Tačno godinu dana pošto je "ono" Zabranjeno pušenje – liga Zapad (dalje ZPz) u SKC-u još jednim svojim izvrsnim koncertom spektakularno obeležilo blaženopočivši 29. XI (vidi "Vreme" broj 883), i ovde bazirana frakcija nekad vodećeg sastava sarajevskog Novog primitivizma iskoristila je taj glavni praznik druge/Titove Jugoslavije. Maksimalno veliki nastup pod krovom neizbežno vodi u Beogradsku arenu, a cene ulaznica, nešto niže nego za strana gostovanja (1000-1600 dinara; za VIP/lože 5000, čisto da pevač ima koga da proziva), omogućile su da prisutnih bude otprilike koliko i za svetske zvezde na istom mestu ove jeseni – cca 10.000. Doduše, možda se time do daljeg završila iznenađujuća potrošnja (bes)parice na masovnu live muziku u sirotoj tranzicionoj zemlji: nekoliko dana potom, zbog slabe prodaje karata, otkazan je koncert Alisa Kupera.

Zagrevanje je efektno obavilo Vrelo, zvonki i zgodni devojački etno-vokalni sekstet s modernom ritam sekcijom. Promovišući svoj nedavno objavljeni, stidljivo naslovljeni prvenac Preko reke (PGP RTS), ova grupa iz Rume naišla je na topao prijem raje u Areni, a njih šest su kasnije znatnim delom koncerta Emir Kusturica & The No Smoking Orchestra (dalje: EK & NSO) obezbeđivale im prateće vokale, kao što su i ranije sarađivale s tom trupom. Nažalost, već i tokom uvodnog dela podvrgnuti smo šenlučenju brutalnog balkanskog sponzoraja: veliki ekrani s obe strane pozornice načelno prenose zbivanja s bine, ali je to često prekidano ubacivanjem slajdova/reklama brojnih sponzora (kulminira Pink), uključujući i oglašavanje novogodišnje tezge prisutnih EK & NSO.

Svetski uspeh EK & NSO-a, kao i Bregovića, nije sporan: uvek ima publike željne egzotične zabave koja ne zna za bolje/izvorno. Ali zašto kod kuće forsirati isti program kad npr. na svakom trećem splavu ordinira bolji izvođač ciganskog repertoara? Osnovni problem pri retkim ukazanjima NSO-a u Srbiji jeste što odani obožavaoci predratnog/sarajevskog ZP-a posle jedinog poratnog albuma Zabranjenog pušenja – liga Istok (Ja nisam odavle, ‘97. Komuna) ne mare mnogo za aktivnosti Karajlića & Co. Za razliku od prethodnih prilika, kada su izvodili svega nekoliko numera "starog" Pušenja i time izazivali gnev ovdašnjih posetilaca (uz opipljive, leteće dokaze), EK & NSO su sada na sajtovima Arene i organizatora ovog koncerta (GMR – M. Factory) i pojavljujući se u medijima najavljivali više starih stvari/hitova, čak i naslovima. Djevojčice kojima miriše koža, Balada o Pišonji i Žugi i iznad svega Zenica blues smesta izazivaju ovacije, i kamo sreće da je prvobitno ZP uživalo ovoliku podršku. No, između tih već klasika YU-roka, insistiranje na unza-unza, s puno praznog hoda (variranje Vukote/Bubamare itd.), uzročilo je i da se, bar iz partera, zaori i nezadovoljstvo. Preterana umetnička sujeta, ili šta već, nagoni Kusturicu i Karajlića da svoju publiku uporno ‘prosvećuju’!? Ako napolju unosno prolaze kao barbarogeniji, ne moraju ovde smarati kao neshvaćeni umetnici.

Kao i Rokeri s Moravu i brojni posle njih, omiljeni Nele Karajlić postao je, nažalost, ono što je parodirao: ne samo izgledom, sve više liči na Halida Bešlića, ne vlada svojim vokalnim ograničenjima kao nekad, a na romskom i engleskom je uverljiv kao piramide u Visokom (BiH). Scenski, originalno ZP kuburilo je s rok teatrom još od svoje prve velike turneje po halama krajem 1984. smešane, smušene s Top listom nadrealista. Kao NSO, sada su folk-rok-cirkus natrpan izanđalim fazonima i oveštalom konferansom. Nekada izrazito duhovit, punokrvni zabavljač Karajlić srozao se da bude službenik u hobiju Velikog Režisera, i da tek povremeno napiše pesmu. Osmočlana sviračka postava ne oskudeva vrsnim solistima i veteranima-saradnicima (saksofon – Neša Petrović, violina – svestrani Dejan Sparavalo), dok Emirov sin Stribor pouzdano bubnja. Jedina scenski zaista atraktivna tačka je gitarističko-violinski okršaj "pod prečkom", tj. pod džinovskim gudalom; ostatak vremena bend uglavnom tutnji kroz citate, prelaze, spojke, zvučne kulise itd. Kao i dok je bio izvikani basista ZP-a iz Sarajeva, i sada kao drugi gitarista Kusturica prisvira u par navrata, pompezno najavljivan od svog ceremonijal majstora Neleta. Valjda pokušavajući da deluje kul kao Klint u špageti vesternima, na kraju ostavlja utisak prokislog sosa. Ideolog van rokenrol benda nije usrećio još nijednu karijeru u istoriji ove muzike.

Preozbiljno shvatajući unza-unza kao sopstveni kapitalni izum, EK & NSO priveli su dvočasovni program kraju, a Karajlić kao pravi Bosanac u Beogradu pokušao da uvede masu u skandiranje E–mi–re, pa zatim (još gore) Ne–da–mo Ko–so–vo. Nije baš zaživelo, što bi rekli. Na bis, naravno, Dan republike, trenutak sjaja potreban i onima koji ZP nisu doživeli u realnom vremenu.

A srećom, postoji izbor, ZPz će nastaviti da raste i ovde.