Daleko je Kanada… no, svejedno, neke stvari izgleda da su svuda slične. Biti usamljen kao tinejdžer, mali odbačeni čudak – zar nismo svi to jednom prošli, mi deca sa kolodvora ludih za umetnošću i rokenrolom? Biti drugačije seksualne orijentacije, hm, to malčice zaista dodaje na pukoj komplikovanosti odrastanja već samog po sebi. Ali biti još i obojeni dečak ili devojčica, uz sve prethodno navedeno, e to, vidite, čini gotovo nepremostivu prepreku između vas, porodice, vršnjaka i društva uopšte, nezainteresovanog u onom boljem, nasilnički nastrojenog i željnog da vas prevaspita batinama, ruganjem i iživljavanjem u onom mnogo češćem slučaju. Uključimo li tu i eventualni transrodni element – eto kompletnog pakla na Zemlji za svakog zlosrećnog dobitnika ovakve izvanrednosti na lutriji života.

Vivek Šreja (1981) definitivno spada u te posebne ličnosti. Indijskog porekla, pretpostavljamo veoma tradicionalnog vaspitanja, biseksualan, ovaj multitalentovani momak još 2016. godine obnarodovao je da se oseća kao žena i da će ubuduće koristiti ličnu zamenicu “ona” kada govori o sebi. Mnogo važnije je, međutim, napomenuti da je Vivek Šreja ugledna kanadska muzičarka, pisac i vizuelna umetnica, koja trenutno radi kao asistent u programu kreativnog pisanja na Univerzitetu u Kalgariju. Šreja je takođe ambiciozno posvećena adaptaciji svog komada Kako propasti kao pop zvezda uz podršku televizije CBS, a njen album Baby, You’re Projecting izašao je i doslovno pre neki dan. Devet napisanih knjiga i skoro isto toliko muzičkih izdanja, plus upečatljivi projekti iz oblasti filmskog stvaralaštva – sve to čini se kao sjajan bilans za jednu apsolutno neprilagođenu osobu, po svim malograđanskim merilima.



Aktuelno ostvarenje Baby, You’re Projecting svojevrsni je album o raskidu, proizašao iz jedne zanimljive perspektive. Koliko god da se kompleksni uzori poput Blue Džoni Mičel ili Adelinog 30 momentalno nameću kao poređenje – na mejnstrim sceni ipak duvaju mnogo nežniji vetrovi od onih u dubokoj alternativi. Obraćajući se svom muškarcu, Vivek Šreja naglas, premda sa mnogo humora, obelodanjuje izvesne rasističke poglede na poželjnost, čak i unutar same gej zajednice. Stihovi za pesmu Colonizer nedvosmisleno potvrđuju građanstvo drugog reda za svaku ženu upadljive boje kože, seksualnih preferencija i generalno tešku za potčinjavanje. Otuda je naša junakinja još 2010. u svom filmu Seeking Single White Male bez ustručavanja prikazala proces lične transformacije u prihvatljiviju belu verziju sebe za poznanstvo sa drugim muškarcima i moguću ljubavnu vezu. Posvetljivanje njene originalno smeđe kose i prepokrivanje tamne boje očiju plavim kontaktnim sočivima, bez sumnje rečitije svedoči o večnom bluesu onih prezrenih na svetu i satrvenih mizoginijom, homofobijom i šovinizmom nego išta.

Kombinujući svoju ispovednu poeziju sa finom elektronikom, Vivek Šreja nudi vam miks Grejs Džons, Džordža Majkla, Boja Džordža i Bitlsa, dovoljan da se bodro podignete na noge u kakvoj diskoteci novootkrivenog optimizma. I to nije sve. Jer, ne radi se o imitaciji gromada popularne kulture, niti jeftinoj obradi njihovog autentičnog zvuka i dela. Ama, ne! Vivek Šreja izmišlja svet za sebe, u kome je patnja gradivni materijal svetle budućnosti, a slomljeno srce uvek najzad odnese pobedu. Za sve prepadnute od života, evo predivnog gubitnika čiji svaki ljubavni fijasko vredi suvog zlata.

Vivek Šreja je posebna – sa svojih četrdeset-i-nešto ona svoj boravak u umetnosti smatra veoma oslobađajućim. I to naročito u upravo ovim godinama. Po tome je ova obojena trans-žena neka vrsta andergraund Madone za novu generaciju autorki, što otkrivaju svoju pravu izražajnu zrelost u dobu kada se većina žena počinje da oseća pomalo starim, neprivlačnim i kao da su unapred izgubile trku sa novim naraštajem pretendentkinja na one iste snove i uloge koje su i same bezuspešno priželjkivale. Šreja se ne zamara uzaludnim sumnjanjem u sebe. Njena poruka za sve dušmane zato je Good Luck (You’re Fucked). Potpisujemo smesta.