U subotu 30. aprila na Sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu premijerno je izveden komad Đorđa Kosića Uspavanka za Aleksiju Rajčić. Đorđe Kosić je za ovaj komad dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za novi domaći dramski tekst 2020. godine. Reditelj predstave je Jug Đorđević, a naslovnu ulogu igra Vanja Ejdus.

Uspavanka za Aleksiju Rajčić govori o tragičnoj sudbini žene u patrijarhalnoj zajednici. Patrijarhalna (porodična) zajednica posmatra se isključivo iz ugla zlostavljanja žena. Ćerka se nada da će udajom pobeći iz teške životne situacije. Otac je udaje ne mareći šta će sa njom biti, već “čisto da skine bedu s vrata”. Čovek koga je otac brzopleto izabrao je ne samo nasilan nego je još i bitanga, kukavica, alkoholičar i priglupi sitni lopov. Idući iz crnjeg u gore, Aleksiji ne preostaje ništa drugo nego da sama presudi svom nasilniku. Iz programa predstave saznali smo da je Kosić inspiraciju za ovu dramu pronašao u knjizi Zatvorenice – Album ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda Milutina A. Popovića (kraj 19. veka) gde je prikazan život žena u požarevačkom zatvoru, u koji su mnoge dospele upravo zato što su presudile svome mužu koji ih je dugo maltretirao.

ROĐENJE KAO KRIVICA

Kod nas nema mnogo komada i predstava koje govore o ovoj veoma teškoj i važnoj temi, ali kada se pojave, privuku značajnu pažnju i publike i kritike. Takva je, na primer, dokumentarna predstava Trpele BDP-a, koja govori o sudbini savremenih žena koje su trpele nasilje u porodici, a onda su odlučile da ubiju nasilnike i zbog toga dospele u zatvor. Zatvorenice publici pričaju svoje životne priče i čitava društvena pojava se posmatra iz ugla savremene osuđene žene. Za razliku od predstave Trpele u kojoj imamo samo žene, u Uspavanki za Aleksiju Rajčić imamo i muškarce i žene, ali se situacija opet posmatra isključivo iz ženskog ugla i postavlja se znak jednakosti između nekadašnjeg i sadašnjeg položaja žene. Za svu nesreću žene isključivo je okrivljeno patrijarhalno uređenje porodice i društva. Sve što se u drami navodi kao odnos prema ženi u ovdašnjoj, rigidnoj i siromašnoj patrijarhalnoj zajednici, sasvim je tačno i potpuno strašno. Krivica žena je u tome što se rodila kao žena i čitav njen život prolazi u čekanju i trpljenju. Ova drama je sastavljena iz dobro uočenih stereotipnih stavova, ali to gomilanje strašnih, opštih mesta daje suviše uopštenu sliku patrijarhalne zajednice: ne znamo da li su nasilni porodični odnosi uslovljeni duhovnim i materijalnim siromaštvom porodica; ne znamo kakav je položaj muškarca u široj društvenoj zajednici; ne znamo da li muškarac takođe može da bude žrtva (a da nije dete) i ne znamo da li je moguće da se baš ništa nije promenilo za 130 godina. Sve to ne zanima pisca drame Đorđa Kosića.

Uspavanka za Aleksiju Rajčić je subjektivna poetska dramska slika koja formu pozajmljuje od različitih narodnih, izvornih pesama da bi napravila profeministički komentar na patrijarhalne porodične odnose. Tako je matrica narodne epske pesme poslužila kao model za razotkrivanje muškog kukavičluka koji se krije iza busanja u grudi i krupnih reči. Formom dodolske pesme iskazuje se velika želja devojke da se uda. Forma lirske narodne pesme je iskorišćena da bi se prikazali porodični odnosi, a naricaljke za prikazivanje odnosa zajednice prema ubijenom mužu. Poetska drama Đorđa Kosića je savremeni komentar na narodnu kulturu koja jeste osnov patrijarhalne zajednice kod nas. Ova drama u sebi objedinjuje postdramsku epizaciju drame, izvornu narodnu pesmu i tespisovsku pratragediju u kojoj je pojedinac stavljen naspram hora. Naspram Aleksije, kao individualne žrtve surovih društvenih odnosa, stoji hor koji se sastoji od muškog poluhora (Novak Radulović, Mladen Lukić, Goran Milošević), koji predstavlja očeve, muževe, braću i predstavnike vlasti i ženskog poluhora, u kome su majke, sestre, bake… (Iva Milanović, Sara Ristić, Nevena Milošević, Vera Zečević i Danijela Milošević). Kada nastupe zajedno, ova dva hora čine sveukupno javno mnjenje.

SMRT U FARMERKAMA

Ovakva dramska konstrukcija otvara velike mogućnosti reditelju Jugu Đorđeviću, dramaturgu Tijani Grumić i koreografu Damjanu Kecojeviću za strukturisanje dešavanja na sceni budući da od njih zavisi kako će tekst hora podeliti među glumcima – da li će neko dobiti više individualne boje, na koji način će razvijati odnose među učesnicima hora, kako će se hor kretati scenom. Reditelj, dramaturg i koreograf su se odlučili da u mizanscenu bude jako mnogo kretnji koje su metaforične i simboličke. Time podstiču gledaoca da aktivno, u svojim mislima, nadograđuje gest pa je utisak o nasilju nad junakinjom postao još strašniji i svevremeniji. Navešćemo samo jedan efektan primer. Znak za to kakva je bila Aleksijina prva bračna noć je to što donji veš slinavo i bedno spadne niz noge Vanje Ejdus do članaka. Značajnu ulogu u ovoj predstavi igra emotivna muzika Nevene Glušice koja se naslanja na narodni melos. Posebno su snažni momenti kada čitav hor peva. Dobra je odluka reditelja da hor čine isključivo mladi ljudi. Oni imaju snažnu i dobru energiju i kada zapevaju ili govore rečitative koji po tekstu pripadaju starijim generacijama (majka, baka), kod publike se stvara utisak da glumice opevavaju i konkretnu životnu priču i čitav neminovni životni put žene koji je doveo do te priče. Jug Đorđević i njegov saradnički tim su svesno odabrali da se poigravaju sa narodnim “dertom”, ali da prema njemu zauzmu distancirani, brehtijanski odnos. Posebno je efektan muški poluhor. Momci su odeveni tako da su međusobno zamenjivi, a o nasilju nad ženama govore mirno, staloženo, razložno gotovo šarmantno, na momente čak i duhovito! Time nam se jasno stavlja do znanja da je velika količina nasilja u porodici moguća samo među bezosećajnim ljudima. Takav pristup govornim pasažima daje strašan kontrast emotivnom pevanju hora.

Zanimljivo je da je u ovoj predstavi i smrt ženskog roda (ne samo gramatički). Glumica koja igra Smrt je devojka bez lica i pokrivenih ruku – u beloj majici i farmerkama. Ostaje nejasno zašto je Smrt tako obučena. U stvari, čitav kostim je nejasan. Hor i junakinja očigledno izlaze iz srpske narodne kulture. Scenski likovi imaju kostim koji asocira na neku vrstu narodnog kostima, samo što nije jasno kog naroda. Možemo da pretpostavimo da su kostimograf (Velimirka Damjanović) i scenograf (Andrea Rondović) u dogovoru sa rediteljem želele da u predstavi postoji duh izvornog i narodnog, ali ne i folklornog. Možda otuda dolazi taj čudni kompromis.

Ono što posebno pleni u ovoj predstavi je gluma Vanje Ejdus. Ona počinje predstavu tako što nam se lično obraća autoritarno tražeći da isključimo telefone jer želi da koncentrisano pratimo priču koju će nam odigrati. Ona nastavlja da se tokom čitave predstave obraća nama u publici. Aleksija kako je ona igra nesumnjivo jeste žrtva društva, ali je i produkt tog društva. Ona u sebi ima nečeg otuđenog – otuđenog ne samo od drugog bića, već i od sebe, pa čak i od bola koji oseća. Vanja Ejdus nam vrlo mirno i bez patetike pripoveda i o tome kako je Aleksiju muž tukao, ali i kako je ona zgrabila srebrni svećnjak i, u želji da pomogne mužu nesposobnom lopovu, ubila starca koga su opljačkali. Put nasilja je istovremeno i put Aleksijinog stradanja i put njenog oslobađanja jer je shvatila da i žena može da bude nasilna kao muškarac. Čak možda i ubojitija, bezobzirnija i efikasnija od bračnog partnera. Rođena i odrasla u nemilosrdnom svetu, i sama je nemilosrdna. Da bi neko mogao biti nemilosrdan, mora biti bezosećajan za bol i svoj i tuđ! Jedino kada Aleksija Vanje Ejdus pokaže bes i revolt je kada Aleksiji smrtnu kaznu preinače u dugogodišnju robiju. Jer njen put je put borbe za ličnu slobodu. Aleksija želi da bude slobodna i ako je to jedina mogućnost, ona će za sebe radije izabrati smrt nego da prihvati “milost” života na robiji. Aleksija u komadu i predstavi ubija muža iz kubure za koju kaže da je visila na zidu sobe, ali niti ima zida, niti ima kubure. Na kraju predstave Aleksija se pojavi sa sekirom – ubistvo sekirom je karakteristika krvavih porodičnih (i ne samo porodičnih) obračuna u našem narodu. Međutim, da li je Aleksija muža ubila sekirom ili kuburom manje je važno. Vanja Ejdus nas tačno, nepretenciozno i efikasno vodi kroz strašnu životnu priču svoje junakinje koja istovremeno ima jeziv i poetičan naziv: Uspavanka za Aleksiju Rajčić.