Tužno ali možda i prkosno deluje činjenica da neosporno kvalitetni, pa i atraktivni džez-koncerti poslednjih godina u našem glavnom gradu – kad nije festival ili neki specijalan događaj – privlače po manje od 1000 posetilaca, a i to ako je termin zgodan (sveže plate, nedostatak slične ponude…). Surovije, stalna – prava, specijalizovana koncertna džez publika u Beogradu, svedena je na svega oko 500 ljudi i prodati više ulaznica "spoljnom krugu" poštovalaca zahteva dodatnu edukaciju i promociju, ne samo oveštalim kanalima komunikacije koju decenijama etablirani džezeri ove metropole smatraju dovoljnom. Po sasvim prihvatljivoj ceni (800–1000 din.) prošle nedelje srećom je to tvrdo jezgro ljubitelja pružilo pažnju i oduševljenje kao da je Velika sala Sava centra puna. A bar toliko zaslužio je Džošua Redman, nova zvezda standardnog džeza u novom veku, koga je "Vreme" tipovalo u letošnjem izveštaju sa festivala Jazz A Vienne u Francuskoj (br. 867).

Izdanak (r. ‘69) muzičarsko-umetničkog para – crni teksaski saksofonista Djui (Dewey), duboko ukorenjen u bluz, avangardista, značajan saradnik O. Koulmena i Džereta; Jevrejka Rene ‘Zarafa’ Šedrof, plesačica i bibliotekarka, sama odgajila sina – kao Džoš Šedrof završio je medicinu na Harvardu, potom upisao prava na Jejlu, da bi se tek onda prepustio izazovima muzičke karijere! Odrastao je u univerzitetskom Berkliju, Kalifornija, tokom studija u Bostonu sarađivao sa studentima tamošnjeg džez-koledža Berkli, a početkom 90-ih prešao u Njujork gde ga je svirka ponovo ujedinila s ocem. Razvijen kroz razne muzike i instrumente, razmerno kasno opredeljen za (uglavnom) tenor-saks, ovaj momak je neporecivo nadaren, inteligentan, dopadljiv, lepo prihvaćen od očevih kolega ("nasledio" je saradnju s Hejdenom, Metinijem…), sa solidnim diskografskim ugovorom, podržan od kritike… Dodajte tome izgled, nenametljiv ali potpuno emancipovan stav, odlično vladanje tradicijom džeza, kompozitorske, aranžerske i improvizatorske veštine, i znaćete zašto je važno da je Redman ml. gostovao kod nas u godini kad je napustio mesto umetničkog direktora tj. prvog među jednakima u oktetu SFJC (San Francisco Jazz Collective, među najuticajnijim grupacijama svog naraštaja), i kad je svojim već jedanaestim albumom Back East (Nonesuch/Warner; njegov opus u Srbiji dostupan kroz Mascom) od električnog sastava Elastica iskoračio u format akustičnog trija.

Kao riba u vodi snalazi se Džošua u nasleđu velikih saksofonista, a na njega je najviše uticao sada oporavljeni Soni Rolins (Sonny Rollins), koji je ‘81. uveličao hit-baladu Rolingstonsa Waiting On A Friend; za live-album No Security ‘98. Stonsi su pozvali baš Dž. Redmana da preuzme taj solo. A čitavih 50 godina posle jednog od Sonijevih ključnih albuma – Way Out West – Džošua svojim Back East, između ostalih kvaliteta (dalekoistočni uticaji, poslednji Djuijevi snimci, gostovanje Dž. Lovana), odaje počast tom donekle bizarnom (crnački nadri-vestern!) ostvarenju i samom Rolinsu. Posle uzleta sa sopstvenim numerama i nadahnutom verzijom Mack The Knife, na beogradskom koncertu slede omaži Soniju, pa Vejnu Šorteru, i prvi sat neprimetno istekne u finom, melodičnom tkanju i međusobnim dijalozima trojice mladih crnaca. Bez klavira tj. harmonskog instrumenta oni ipak ne zapadaju u fri-džez kao Potragu za izgubljenim akordom, pokretljivo i savitljivo držeći se strukture pesama, pa tako posle furioznih deonica i saks-monologa poniru u veliku baladu Easy Livin’. Kontrabasista Ruben Rodžers (Reuben Rogers) i bubnjar Gregori Hačinson (Gregory Hutchinson) takođe s lakoćom a bez razmetanja, nepogrešivo ali ne perfekcionistički soliraju ili dopunjuju. Sve funkcioniše glatko kao što je još u svojim esejima na omotima albuma iz prošle decenije Džoš objasnio.

Da, upravo tako: načitan i pismen, intelektualan ali ne dosadan, eksperimentalan no ne suvoparan, Redman demonstrira mogućnosti instrumenta pa odjedri u romatične prelive, posle sat i po za prvi bis premijerno izvede novu kompoziciju, a na drugom se upusti u fank-rasviravanje kakvo se možda istovremeno dešavalo na još jednom koncertu saks-kolege Mejsio (Maceo) Parkera u Beogradu. Uz nastupe Duška Gojkovića i Swingle Singers (London) u naredne dve večeri, kao novi džez-festival nepun mesec posle Beogradskog, i par dana posle Novosadskog.

Ipak, ako bi iko mlad ili bar neiskusan trebalo da otkrije i zavoli ovakvu muziku, da doživi ono što džez jeste i šta može – Džošua Redman je prvorazredni izbor.