Postavljanje komada Malteški Jevrejin Šekspirovog savremenika Kristofera Marloa smatra se danas politički nekorektnim. Monstruozni lik Jevrejina Barabasa pokazuje sve stereotipne karakteristike antisemitske slike o Jevrejima: srebroljubivost, pohlepnost, osvetoljubivost, dvoličnost. Iako su i pripadnici drugih naroda u komadu Kristofera Marloa daleko od moralnih apostola, ipak je Barabas taj koji na sceni uvek iznova seje smrt, ne prezajući ni od ubistva voljene kćerke ili predaje Malte u turske ruke.

Čuveni režiser Peter Zadek, i sam Jevrejin, upustio se u smelu avanturu postavljanja Malteškog Jevrejina da bi pokazao da ovaj komad nije niti antisemitski niti prosemitski, već pre svega komad koji pokazuje zapanjujuće paralele sa našim vremenom. U cilju osavremenjivanja teksta, Zadeku je pošlo za rukom da pridobije Elfridu Jelinek – poznatu austrijsku književnicu jevrejskog porekla – da ponovo prevede Marloa. Glavnu ulogu Barabasa dodelio je Gertu Fosu, jednom od najvećih pozorišnih glumaca današnjice. Sve ove činjenice donele su Zadekovom projektu mesecima pre decembarske premijere u Burgteatru publicitet inače karakterističan samo za velike filmske projekte.

Malteški Jevrejin nije komad o borbi između dobra i zla, već komad o vladavini novca. Sve, uključujući vođenje države ili ratovanje, jeste u ovom komadu biznis presvučen tankim slojem ideologije koja treba da mu dâ viši smisao. Religija je samo instrument koji se koristi da bi se učvrstila politička moć i uvećalo bogatstvo. Scena u kojoj Turci zahtevaju od malteškog guvernera isplatu desetogodišnjeg neplaćenog harača da ne bi napali Maltu, tipičan je primer win–lose poslovnih pregovora u kojima jedna strana misli samo na svoju dobit, a druga mora da popusti jer nema izbora. Turci nose akten-tašne, u pauzi pregovora mole se nekoliko sekundi, rutinirano i poslovno, potom se vraćaju na pregovore da bi podsetili Maltežane na to kakav ih pokolj čeka ukoliko ne isplate zaostali harač. Hrišćani, međutim, nisu predstavljeni kao žrtve, oni su jednako proračunati, hladni, prevrtljivi, potkupljivi i pohlepni. Guverner Malte rešava svoj problem nedostatka keša jednostavno: ono što nema on otima od drugog. U verbalnom duelu s Barabasom, najbogatijim trgovcem Malte, guverner u arogantnom maniru "baš mi se može" ultimativno zahteva od Barabasa da mu preda polovinu svog bogatstva, a pošto se Barabas opire, on sa gotovo sadističkim zadovoljstvom donosi odluku da mu oduzme celokupno bogatstvo. Na Barabasovo pitanje da li je krađa temelj na kojem počiva krst, malteški vitez odgovara da nije njihova krivica što su Jevreji svugde u svetu prezreni kao Hristove ubice. Tako hrišćani stilizuju svoju krađu u moralnu kaznenu meru, a svoju beskrupuloznost u plemenito trpljenje neverničkog prisustva Jevreja kojima se još dopušta i bogaćenje. Upravo ova arogancija moći, koja za sopstvene niskosti kažnjava drugog, a kaznu predstavlja kao pravedan čin, jeste ono što u najvećoj meri revoltira Barabasa, preobražavajući ga u osvetnika koji ne preza ni od jednog sredstva da bi uništio protivnika.

Drugi značenjski bitan tok komada koji direktno korespondira sa našim vremenom jeste eksternalizacija sopstvenih zločina i krivice na spoljašnjeg neprijatelja. Da bi vlastodržac ili čitav narod u kriznim vremenima održao pozitivnu sliku o sebi, on stvara sliku o neprijatelju na koju projektuje sopstvene omrznute osobine. Zadek pojačava motiv slike o neprijatelju tako što Jevrejima – koji predstavljaju dežurnog neprijatelja, neku vrstu bogeymana – dodeljuje maske: užasno iskrivljene crte lica i predimenzionirani, povijeni nos sugerišu gramzivost i pokvarenost. Kada se napadnuti dežurni neprijatelj ne ponaša kao žrtva, već uzvraća udarac, služeći se pri tom istim sredstvima kao i napadač, on mu baca natrag njegovu sopstvenu sliku, a napadač, u čijoj je mržnji prema neprijatelju i deo samomržnje, reaguje na to još jačim udarcem. Na taj način započinje i dalje eskalira spirala nasilja.

Barabas i njegov rob Turčin čine neku vrstu tajnog udruženja obespravljenih i poniženih, čiji je stepen uživanja i slasti u osveti upravo proporcionalan njihovom prezrenom statusu. Veseli cinizam sa kojim Barabas ubija šokira u ovoj predstavi, baš kao i potpuno odsustvo morala u svetu u kome je sve samo pitanje cene. Barabas dolazi na veoma savremenu ideju da se trgovati može ne samo robom i ljudima već i čitavim gradovima i narodima. To što mu ne polazi za rukom da Turke "proda" Maltežanima, kao što mu je prethodno uspelo da Maltežane "proda" Turcima, više je rezultat ponesenosti sopstvenim majstorstvom intrige, a manje lukave igre protivnika. Kod Marloa se drama ne završava dolaskom Fortinbrasa koji bi označio povratak sveta u zglob iz kojeg je iskočio. Kraj drame je pobeda jedne od pokvarenih strana u igri (u ovom slučaju malteškog guvernera), dakle samo kraj jednog ciklusa nasilja i otimačine koji nagoveštava da će sledeći biti još gori od prethodnog.

Zadekova postavka Malteškog Jevrejina je uzoran primer osavremenjivanja klasičnih komada bez pretenciozne dekonstrukcije njihovog značenja. To što neki od turskih vojnika u predstavi liče na Avganistance igra pri tom samo sporednu ulogu.