Šta je sve potrebno jednom superherojskom filmu da bi bio dobra, pamtljiva, uverljiva zabava? Spisak osobina je stalan, jednostavan i lako se pamti: VC, CGI i SH, to jest: vizuelni koncept, kompjuterska animacija i superheroj. Da stvari budu jasne, za čvrst vizuelni koncept uopšte nije neophodno da se radnja dešava na mestu neobičnih svojstava kakav je, recimo, Gotam Siti – mada pomaže. Može i u Njujorku. Ali, ne može se svaki kadar s bilo kakvim kompjuterskim efekom, rediteljski, snimateljski i scenografski tretirati kao skroz drugi, ni po čemu sličan film.

Nesposoban, dakle, da izađe s jedinstvenim, jakim i originalnim vizuelnim identitetom filma, da stvori autentični Spajdermenov svet, Rejmi pribegava pojedinačnim rešenjima na nivou scene, tj., bavi se problemom kad na njega naiđe. Tako i ispada da scene iz škole i porodice isprva zaliče na autoru prirođen, muljav i sirov, iz niskobudžetnog okruženja zaostao mu nerafinisani vizuelni stil, ali odmah pri prispeću spec-FX družine u okruženje kadra, on se pretvara u klasični prizor iz video igrice. Sve biva glatko, upeglano, sjajno i, iznad svega, nepamtljivo. Nepamtljivo, jer ne dolazi iz rediteljskog uma, već iz uma top-kompjuteraške družine. A ona je, kad smo je već dotakli, svoju stvar odradila maltene dobro – dotle dokle je to realno bila njena stvar. Jer: njena stvar nikako nije smela da bude i mozganje o vizuelnom stilu. Za to, između ostalog, postoji odlično plaćen čovek. Zove se reditelj.

Naravno, nije svako Tim Barton, a, kako se po boks-ofis rezultatima ispostavlja, i bolje za njega što nije. U prvom vikendu Rejmi je napravio rekordnih 150.000.000 dolara zabeleživši pri tom najbolji ponedeljak u boks-ofis istoriji. To nas, dalje, vraća na samog superheroja. Spajdermen je, među Marvelovim maštarijama, bio poseban upravo zbog Pitera Parkera: neizgledno zaljubljeni cvikeraš, neprihvaćen u društvu, siromašni klinac bez roditelja koga su vaspitali stric i strina, rečju, savršen model za identifikaciju svih bivših, sadašnjih i budućih studenata elektrotehnike ovog sveta, a Bog zna da ih je samo u Americi bilo 150.000.000 za nedelju dana. Elem, Tobi Megvajer je tačno to. Nije slučajno bio bistri dečak u sirotištu (Život nema pravila, Cider House Rules) ili žrtva porodice koja se raspada (Ice Storm), u svakom slobodnom trenutku prigodno udubljena u – stripove. Rastao je Tobi, dakle, za Pitera Parkera kome lepljive dlačice rastu iz dlanova, rastao je za smušenog idola masa s čudnom sklonošću za modu i uske trikoe. Tako valjda nije ni čudo što se, nakon svoje prve transformacije u Spajdermena, zgodnog mišićavog skakača savršenog vida, tek jedva nešto malo začudio. Kako je u pripremi Dardevil s Benom Aflekom u glavnoj ulozi, sve je jasno. Nema više izvajanih lepotana kakav je nekad bio zlosrećni Supermen Kristofer Riv: novi superheroji su dobri dečaci intelektualci, s pametnim sjajem u radoznalim okicama i srcem punim prefinjene patnje. A ko će onda igrati u teškim porodičnim dramama dubokih pretenzija? E, to bi mogao da bude zanimljiv obrt?!

Bilo kako bilo, s glavnim negativcem nema ničega neobičnog. Vilem Defo je poneo sa sobom svoju već prilično izlizanu fioku, i nije bilo potrebe da previše razmišlja. Kako je, u ulozi Zelenog Goblina, na licu imao plastičnu masku Masters of the Universe stila i izrade, u tom delu uloge nije morao da se muči ni koliko je u sličnim rolama navikao. Onaj koji je, međutim, na sebe preuzeo i više nego što se očekivalo svakako je Džems Franko, u ulozi njegovog frustriranog sina a najboljeg školskog druga Pitera Parkera. Proces njegove lagane, jedva primetne transformacije iz simpatičnog buntovnika pred autoritetom previše zahtevnog oca, do konformiste u kome se polako budi očeva krv, najuzbudljiviji je deo ove filmske priče, koji ostavlja duboku nadu pred sledećim nastavkom kada će, sva je prilika, Franko na mnogo uzbudljiviji način naslediti Defoa. U njegovu korist tada će ići i predistorija prijateljskih odnosa s Parkerom, viđena u ovom filmu. Ona će vremenom, kada budete zaboravili na to kako je napravljena, i kada se budete sećali samo sižea u dve rečenice, u vašim glavama dobiti veću težinu i postati mnogo dirljivija.

Kako bi visoka očekivanja u drugom delu sage bila ispunjena, još samo dva uslova nedostaju: vizuelnom, a da se ne radi striktno o prosipanju utrobe, naklonjen, i vizuelno darovit reditelj umesto Rejmija i scenario koji se neće završiti antiterorističkim manifestom, već logičnim ponašanjem iz lika.

Znači, ako mu devojka u koju je ceo život zaljubljen kaže: "Volim te, hajde da budemo zajedno", dojučerašnji cvikeraš Piter Pauk stvarno ne može da kaže "Uz veliku moć ide i velika odgovornost", već isključivo: "Važi, super" ili "Pitere, care!"

Po zakonu lepih umetnosti i logike mozga.