Dva jednočina baleta, rani radovi kompozitora Igora Stravinskog, Žar–ptica i Posvećenje proleća, ponovo se nalaze na redovnom baletskom repertoaru beogradskog Narodnog pozorišta. Koreograf iz Nemačke Ditmar Sajfert, inače već poznat gost naše baletske scene, ponudio je svoju viziju ova dva baleta koja evo skoro pun vek iznova inspirišu koreografe i navode ih na najrazličitija tumačenja.

Žar–ptica je balet zasnovan na ruskim bajkama: carević Ivan, uz pomoć pera Žar-ptice spasava voljenu princezu iz ropstva ozloglašenog čarobnjaka Kaščeja. Muzička partitura Stravinskog i originalna koreografija Fokina s početka prošlog veka, nailazili su na veliko oduševljenje u svetu najpre zbog elemenata ruskog folklora kojima su bili prožeti. Kasnije su se ređale razne koreografske interpretacije: na primer, Princeza i Žar-ptica su ista osoba, ili kao kod Bežara – Žar-ptica je muškarac to jest revolucionar (za vreme Oktobarske revolucije jedna revolucionarna ćelija zvala se "žar-ptica"). Sajfert, opet, ceo ovaj komad o borbi između dobra i zla posvećuje muško-ženskim odnosima, njihovoj simbiozi, neravnoteži i anomalijama direktno u balet prepisujući aktuelna društvena pitanja. Tako Sajfertova Žar–ptica regeneriše već izlizan idejni okvir ovog poznatog baleta i postiže efekat društvene aktuelnosti, možda prvi put tako očigledan na našoj baletskoj sceni. Koloplet muško-ženskih osobina u jednoj osobi, ali i ideju da zlo i dobro nemaju svoj pol, Sajfert je najpre pokazao time što je glavnu ulogu Žar-ptice dodelio muškarcu (Dejan Kolarov). Međutim, ova Žar-ptica nije mačistička niti samo muževna, ona je i ženstvena i krhka, što se naročito da primetiti u njenoj igri, na primer, sa carevićem. Zlog čarobnjaka Kaščeja igraju ili muškarac (Svetozar Adamović) ili žena (Olga Olćan). Upečatljiv efekat u predstavi ostavlja scenografija Borisa Maksimovića, odnosno visoki zid s redom vrata kroz koja prolaze igrači, slično kao u ruskoj predstavi poslednjeg Bitefa Dvostruka nepostojanost. I ovde, u Žar–ptici, ta vrata dočaravaju neki drugi, tajanstven život iza kulisa. Ispred kulisa, ženski ansambl odnosno zatočenice zamka, pojavljuju se u haljinama jarko roze boje, platinasto plave kose, ali tako zanosne "barbike" bivaju kinjene i ponižavane od muškog ansambla (Kaščejeva pratnja) u crnim kostimima sadističkog stila. Upravo te ansambl scene predstavljaju srž muško-ženskih naravi i odnosa u savremenom društvu, prema viđenju Sajferta, što uključuje izveštačenost i spoljašnji sjaj, kao i mačističku nadmenost i nasilje nad slabijim. Dobro uvežban ženski ansambl naspram vizuelno i plesno neujednačenog muškog ansambla, ne samo što je bio u velikoj prednosti nego na izvestan način obeležava celu predstavu. Dejan Kolarov u ulozi Žar-ptice iznova je oduševio rasponom kvaliteta svoje igre, mada još uvek bez presudnog grama magije (tehnike ili personaliteta?) koji bi ga vinuo u sam vrh. Olga Olćan kao Kaščej takođe je pokazala svoj osoben i neobičan plesni kvalitet, naročito ako se ima u vidu to što je Sajfertova koreografija prepuna zamršenih, pri tom nerečitih pokreta. Sličan plesni zadatak imali su Mila Dragičević (Princeza) i Jovan Veselinović (Carević), koji su se, istina, svojski oznojili dok su pokušavali da izvedu svaku figuru koju je koreograf u svojoj glavi zamislio. Uz sve to, tromost balerine i muke baletskog igrača da savlada svoju partnerku na kraju su ostavili utisak koji je teško zaboraviti. I pored toga što je neubedljiva koreografija odlika ovog baleta, Sajfertovo originalno, aktuelizovano i smelo iščitavanje Žar–ptice čine da u ovom slučaju ideja, a ne koreografija, odnosi pobedu.

Kada je reč o drugoj jednočinki Posvećenje proleća, ne može se prećutati epohalnost ovog baleta koji je svojevremeno na svetskoj premijeri 1913. u Parizu doveo do revolucionarnih obrta. Gledaoci su bili zapanjeni novinama u partituri Stravinskog i u koreografiji Nižinskog. Sva publika, kažu hroničari, bila je u nekoj vrsti delirijuma i bilo ju je teško smiriti kako bi se predstava nesmetano privela kraju. U slučaju Sajfertovog Posvećenja proleća publika će uglavnom (p)ostati umrtvljena i tek će se na kraju trgnuti kada se deo scenografije, po planu koreografa, bučno sruši na pod.

Posvećenje proleća govori o paganskom običaju da se žrtvuje mlada devojka radi dobre letine. Žrtvovanu devojku igra Tamara Ivanović koja je lakom i kvalitetnom igrom pokazala koliko je i tehnički i kao ličnost zrela za još veće uloge. Sama koreografija, u celini gledano, više je eho nekog osrednjeg komada prevaziđenog stila. Posvećenje proleća je izgleda zaista balet koji podnosi samo neobuzdanu kreativnost koreografa i vrhunsku veštinu manipulisanja jakim strastima. Sajfertova koreografija ima više naratorski karakter, na momente ona želi da probudi strast, čak je i blago vulgarizovana, ali svejedno ostaje daleko od bilo kakvog, estetskog ili nekog drugog, domašaja gledaoca.