Kultura

TV manijak

Srbi, crnci i gorci

Protekle nedelje, putem televizije, Radovanu Karadžiću obratila se supruga moleći ga da se preda. Ovo je u našoj sredini svojevrstan presedan, jer je televiziju kao medij uključio u političko-porodične odnose. U američkim filmovima roditelji kidnapovane dece na taj način obraćaju se otmičarima, šefovi države teroristima, a Osama svojim protivnicima. Nekada su se naši roditelji odricali dece preko novina, ili su bar takvim odricanjima pretili. Sada smo videli ženu koja se obraća suprugu, pritisnuta policijom, tragedijom i ko zna čim još, dok Radovanov brat Luka, doduše preko novina, ne podržava ovaj apel. Takođe, na TV B92 videli smo dokumentarni film Život i priključenija Radovana Karadžića, gde smo saznali da je Rašo u najmanju ruku bio kontroverzna ličnost. Prema pravilima ovdašnje televizije, priča o Karadžiću počela je kao socijalistička humoristička serija, prerasla u dokumentarno-informativnu tragediju, da bi svoje finale dobila u porodičnoj seriji, da ne kažem sapunici. Zamišljao sam Radovana kako sa daljinskim u ruci gleda ovaj poziv. Možda ima neki hajdučki portabl, pa namešta antenu da slika bude bolja, ili čeka reprizu ako je propustio premijeru. U svakom slučaju, ova video tv pošta je kombinacija privatne i javne poruke. Pomešani sadržaj i nedostatak razlikovanja privatnog i javnog hronična je bolest i obeležje kako ovdašnje televizije, tako i politike.

Sličan primer imali smo kada je Amfilohije postavio limenu crkvu navrh planine Rumije iznad Bara. To je mesto hodočašća sve tri vere, a vlasti u Crnoj Gori prete rušenjem objekta, jer nema urednu urbanističku dozvolu. Nelegalna gradnja (izrazito čest prekršaj u našim krajevima) postala je tako verski problem. Suština, dakle, nije ni u činjenici da Amfilohije nema papire, niti da vojni helikopter prevozi crkvu (strukture garsonjere), već krst koji je svojevrsna tapija na svetinju. Niko nije ni pomislio da se naprave i minijaturna džamija i kapela, pa ko se popne do vrha Rumije, nek uživa u pogledu i spiritualnom iskustvu. Takođe, postoji valjda i opasnost od metalne konstrukcije na vrhu planine, jer onda crkva postaje gromobran. Prema vestima, u toku je proces legalizacije, videćemo kako će se spor završiti.

Pomešani javni i privatni diskurs javio se i tokom zaoštravanja odnosa sa bratskom Makedonijom. Izuzetno korektne i prisne odnose dve države pokvario je sukob Srpske i Makedonske pravoslavne crkve. Kada su makedonske vlasti osudile i uhapsile vladiku Jovana, strasti su se razbuktale. Poslednja reakcija ministra Velje Ilića dolila je ulje na vatru, jer je čovek odlučio da prizemlji JAT-ove avione koje smo iznajmili Makedoncima. Usred Guče, uz sav onaj svadbarski kupus i pečenje, Velja je našao vremena da pritisne čokalije i uzme im naše aeroplane. Da ih vidimo sad! Ministarska ovlašćenja kod nas su prilično široka, ali pre nego što počnemo da bacamo vardarski paradajz, zviždimo Tošetu i bojkotujemo njihovu robu, valjda bi trebalo da čujemo zvanične stavove ovdašnje vlasti. Do sada se nismo zakačili još samo s Makedoncima, pa valjda neko misli da to nije u redu. Jedino smo u glupostima dosledni.

Za svađu je svakako neophodno imati dostojnog partnera, pa ne treba grešiti dušu i zaboraviti nebulozne političke izjave koje su stizale i iz Crne Gore i iz Makedonije.

Posebno se tu istakao gospodin Krivokapić, koji je posle osvojene zlatne medalje vaterpolista SCG čestitao separatno samo Crnogorcima u timu. Koji šizofreni duh može da navija za polovinu sportskog tima? Bodrimo trenera i beka, ua golman i sidraš!

Za kraj, biser koji se prošunjao tv programom bez velike (ili dovoljno velike) reakcije javnosti. Prema poslednjim istraživanjima, 50 odsto našeg stanovništva je potpuno ili funkcionalno nepismeno. Neki se potpisuju palcem ili krstićem, neki umeju da nakite potpis, a ima i onih koji nisu u stanju da se pismeno izražavaju ili popune formular. To znači da su za polovinu naših građana novine nerazumljiv izvor informisanja, da verovatno polovina ne razume izraz "budžetski deficit" i da je to možda razlog popularnosti tabloida sa slikama i naslovima, ili tv emisija gde se jasno psuje, bogoradi, ili peva. U svakoj evropskoj državi ovo bi bio ozbiljan znak da je potrebno ubrzano edukovati građane ukoliko želimo da ostvarimo bilo kakav napredak. Polovina gledalaca je, dakle, slepa kod zdravih očiju i to, nažalost, nije samo njihova privatna stvar.

Iz istog broja

Knjige - Budućnost nostalgije

Studija o „svetskoj boli“

Teofil Pančić

Lolitin pedeseti rođenda

Tebi, moja Dolores

Zoran Paunović

Privatizacija u izdavaštvu - Prosveta, BIGZ, Nolit, SKZ

Knjige, knjižare i poslovni prostor

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu