postao široj javnosti poznat posle prizivanja incidenta sa publikom na jednom grupnom koncertu novih sastava na Tašmajdanu, posle kojeg se svašta pisalo o moralu jugoslovenske mladeži – uglavnom dirigovano od strane onih urednika koji će nepunih desetak godina kasnije jednako besramno povesti ratnu propagandu.

Kao što je pojam partibrejkera bio Canetova definicija još pre grupe, tako je Anton bio gradski gitarski mag, pre nego što su se njih dvojica našla u istom bendu, ispunjavajući samim svojim pojavama dva velika rokenrol mita koja su nedostajala ovoj sredini – onaj o neobuzdanom frontmenu i onaj o povučenom geniju iza električne gitare.

Anton je tako definisao pojavu tihog, ali veličanstvenog rok gitariste, verovatno najboljeg koji još redovno radi, a svakako jednog od najboljih koje smo dosad imali, zaokružujući mitološki obrazac svojim asketskim likom i odevanjem u kome ukršta hipi i folk-rok inspiracije sa diskretnim naznakama religioznosti. Cane je, sa svoje strane, u poslednje dve decenije na javnoj sceni definisao look i stav koji bi se slobodno mogli smatrati nekom vrstom novovremene pank verzije Dragana Nikolića iz njegovih najboljih ranih filmova. Imidž pomalo opasnog, ali časnog gradskog momka koji nikom ne ostaje dužan, dobio je sa Canetom novo poglavlje, nastalo na tek osnovanoj teritoriji odakle su dolazile sveže urbane legende – onoj preko reke, sa novobeogradske strane, koja je u vreme Canetovog pojavljivanja na ulicama bila daleka kao tinejdžerova budućnost.

DRAGSTOR LAŽI: Pustolovina je počela negde na mestu koje se i danas zove Dragstor, mada takvog objekta nema ni blizu. Maloprodajni samouslužni objekat u podzemnom prolazu u centru grada radio je do ponoći i bio idealno mesto za visilište onih koji su vremena imali na pretek. Nekoliko godina kasnije njegovo radno vreme biće skresano do 22 sata, što je bio jedan od prvih znakova koliko su jake sile čija je jedina namera da ograniče grad iznutra.

Dete vojnog lica sa nadimkom Cane, pojavljuje se tu i na obližnjim stepenicama ispod tadašnje reklame za proizvođača guma "Sava Kranj". Šaljivo nazvana "Sava Kranj" scena, zidić kraj SKC-a i park kod hotela "Moskva", bili su toponimi između kojih se uspostavljala jedna nova gradska otpadnička geografija.

Sučeljavanje sa lažnim svetom roditelja, podudarilo se sa socijalnim inženjeringom kojim se ondašanja oligarhija intenzivno bavila, kao što se bavi i današnja. Tema društvene laži će zato zauvek ostati najvažnija tema u stihovima Partibrejkersa, Discipline kičme, El Orga i drugih. Rano iskustvo sa onima koji su zarad mira u kući pristajali na nered svuda okolo, dovelo je do toga da zajednička tačka na kome se ova tri opusa dodiruju bude razobličavanje lažnog poretka. Na stranu što je ovo jedna od ključnih rokenrol tema, zbog kojih ovi bendovi s lakoćom komuniciraju sa svim drugim bendovima iste generacije širom sveta – poenta je u tome da je njihova umetnička paradigma dobila na tragičnoj univerzalnoj vrednosti poruke za sve ovdašnje stanovništvo, čemu se niko nije nadao ni u najdivljijim snovima.

Mislim, ko danas i ovde ne bi potpisao da su ga ljudi na vlasti godinama lagali i da ga verovatno i danas lažu?

Nažalost, problem je u tome što je u laži učestvovao i "mali čovek", pristajući na korupciju celog društva, jer mu je tako odgovaralo. Sad, kad se to zna, on bi da se izvuče i okrivi istorijske vođe da su ga zavele na pogrešan put – na njegovu žalost, baš u vreme novog talasa naš rokenrol je već opevao svu bedu tog malog čoveka, kome se jednom davno učinilo da je na pijedestalu sa koga se nešto odlučuje. Više povratka nema, a kamoli zaborava o tome da je i najmanji čovek u jednom trenutku imao mogućnost izbora, ali se sakrio u mišju rupu u strahu da se nešto ne promeni i odjednom preuzme odgovornost za sebe.

Ako je autentični srpski rokenrol već bio dovoljno pametan i ovako arhivirao sudbinu cele zemlje u svojim porukama, šta nam on govori? Kaže nam da pomenute male ljude svi znamo, čak iz svojih kuća – jer je novotalasno iskustvo u Beogradu nastalo na jednom stalnom kućnom obračunu koji nikad nije razrešen.

Naime, često se dešavalo da su baš "ugledni članovi društva" imali decu čiji je put bio malo drugačiji. Tu nije moglo da bude razumevanja, jer je rascep na kome je počivao beogradski novi talas bio krajnje ličan i porodičan. Niko tad nije želeo da bude kao njegovi roditelji, i novotalasna scena je sa establišmentom imala samo dve dodirne tačke: u predsoblju stana i u policijskoj stanici.

Ne sme se nikad zaboraviti da je Beograd u tom trenutku postajao svet nekako protiv želje mnogih koji su tad i te kako bili Beograd… I zato bi se Partibrejkersi u svakom slučaju pojavili, jer je taj žur, koji baš i nije bio žur, svakako trebalo razbiti.