Možemo reći da je Srbija na tv-ekranima jedna bajkovita zemlja. Ipak, Evropska unija je odlučila da nam dodeli famoznu Studiju o izvodljivosti, kao dokaz da nas je moguće popraviti. Pomislio sam da je to svojevrstan optimizam, koji nam možda govori da ništa nije toliko loše da se ne bi moglo dovesti u red. Kao u crtanom filmu Majstor Bob, gde animirani junak uz pomoć svojih drugara i mašina popravlja svaki kvar. Problem nastaje kada gledajući televiziju shvatimo da postoji nekoliko različitih bajki čiji se akteri nikada ne sretnu. Eto, gospodin Koštunica veruje u bajku o savršenoj vladi koja uživa podršku ne samo u zemlji već i u svetu. Svet je shvatio i zavoleo bajku o dobrovoljnoj predaji haških optuženika. To je po prilici narodni ep o hajducima, jatacima, mudrom caru i haškoj aždaji koju treba pobediti.

Gospodin Tadić se o Studiji izrazio kao o karti za istorijsku utakmicu koju ćemo odigrati. Još ne znamo ko će biti naš protivnik, ali slutim da smo najveći rival upravo mi sami. Igraćemo dakle jedan na jedan sa samima sobom, a biće to divna sportska bajka sa produžecima i penalima na kraju. Možda će sve ličiti na "Ultimet fajt" sa SOS kanala gde su svi udarci dozvoljeni.

Da nam tv-bajke ne ostanu bez princeza pobrinula se Mirjana Bobić u emisiji koju je posvetila samohranim majkama, kod nas pežorativno nazvanim – raspuštenicama. Danas u Srbiji nije lako biti kraljica bez kralja ili princeza bez princa. Ipak, gošće u emisiji su se dobro snašle i guraju kroz medije uprkos reklami – "jadna mama, uvek sama". Dok sam gledao emisiju "Ovo vas još nisam pitala", prosto sam osetio potrebu da provodadžišem i pronađem makar na televiziji vitezove zaštitnike za usamljene dame. Eto, video sam da Nebojša Bakarec voli da se slika sa mačem i tetovažama kao Robin Hud od Šervuda. Tetoviranim rukama grli žene, anđeo mu sleteo na rame, poeziju piše nežnu, a brine o sirotinji i nejači. Pristao bih da budem patuljak koji će mu, dok jezdi kroz šumu i lovi srne i košute, pokazati put do začaranog zamka i usnulih princeza koje ostariše čekajući poljubac.

Posle sam na crnogorskoj televiziji video gorštake iz okoline Šavnika, koji samuju u planini kao da su ih vile opčinile. Sve odreda kršni momci, kosci, samuju i treniraju sve one veštine kojima će prebroditi prepreke i stići do ljepote đevojke. Poštuju stare običaje, pa ako si je poljubio, ili ne daj bože dete napravio – odmah je ženi ili te sleduje pedeset po turu. Saznao sam i koja je to junačka hrana za kosce i delije – pita lojanica, uz koju najbolje pasuje kišjeli kupus u neograničenim količinama.

Na Art televiziji se pojavio putopis iz Australije koji je svojevremeno napravio Risto Kubura. To nije samo bajka, već vedski ep sa našim junakom u glavnoj ulozi. Jaše konje, jezdi avionom, brodi morima, slikuje egzotične lepotice i preživljava avanture dostojne Don Kihota, ili će pre biti Kraljevića Marka. Možda bi bilo dobro da Risto obiđe tu Evropu što nam je dala Studiju, kao naša izvidnica, pa da nam posle ispriča kakva je sve čudesa tamo video.

U emisiji "Ključ" na RTS-u prepoznao sam bajku o lepotici i zveri. Pričalo se o odnosu privlačnosti i moći kod naših političara. Prvo su se žene palile na Slobu, bio im je i seksi i pametan, a sada je hit, navodno, gospodin Tadić. Sve nam je to najbolje na ličnom primeru pokazao gospodin Željko Simić, koji je doživeo tu transformaciju. Filozofskim rečnikom, odeven u kožne pantalone, objasnio nam je vrhunce i ponore seksipila, ali i neprolaznu lepotu duha. Ko to njega treba da poljubi da se ponovo pretvori u princa?

Bajke se kod nas divno uklapaju i u reklame. Moja omiljena bajka je trenutno priča o krevetu na naduvavanje koji odgovara svim gostima koji vam banu u kuću. Ne morate više da ih terorišete da spavaju po foteljama i kaučima, samo im naduvate dušek. Voditelji sa reklame se valjuškaju i štipkaju po postelji, pa se pretvore u morske lavove od trista kila i opet im je lepo. Čista čarolija.

Nažalost, mnoge bajke kod nas imaju tužan kraj. Devojka i mladić koji su ubili taksistu i pumpadžiju zbog nekoliko stotina dinara, ili soka, pokazuju da zlo može da ima različita lica. Ako godinama decu plašite samo strašnim pričama, ili u gorem slučaju uopšte ne pričate sa njima, ona se pretvore u čudovišta nad kojima se posle svi zgražavaju. Tek tada shvatimo da ne živimo u bajci.