Sve smo uprskali, rekao je. Mi i ne znamo svoje priče. Oni momci s kojima sam svirao u Pragu? Na studijama su učili od majstora iz "Art Ansambl of Šikago". I znaš šta su mi rekli? Da ovi iz Ansambla, njuške koje su svirale po celom svetu, ponekad, kad se opuste, posle sešna, kad se malo popije i povuče, ono, kad se oplete priča, govore kako ima neki nenormalan grad gde su bili na festivalu džeza koji se zvao Dani džeza, i da im je tamo cela sportska hala skandirala da ih pozove na bis, kao da su Stounsi. Pazi, to je teška muzika, avangarda; nema hitova. Ali masa udara rukama po metalnoj ogradi, zove artiste na bis. (…) A ko sad zna za to? Ko se seća? Ma niko, rekla je Sonja, ovde svaki debos zna šta je bilo 1371. i rašta Turčin skenja Birčanina, a za Ružu lutanja, za našeg Ščeglova, domaćeg majstora derivea, šetnje i plutanja do iznemoglosti, niko nije ni čuo.

Svaka ruža lutanja pre ili kasnije uvene, pa ruža vetrova lutaoca ili lutateljku dovede nazad kući, ukoliko "kuće" uopšte negde ima, što principijelno i "filozofski", što bogme i posve realno i konkretno. Pošto ni "kuća" nije baš mirovala u (ionako nemogućoj) Svetoj Nepokretnosti, sve čekajući Lutaočev povratak onako okamenjena u nekakvom vanvremenskom limbu, nego se i ona sama menjala, onoliko, možda i do iritantne ili pak otuđujuće neprepoznatljivosti za Povratnika, odjedared vatrozno obuzetog potragom za Tajanstvenom Supstancom jednog vremena, jednog unikatnog i neponovljivog rasporeda stvari, bića i pojava u kojem se kadgod osećao najbolje, to jest vaistinu kod kuće. Pa dobro, zašto je onda ikuda i odlazio?! Eh, kad bi na to pitanje bilo jednostavnog odgovora, teško da bi onaj Darvinov dlakavi drugar ikada i silazio s drveta… A da li bi to možda i "bilo bolje", to ionako nikada nećemo saznati: prekasno je.

U novom, tako raspričanom i de(kon)centriranom, na sve strane rastresenom romanu Kiša i hartija ovih se "povratničkih" problema i nedoumica/nedosanica dohvatio i Vladimir Tasić, kanadski Novosađanin i pisac fenomenalnog Oproštajnog dara, s tim da je "škrtost", sažetost i elegantnu lirsku perfekciju svog prethodnog romana ovde trampio za "baroknu" opširnost i postmodernistički surfing po skrivenim znanjima drevne i savremene (pot)kulturne "utuljene baštine" svih vrsta, uz obilje citata, parafraza, persiflaža i (pre)dugačkih ekskurza gde god već njegovu pripovedačicu hirovita misao odvede. Da li je to bila dobra trgovina? U neku ruku da, u neku ruku ne, što bi rekao onaj narkoman iz vica…

A ta je naratorka, Tanja, Novosađanka koja je proglavinjala svetom koekude da bi se, pritisnuta onim najstrašnijim, najtotalitarnijim, a ipak najneizbežnijim teretom: onim porodičnih obaveza i svakojakih, često i neizrečenih, moralnih ucena Bližnjih, na koncu povrnula toj "kući" koje možda još ima negde pod senkom Tvrđave, ali bi to tek trebalo ispitati i dokazati, u okolnostima izmenjenog Grada i izmenjenog Sveta; i ta je potraga, to jest ono što je Tanja našla u serklu novih, nekako "postapokaliptičkih" prijatelja, zapravo "središnji tok" radnje romana, izobilno filovanog flešbekovima i drugim putovanjima na Stari, Novi i ostale kontinente, ali bogme i u Istoriju, onu "lokalnu" i porodičnu, krvavu koliko to Istorija na ovim košavnim predelima obično jeste, i traumatičnu koliko valjda mora da bude, mada malo-malo pa izraste neka generacija kojoj se pričini da je s tim jednom zavazda gotovo. Kad ono – međutim! Nastane nova tarapana, a celovita se Slika Sveta raspadne u niz hororolikih krhotina, kao što se i duše te generacije premijerno, a zauvek i nepopravljivo, rascopaju na mirijade drhturavih, nesnađenih delića.

Nema kod Tasića, na eksplicitnoj ravni, ničega od "opštih mesta" Povampirene Istorije: ni onog već ubibože dosadnog bombardovanja ni koječega drugog, a ipak je sve uistinu bitno tu, na broju, to jest tu je onaj postkoitalni spleen koji "nas" je zahvatio nakon što nas je Istorija višekratno izsilovala, natenane i meraklijski. Odenuvši Priču u vazda zgodnu odoru (izgubljeno)generacijskog bluza, Tasić ispisuje omaž naraštajima koji su učinili da Grad "baca svetlo daleko" (leitmotiv: Suba alias Rex Ilusivii), štono bi rekao Pevač iz jedne druge, veće i južnotužnije varoši, podsećajući tom, jednom od središnjih pripovedačkih intencija pomalo na "Vrt u Veneciji" Milete Prodanovića, mada se stilsko-motivske srodnosti tu negde manje-više okončavaju.

Sastavljajući parčiće Istorijom razbijenog i sadistički izgaženog stakla iliti ogledala lične, generacijske ili gradske "bolje prošlosti" – koja, znamo, nikada nije jedan-kroz-jedan postojala u "stvarnosti", pa ipak je, tobože paradoksalno, sve samo ne laž! – Tanja beznadežno krpi froncle jedne Celine koja to više nikada neće biti. A šta drugo Povratnik i može da radi, bez obzira da li je neko prethodno vreme proveo u doslovnom, fizičkom (samo)izgnanstvu, ili se tek očajnički-samozaštitno bio izmestio iz duševnog potpalublja besramne epohe? Šteta što je Tasić mestimično preopteretio roman bespotrebno dugim "eruditskim" ševrdajima ovamo i onamo: hajde, nije važno što bi roman bez njih bio komunikativniji – to ne mora svakome da bude cilj: važno je što bi bio bolji. Romaneskniji, ako ćemo pravo. No, i ovako, Kiša i hartija iznimno je delo, kreativni trijumf jednog dragocenog osećanja Sveta i Teksta, posveta krhkim i rastvorljivim kulisama Grada u poganom vremenu, ergo one "kuće" koje možda zapravo i "nema", ali u kojoj nam valja živeti, pisati i čitati, dok nas čuva Duh Mesta, satkan od njegovih najfinijih priča, kakvima se i Tasićeva pridružuje.