Evo jedne očigledne tvrdnje: aktuelni dugometražni film Dosije X: Želim da verujem jedna je parazitska tvorevina koja, zarad lakog profita, rabi dobro ime popularnog televizijskog serijala i prepoznatljivost i omiljenost njegovih glavnih protagonista. Evo jedne manje očigledne tvrdnje: Nije to bitno. Film pred nama je konačna potvrda onoga šta je Dosije X bio, i šta više nikada ne može biti. Vreme je da ga pustimo u noć. Postoji neko zadovoljstvo i u tome. Međutim, ono što iz ovog popkulturnog pogreba možemo da naučimo jeste koliko se sve ostalo promenilo dok je Dosije X ostao isti. Ono čega smo se nekada plašili sada deluje neozbiljno, ako ne i smešno. Inače, o jednoj civilizaciji može se mnogo naučiti iz njenih strahova. Uspeh svakog horora, pa i Dosijea X, zavisi od toga koliko se uspešno predviđa ili naslućuje šta bi mogli biti osnovni strahovi našeg vremena.

Kada se televizijska serija Dosije X pojavila 1993. godine, ona nije odmah postala instant hit u Americi. Prva sezona završila je na 102. mestu od 118 rangiranih TV serija po gledanosti. Među šefovima televizije FOX se uveliko govorilo o otkazivanju. Međutim, Dosije X je preživeo i do kraja druge sezone 1995. godine postaje jedna od najgledanijih serija u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i širom sveta. Prikazivana je u preko 60 zemalja, a Srbija je bila jedna od njih.

POETIKA STRAHA: Temeljna pretpostavka Dosijea X, prvo i pre svega, počiva na paranoji, i to paranoji od sopstvene vlade, i čak samog FBI-ja za koji Molder i Skali rade. U tu svrhu u seriji se pojavljuje nekolicina likova koji ikonografiju duguju zakulisnim protagonistima raznih čuvenih zavera novije američke istorije kao što su Kenedijevo i Martin Luter Kingovo ubistvo i afera Votergejt. Tako, istoimenik Dubokog grla, legendarnog agenta FBI-ja, koji je novinare snabdevao informacijama koje su dovele do Niksonove ostavke, pojavljuje se od prve epizode. Kasnije mu se priključuju Čovek koji puši cigaretu i Dobro manikiran čovek, koji su Molderu i Skali ponekad doturali insajderske informacije. U okviru osnovne premise, omiljene teme ove serije bile su u rasponu od vanzemaljaca, genetskih mutacija, parapsiholoških fenomena, preko bizarnih socijalnih kurioziteta pa sve do zombija. Inspiraciju za Dosije X nije teško prepoznati u B horor filmovima, seriji Zona sumraka i klasičnom SF-u. Kris Karter, tvorac serije, tvrdi da je došao na ideju da napiše pilot podstaknut horor serijom iz sedamdesetih Kolchak: The Night Stalker, zatim pomenutom aferom Votergejt, te izvesnim izveštajem da bi vanzemaljci mogli da otmu 3,7 miliona Amerikanaca. Što se tiče ozbiljnijih uticaja, u nekoliko epizoda smo videli hommage Hičkoku, a u jednoj sceni Molder čak parafrazira lik Ivana Karamazova u razgovoru sa Velikim inkvizitorom iz romana Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog.

Jedan od pisaca serije, Glen Morgan, u razgovoru sa kolegom Džejmsom Vongom ovako je sumirao prvu sezonu: "Čitava ova godina vrtela se oko malih zelenih ljudi koje smo ti i ja stvorili… zato što više nema nuklearnih projektila uperenih u naše glave, ne možemo da sve svoje strahove položimo u tom pravcu." Ovde negde se nalazi i ključ uspeha i potonjeg neuspeha Dosijea X. Početkom devedesetih svet je izašao iz hladnog rata i Amerikanci su ostali sami sa sobom. Njihovi strahovi više nisu mogli da budu struktuirani na opoziciji prema Velikom Drugom, čija su demonska svojstva ideološki postulirana. Isto tako ni posle 11. septembra Dosije X nije više moguć, tako da njegove sezone od sedme do devete, prikazane između 1999. i 2002. godine, predstavljaju dekadenciju izvornog serijala i dugo odumiranje na marginama gledanosti. Amerika, ali i ostatak zapadne civilizacije, dobio je novog Velikog Drugog. Na engleskom reč za vanzemaljca alien takođe znači i stranac, doseljenik. Ukratko, priča o vanzemaljcima iz svemira zanimljiva je samo ako vanzemaljci nisu već među nama. Svemirski brod je suvišan ako putnički avioni ruše poslovne zgrade. Prazninu ranih devedesetih u strukturi američke anksioznosti, koja je tradicionalni motor veliko i malo ekranske fikcije, vešto su popunili autori Dosijea X ponudivši umesto rata – zaveru, umesto straha – paranoju. Mesto moći, ono što treba da nas zaštiti, postaje istovremeno i mesto Zla. Dosije X je bio šou-biznis, metafora društva koje uništava sebe iznutra.

MOLDER I SKALI: Druga bitna stvar koja je obeležila Dosije X jesu dva glavna lika, agenti Molder i Skali. U njihovom odnosu postoje dva ključna momenta: seksualnost i vera. Molder je sklon da prihvati naznake, intuiciju, želi da veruje u više od onoga što se može videti. Skali je racionalna, skeptična, preferira dokaze nad verom. Ono što ih čini tako ubedljivim likovima je to što njihove razlike predstavljaju iste one unutrašnje kontradikcije u koje je naša civilizacija zapala. Nauka je, naročito posle Drugog svetskog rata naovamo, preuzela većinu funkcija koje je u društvu nekada obavljala magija, a ponešto i od funkcija koje je obavljala religija. Ovo je najuočljivije u fikcionalnoj produkciji, prevashodno u naučnoj fantastici i hororu (Ratovi zvezda su očigledan primer kako nauka i magija idu jedna uz drugu do potpunog stapanja). U tom smislu, Dosije X na drugom bitnom nivou pogađa sopstveni istorijski trenutak i uspeva da ga izrazi u lakom TV formatu – a to je unutrašnji konflikt savremenog društva raspetog između potreba da zna i da veruje. U tom ključu Kris Karter tvrdi: "O sebi mislim kao o nereligioznoj osobi koja traga za religioznim iskustvom. Mislim da glavni junaci rade to isto." U vezi s tim seksualna tenzija između Moldera i Skali jeste prisutna, ali je hladna, bez strasti i nekako narcisoidna. To je zato što Molder i Skali zapravo i nisu dva lika. Oni su privlačni kao TV junaci baš zbog toga što predstavljaju dramsku razradu te unutrašnje kontradikcije koja je prisutna u svima nama kao pojedincima. Da tako kažemo – njih dvoje su manje od dva, a više od jednog karaktera.

Film pred nama, Dosije X: Želim da verujem, jedna je zaturena epizoda klasičnog serijala kog smo voleli da se plašimo. Imao je Dosije X i gorih. Ono što je preovlađujući utisak nije da je film dobar ili loš, već da je irelevantan. Najprijatnija stvar u vezi sa ovom letnjom premijerom jeste da se radnja odvija u snegom zavejanom krajoliku Zapadne Virdžinije ili Severne Dakote, ako tako nešto uopšte postoji, odnosno ako sve to nije, što bi Tom Stopard rekao, zavera kartografa. Istina i laž u fikcionalnom kontekstu tiču se ubedljivosti i iskrenosti. U tom smislu sve u vezi sa ovim filmom je lažno. Osim snega. Da bi jedna fikcija bila zaista strašna, potrebno je obrnuto. Kao ilustraciju ove teze evo jednog pasusa Danila Kiša koji je znao da piše užas: "Po polumračnim odajama leže u lokvama krvi unakažena tela muškaraca, a silovane devojčice izbezumljenih očiju zure u prazno iza teških pokidanih zavesa. Prizor je, međutim, stvaran, kao što su stvarni i leševi. U toj košmarnoj scenografiji samo je sneg veštački."