U filozofsku orbitu Niče uleće u trenutku kada je filozofska teritorija već ozbiljno načeta: prirodne nauke oduzimaju filozofiji prirodu kao njeno objektivno polje istraživanja, psihologija preuzima brigu o duši i uskraćuje joj subjektivni zabran, dok je sociologija proteruje iz pribežišta u društvenosti. Kometa Niče, međutim, doleće iz dubokog svemira u koji nijedna od rečenih disciplina do tada nije zašla (niti će zaći): sa sobom on donosi igru jezika, ludila i filozofije. Za njega jezik nije samo sredstvo uobličavanja, već i materijal koji se uobličava, ne puki prenosnik informacije, već informacija sama. Genijalan filolog, talentovani muzičar, izvanredan pisac i nemilosrdni mislilac, Niče od svog jezika iskiva čekić kojim, kao nordijski bog groma, vitla naokolo i u paramparčad razbija čega se god takne. Uz to, od svih velikih filozofa (koji nipošto nisu bili normalni), Niče je bio u najtešnjim odnosima sa ludilom i svim njegovim fascinantnim i mračnim bagažom. U dodiru genijalnosti i ludila, na toj demarkacionoj liniji između sunovrata u potpunu tamu Niče, kao neko drevno čudovište, izranja da bi nam podario odseve vedre rezignacije, i života na nepodnošljivoj svetlosti sa koje se povlači u duboki mrak. To nije tek metafora, već usud njegovog života: strahovite glavobolje odvodile su ga i za najlepših dana u zamračene sobe i jedino je tu, u mraku, praćen razornim bolom, uspevao da piše. Dakle, upravo na tom mestu bez mesta (kako bi, možda, rekao Moris Blanšo), u toj nemetaforičkoj igri svetlosti i tame lišenoj svake moralizatorske, teološke ili dijalektičke pozadine, igri iz koje svetlost kao životodavni činilac i vrhunsko Dobro – kako je to još Platon objasnio, a hrišćanstvo radosno preuzelo u svoj metaforički arsenal – ne izlazi kao pobednik jer Niče slabo stoji i sa platonizmom i sa onim jednim, mrtvo-ozbiljnim, trezvenim hrišćanskim Bogom (dočim je u daleko srdačnijim odnosima sa raspojasanom družinom sa Olimpa), na tom mestu nastaje Ničeova filozofija, ta erupcija životne snage, ta sila koja poznaje sebe kao neskrivena moć, to klupko energija u čistom stanju čije se niti pružaju i do nas, današnjih.

Niče u filozofiju uvodi dva, do tada strana izražajna sredstva – aforizam i pesmu. "Sami ti oblici", piše Žil Delez, "pretpostavljaju novu zamisao filozofije, novu sliku mislioca i mišljenja. Ideal saznanja, otkriće istine, Niče zamenjuje tumačenjem i vrednovanjem. Prvo cilja na ‘smisao’ neke pojave, uvek parcijalan i fragmentaran; drugo određuje hijerarhijsku ‘vrednost’ smisla i objedinjuje fragmente, a da ne slabi niti potiskuje njihovu mnoštvenost. Aforizam je u isti mah umetnost tumačenja i stvar koju treba tumačiti; pesma u isti mah umeće vrednovanje i ono što se vrednuje." Umesto ordo geometrico on filozofiji otkriva jezik, umesto brige za celinu on joj nudi fragment, umesto sveta "onakvog kakav on jeste" on svetu nudi odraz u napuklom ogledalu, umesto jedne, velike, neprikosnovene istine on predlaže male korake, umesto suštine on nailazi na prazninu, ali, naročito, umesto sveobuhvatnih i sveobjašnjavajućih metoda, umesto dijalektike, on nudi genealogiju. Ničeova genealogija nije potraga za poreklom; ona samo pokazuje da porekla nema, da je poreklo fikcija koja nam služi za iznalaženje čudovišnih izgovora, iluzija nesvesna svoje ludičke prirode (pa je utoliko nacističko svojatanje Ničea koliko tragično toliko i komično). Genealoškom metodom on razara sva naša uporišta, sve naše nade i istine pokazujući da su uporišta, zapravo, tek lomne metafizičke konstrukcije samozavaravanja, da je nada, u stvari, strah od suočavanja sa sopstvenim likom, a istina da je tek tvrdokorna zabluda. Moral je, pak, sa svojim idiosinkrazijama i resentimanima, tek nepriznata volja za moć. Sve to prekriveno je, kao nadevom, debelim slojem Ničeovog strasnog mišljenja, spakovano u privlačnu kutiju ludila i izručeno svetu bez uvijanja, bez povlađivanja, grubo.

Najednom se svet, do Ničea sasvim solidno nasađen na svoju arhimedovsku tačku izvesnosti, utvrđen u rovovima samorazumljive normalnosti i prikačen za sopstveni samoproizvodeći identitet, najednom se taj i takav svet zatekao pogođen nekontrolisano snažnim udarcem Ničeovog filozofskog čekića (podnaslov Ničeove knjige Sumrak idola je, da podsetimo, Kako se filozofira čekićem), zaljuljao se i počeo da se kruni, a nama je Niče prepustio da krhotine sakupljamo kako bismo, svemu uprkos, imali čime da se zanimamo. Niče je, zapravo, dijagnostifikovao nasilje celine, a iza strahovite težnje da se celina očuva po svaku cenu otkrio splet pukotina, rupa, trulih stubova i čitave smotuljke dobro upakovanih laži. Svet se, najednom, našao pred sopstvenim odrazom u napuklom ogledalu: taj porušeni lik, ta mreža pukotina, ta nakaza, o da, viče Niče, to ste vi, to je istina vaše savršenosti. Igra kod Ničea poprima najuzvišeniju ozbiljnost: izokrenuti svet slavi privid kao istinu, a stvarnost postaje uskovitlana igra mogućnosti. Ono što Ničeovu filozifu istovremeno čini i privlačnom i opasnom, zavodljivom i odbijajućom, a svakako ne nevinom, ono što je za dobre duše u Ničeovoj filozofiji uglavnom nepodnošljivo, upravo je to neizdrživo razigrano mnoštvo perspektiva, to razaranje tla na kojem se stoji u samom činu postavljanja temelja: Niče kao da je oslobodio sav onaj nakazni svet sa slika Hijeronimusa Boša, pa sad u vrtoglavom i vedrom karuselu, ruku pod ruku, plešu potentni gnomi i bespolni anđeli, đavolčići i sveci, nakazice i device, senke i puteni satiri, jedan hrišćanski Bog i njegove razuzdane i pijane kolege sa Olimpa.

O tome da je i koliko je Niče i dalje živ svedoči i novi dvobroj čačanskog "Gradca" (152-153) koji je, i više nego znalački, priredio Novica Milić. Naime, ako se Ničeu priđe akademski, sa uračunatom distancom, pa se onda počne hvatati u protivrečnostima, držati za reč, izbacivati iz filozofije i predavati umetnosti, ili isterivati iz umetnosti i trpati međ’ filozofije, malo ćemo šta uraditi, još manje shvatiti, a zasigurno ništa doživeti. Novica Milić, međutim, pisac barem dve dobre knjige o Ničeu (i, što je važnije, sa Ničeom) poznaje slučaj i "iznutra", on je insajder, i kao takav bira kanonske tekstove o Ničeu, tekstove, međutim, koji nikada kanonskima nisu postali. Kako razumeti tu nesrazmeru, tu, sasvim ničeansku, protivrečnost? Gotovo nijedan od pisaca koje je Milić uvrstio u zbornik (Delez, Fuko, Derida, Blanšo, Klosovski, De Man…) nije ušao u glavnu struju iz mnogih razloga, među kojima nikako nije na poslednjem mestu to što je Niče ugrađen u osnovu njihove filozofije, u taj temelj bez temelja. Drugim rečima, danas je nepristojno misliti bez tih autora. Odvažiti se na mišljenje zajedno sa Ničeom uvek znači biti na rubu (središte, naime, vazda podozreva od subverzivne delatnosti pod kodiranim imenom "Nietzsche"), to znači razarati svako tle već činom stupanja na njega, to znači odbaciti svako milosrđe, to znači razigrano mnoštvo mogućnosti suprotstaviti Jednom – pa se u toj zbrci nađe mesta i za Repatog, što heruvinima nikako ne godi, ama je zabavno – to znači, najzad, u pitanje dovoditi i samo pitanje, i sebe sa njim, i sve ostalo sa sobom, svakoga trenutka, uvek, bez odmora, a za tako štogod potrebno je imati čelična muda/čelične jajnike.