Znam da će većinu iznenaditi, ali srpski rokenrol baš sad – u ovom opštem netalasanju i ubitačnoj sumornosti – ima razloga za optimizam. Prvo, najzad može nešto važno da ponudi svetu: konačno je iznedrio ono što Rolling Stones traže već decenijama – stalnog basistu! Jer, ko može postati njihov punopravni član ako ne Željko Mitrović, renoviran kako su to dosad samo Džeger & Ričard(s) radili? Sveža krv, malo je reći, lako može dovesti i do novog trenda, npr. Pink & Blues. Drugo, i bez izvoza, domaći RnR nije mrtav. To je ipak nešto, krajnje veselo kontra više od četvrt veka ‘sahranjivanja’ koje forsiraju ljubitelji floskula tipa Zašto/kako je umro/propao..? Doduše, kad neko želi da se suprotstavi takvim ‘posthumnim’ emisijama, tribinama i slično, obično navede da je baš-neko-veče bio na odličnoj svirci… Ponekad čak, kao prošle nedelje u Beogradu – počevši od žustre promocije novog albuma Normalan život (Odličan hrčak) Nežnog Dalibora u Ustanovi kulture ‘Parobrod’ – ti pojedinačni ‘izuzeci’ nagomilaju se do tzv. kritične mase da se ne stide poređenja s vrhuncima ‘naše mladosti’ pre 30-ak godina. Onda se iznova pitam kako to mrtvozornici i obdukcionaši, post-mortem stručnjaci za rokenrol ne umeju da čuju/vide iste vrste uzbuđenja, lepote, naivnosti i drugog s kakvim smo i mi odrastali?

PRIMER: Lično, već oko 100 godina odbijam uvlačenje u rasprave o pokojnosti RnR-a, i najbolje odgovaram primerima kakav je Autopark. Osnovani 2000. okupili su probrane članove lokalnih beogradskih grupica od kojih je najmanje zaboravljena Tornado Ptice, gde je pevala Ognjenka Olja Lakićević. Najjače obeleženi električnim gitarskim zvukom, prvo su izmenjali članove tog dvojca, da bi se ustalili Nikola Berček (ex Trenje) i Dušan Lopušina. Dosad je njihova muzika opisivana uglavnom ‘van kategorija’ i kao ‘mešavina svega & svačega’, zapravo pomoću toliko sitničarskih odrednica da bi spisak išao oko povećeg parkinga. Za nas starije, ako smo naslušani, nema u tome ni mnogo novog, niti nečeg posebno iznenađujućeg – osim što slabo ko na ovoj sceni radi išta slično, i što Autopark to radi kroz dobre pesme. Mene su osvojili čim sam kroz buku i dim u prizemlju beogradskog SKC razaznao Dišeš mojim plućima/Zato meni nestaje dah (Tvoja zabava). Mogli su i ranije, da muziku tražim po Netu, gde ovaj bend ima snažno prisustvo.

Prvi album 10+1, takoreći kućnu zbirku snimaka – koja ipak zvuči bolje od tog opisa – Autopark je ustalivši postavu 2005. objavio na internetu, ako ne pre svih ostalih, onda svakako među prvima kod nas. Grudva je polako krenula ka lavini, a dosledno svom naraštaju i početku III milenijuma, sastav se nije zadržao samo na sopstvenom sajtu: od sad već prevaziđenog Myspacea do najnovijih komunikacijskih tehnologija & trikova. Po exYU ne nastupaju učestano kao neke njihove kolege, pa su Autopark više dostupni nego prisutni, što je polako urodilo zavidnim publicitetom i kritikama.

KA DRUGOJ DEKADI: Pesma sa kraja 10+1, sad već kultna Na ivici (Čuvaj se/onog što misliš da sloboda je), ekranizovana je kao početak pažljive zbirke video-radova, što je takođe dragocen kolosek ispoljavanja Autoparka. Ta pesma zatvara i njihov drugi album Osećanja za poneti (2006, Multimedia Records), s numerama kao Pola (od) tebe (Lomim zbunjenost/Preko kolena koja mi drhte), Filmovi (Budućnost je meni nevažna kada sam za nekoga posebna), Heroj (Tvoja strast hrani me), i Pisma (koja stalno pišem, ali me i dalje niko ne razume) – Olovke brzo troše se/Od mene žive sve fabrike. Riđokosa Olja Lakićević još nije objavila, možda ni dovršila svoju drugu knjigu poezije. U međuvremenu je njeno pevanje – štaviše, i karakteristični glas, ‘distorziran’ manje od gitara – uravnotežen snažnim zvukom benda, postao zaštitni znak Autoparka.

Nastavljajući kao samofinansirajuća grupa – svih šest članova imaju ‘dnevne’ poslove, većina umetničke – Autopark su odlučili da im treći album Sve dalje krajem 2009. bude samizdat, kao i prethodni besplatno dostupan na b92.fm. U poređenju sa zamirućom diskografskom industrijom zasad nemaju razloga za žaljenje. Kao što je na prethodnom ostvarenju izuzetak u njihovom opusu bio Bili, duet s virtuelnim ‘idolom mladih’ Tobićem Tobićem, sada je to efektno usporena obrada Gde možemo se sresti ženskog novotalasnog sastava Boye iz Novog Sada. Uz tačke kao Kapisle svetle i Pucketanje prstima, Autopark su skloni da uživo predstavljaju i isprobavaju nove pesme, s dolazećih izdanja. Tako su Ja bih samo da se smejem i Autookean najavili album na kom upravo rade, Autopakao, u postavi koju je očvrsnuo bubnjar Dejan Utvar (ex Kazna za uši, Lira Vega itd.).

Obeležavajući i deceniju benda, u sali ‘Amerikana’ Doma omladine Beograda (ulaznice 500 din, predgrupe Bitipatibi, Kill Me Laser), Autopark je plenio pop-britkošću starog, rado prepoznavanog materijala. Uvek dinamični, znalački su vodili ka energičnim vrhuncima, ne gubeći začuđenost, teskobu ili melanholiju, a i premijerne numere doživele su topao prijem. U punom zaletu i zrelosti, Autopark je potcenjen makar i dobronamernim označavanjem ‘alter’: ako nemaju gde da porastu u predvodnike glavne struje, to nije do njih nego, do spoljnih okolnosti, tzv. scene. Vi bar nemojte izostati.