"Jednog dana dobiješ pismo u kome stoji da te je neka osoba izbrisala iz svog sećanja" – ideja je koju je francuskom reditelju Mišelu Gondriju ispričao prijatelj a on je preneo scenaristi Čarliju Kaufmanu. Odatle pa do krajnjeg produkta, filma Večni sjaj besprekornog uma, ova nadrealistička dosetka prošla je kroz zamršene moždane vijuge ova dva umetnika koji su nas, svaki u svom domenu, naterali da redefinišemo pojam mašte. Rezulatat je film koji spada u red onih koji su se najviše približili nemogućoj umetnosti prikazivanja ljudskih snova.

Ako čitava armija mladih koji kuluče po losanđeleskim restoranima pokušavajući da postanu scenaristi, pogrešno i zavidljivo pomisli kada odgleda neki Tarantinov film "to sam mogao i ja da napišem", teško da isto razmišljaju nakon filmova Čarlija Kaufmana kao što su Biti Džon Malkovič ili Adaptacija. Međutim, iako inventivne i duhovite, na granici genijalnosti, pre Večnog sjaja nijedna cerebralna farsa koju je potpisao Kaufman nije bila toliko topla i neposredna kao što je ova ljubavna priča. Tome je doprineo i specifičan vizuelni stil Mišela Gondrija. Ovaj Parižanin došao je u situaciju da režira filmove gotovo slučajno, a sam tvrdi da sebe ne smatra rediteljem. Svoju prvu kameru je kupio da bi snimio spotove za svoj pank bend Oui Oui. Jedan od tih spotova je videla čuvena Islanđanka Bjork, koja tek što je raskrstila sa svojim bendom Sugarcubes i spremala se da svojim solo debijem preformuliše savremenu istoriju popularne muzike. Bjork poziva Gondrija da režira video za njenu pesmu Human Behaviour, posle koga slede mnogi čuveni radovi za raznorazne bendove kao i veliki broj komercijalnih klipova, tzv. reklama. Neki od ovih virtuoznih malih zapisa su spotovi Around the world francuskog elektro-pop sastava Daft Punk, zatim Deadweight koji je radio za Becka, Knives out za Radiohead, Star Guitar za Chemical Brothers kao i tri spota detroitskog sastava White Stripes za numere Fell in Love With a Girl, Dead Leaves and the Dirty Ground i The Hardest Button to Button. Već u ovom delu karijere mogu se zapaziti dva aspekta njegove poetike. Kao prvo, sklonost ka organskim oblicima i bajkovitoj dečijoj narativnosti sa svom toplinom koja iz njih proizlazi, naspram frigidnih, kompjuterski generisanih prizora vladajućeg MTV stila. Kao drugo, njegova zapanjujuća inventivnost u rukovanju filmskom tehnikom koja ga je učinila pronalazačem mnogih trikova, koji su kasnije korišćeni čak i u visokobudžetnim hitovima poput Matriksa, odakle su preuzeti dalje kao novi vizuelni standardi. Gondri je ušao čak i u Ginisovu knjigu rekorda kao reditelj koji je dobio najviše nagrada za jednu reklamu – TV oglas za Levi’s pantalone. Njegov igrani prvenac Ljudska priroda predstavlja kolaboraciju sa istim scenaristom Čarlijem Kaufmanom, koji tada tek što je završio snimanje filma Biti Džon Malkovič sa Spajkom Džonsijem. Film nije ostvario veći uspeh ni kod publike ni na blagajnama i za obojicu je predstavljao tek stepenicu ka zanimljivijim stvarima koje ih čekaju u budućnosti.

Koliko god da će vam se učiniti kompletnom, priča iz Večnog sjaja je prijemčiva upravo zato što u njenom jezgru stoji jednostavna i čista storija o ljudskim strastima i slabostima koju svako može da prepozna. U središtu dešavanja su dvoje ljudi u ne baš savršenim emotivnim odnosima. Džoel u tumačenju Džima Kerija, koji je dao malo odmora svojim komičarskim facijalnim egzibicijama, saznaje da ga je naročitom medicinskom intervencijom njegova devojka bukvalno izbrisala iz sećanja. Ljut zbog ovog njenog gesta odluči da joj uzvrati istom merom. Lacuna INC. institucija koja pruža ovu uslugu nije neka tehnološki napredna privatna kompanija ili tajna vladina agencija, već jedna skromna medicinska ordinacija, koja po rasklimanosti i improvizacijama podseća na podružnicu grupe TNT. Nakon što proces brisanja počne, Džoel shvata da ne želi da izgubi sećanja na svoju disfunkcionalnu vezu sa Klementinom, koju fenomenalno glumi Kejt Vinslet. Većina filma se, dakle, odigrava u mentalnom prostoru glavnog junaka u kom on pokušava da sakrije Klementinu, da nekako dočeka jutro sa bar jednim sećanjem na nju. Racionalni kontinuitet sveta se ruši a scene se smenjuju u somnambulnom vrtlogu slučajnih asocijativnih veza. Baš kao u snovima. Gondri dekonstruiše svet sećanja svog junaka do tačke potpunog rastakanja, nikada se ne upuštajući u samozadovoljne igre sa preobiljem ideja – iako je izazov za tako nešto bio očigledno jak.

Ako je eksperimentalni film moguć, onda je on moguć samo kao jedan ovakav projekat koji ništa ne gubi od svoje dramske funkcionalnosti i katarzične privlačnosti. Večni sjaj besprekornog uma je dvočasovna stilska vežba, pravi primer vizuelne poezije. S druge strane, ovo je romansa dostojna zlatnog veka Holivuda. Sve u svemu, film koji će vas potpuno iznenaditi i to u trenutku kada ste pomislili da ste već sve videli.