Šta je analiza bez konteksta? A evo, kanda je poslednje (barem filmsko) vreme došlo ako nam je kontekst kao poštapalica i/ili oslonac možda i neophodan da bismo što preciznije i što poštenije izvagali ono što nam je Džejms Kameron, možda i najveći i najneupitniji autor unutar ešalona reditelja skupog i, dakle, krajnje ambicioznog repertoarskog/komercijalnog filma, predočio u svom najnovijem spektaklu, pa još i poprilično odocnelom nastavku Avatara! Ali, sva je prilika da kontekst ovde jeste prekopotreban, ako ne i jedino smislen način pristupa dometima ovakvog mega-filma u ovako poraznim bioskopskim/prikazivačkim okolnostima na uzorku poslednjih par godina.

Najprigodniji i u isti mah najblagonakloniji kontekst bio bi kontekst hitova i hitova u pokušaju koji su tokom ove godine stizali u bioskope sa adresa vodećih holivudskih studija – u takvom okruženju Avatar: Put vode bez trena premišljanja o takvom sudu i bez trunke upinjanja lako i nehajno dominira i poentira – naime, mimo faktografije koja ga prati, a koja se mahom tiče producentskih neumerenosti i bahatih preterivanja, Avatar: Put vode JESTE ultimativan spektakl skrojen i sazdan u preciznom saglasju sa uzusima najviđenijih među bioskopima današnjice. U tom aspektu – nema slabe tačke. Avatar: Put vode je naprosto epitom raskošno-raskalašnog i bučnog spektakla najvišeg ponajpre produkcionog sjaja. Na tom tragu, u pitanju je besprekoran rad na temu komercijalnog filma čiji autori (i finansijeri) imaju bespogovornu i nimalo prikrivenu nameru da zadive onim što nude na planu pojavnog. Otud možda i zicer-sigurne prognoze da će ovaj Kameronov film spasti obraz holivudskih studija zlosrećno-tugaljive prikazivačke 2022. godine, tokom koje je potklizalo nekoliko naoko sigurnih favorita i tokom koje je čak i zrelija publika okrenula leđa ozbiljnijim i zahtevnijim filmovima koji (za razliku od, na primer filma Sve i svuda u isto vreme) ne nude dovoljno uverljivu iluziju eskapizma. Drugi kontekst mogao bi da bude sam Avatar – i u tom pogledu Avatar: Put vode je pogodak u metu, jer ne samo vizuelno spektakularnije (a što, naravno, ni ne čudi, imajući u vidu sve okolnosti unutar i pod uticajem kojih je ovo ostvarenje stasavalo i stiglo do svog završnog obilka i vida), ovo je delo u kome su otklonjene neke od manjkavosti na narativnom planu prethodnika. Sledeći kontekst je ponajpre najbolniji po poklonike i poštovatelje samog Kamerona – oni koji čvrsto i duboko i nakon par ili nekoliko decenija od premijera i prvih ličnih gledanja veruju da je Kameron filmski genije koje je istoriju filma i naše kolektivno filmofilmsko (osvešćeno) biće zadužio sa najmanje četiri remek-dela (zapravo, četiri REMEK-DELA); u pitanju su, dabome, Terminator, Osmi putnik 2, Ambis i T2: Terminator 2 – Sudnji dan. Tu već nema razloga za ushićenje – svima nam krštenica ide, pa, shodno tome, i Kameronu, te otud i žal što će njegovi osvedočeni poštovatelji još nekoliko godina pred nama morati da sve zrelijeg/vremešnijeg Kamerona gledaju isključivo na temu Avatara (snimljeno je još par filmova, a još dva-tri čekaju producentska zelena svetla). Pa pojednostavimo – umesto nečega na tragu gorepomenute briljantne četvorke, kameronoljupci će morati da se bave umnom i leksičkom akrobatikom ne bi li ponajpre sebe ubedili da je bolji i Kameron opsednut svetom planete Pandora i Avatara nego nikakav Kameron (a imajmo u vidu i goleme pauze – prvi Avatar datira iz 2009. godine, i to kao prvi film ovog autora u dvanaest godina u odnosu na Titanik s kraja prošlog veka).

I upravo tu stižemo do mogućeg (utešnog) gledanja na stvari – ako već iko mora, ako već iko treba da se bavi ovakvim sojem filmova, neka to bude upravo Džejms Kameron, uz sav taj žal što njegov rediteljski potpis ne stoji na nečem esencijalnijem, osobenijem, preče potrebnijem filmofilima i budućoj istoriji filma. Jer – iako traje golemih 190 minuta – Avatar: Put vode je film precizno i prefinjeno vođene priče uredno ispripovedane u ona od davnih dana već tri čina, sa sve završnim akcionim segmentom koji pokriva čitav sat trajanja. Na nivou ideja, pak, Kameron sa scenaristima-saradnicima pokazuje da još uvek nije potpuno izraubovana ona konradovska postavka sa plementim divljakom i divljim plemićem (noble savage /savage nobleman), a pri čemu oni skloniji učitavanju dodatnih značenja tu, u povesti o vojniku Džejku Saliju koji je postao integralan deo i skućen stanovnik i porodičan čovek na planeti Pandora i među vazda dobrohotnim Avatarima, a koji u ovom delu postaje meta odmazde bivših saboraca, koji sada okajavaju grehe, i sami preinačeni u Avatare, mogu da vide i naznake sramežljive osude tamošnjeg intervencionističkog zanosa koji naprosto ne može da stane i neće da stane. Istina, Kameron, pritom, tu (za skupe novce) prodaje narečeni eskapizam, zasnovan na tradicionalističkoj veri u darove (darove slobode i ostale darove) koji slede kao nagrada ako se uloži dovoljno napora i ako vera u nove i nove pokušaje ne izgubi na zamahu.

Avatar: Put vode, pored svega pomenutog, jeste i primer porodične zabave, što sa sobom nužno iziskuje i krajnju umivenost i neupitnu smernost, što je još jedan od podatnih konteksta unutar čijih krutih međa imaju biti vagani dometi ovog filma, a najsnažniji utisak i najbleštaviji prikaz te zbilja spektakularne akcije (naravno, upakovane u najnovija CGI i VFX ruha) ovaj film dobija u svom ciljanom habitatu – u IMAX projekcijama, gde će pominjana nelagoda onih koji su svoj ukus na temu holivudskih spektakala tesali i sticali upravo uz ključne Kameronove filmove iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka biti zatomljena tim na česte mahove zaista fascinantnim smokvinim listovima.