Dobro poznat i baš često (katkad i uludo) rabljen motiv vere u osvedočenu moć ponovnog pokušaja, koja se neretko povezuje ponajpre sa idejnom dogmom zapadnog, anglosaksonskog protestantizma, nedavno je dobio još jednu iznimno rečitu ilustraciju, pa još u krajnje konkretizovanom obliku. Naime, jedna od najprimećenijih filmofilmskih razonada i naslada onih koji mare do tog zabata savremene kinematografije s onu stranu Atlantika tokom ove pandemije bilo je srčano i bučno vršenje pritiska na vrhušku kuća DC Comics i Vorner Braders da daju novu šansu reditelju Zeku Snajderu da gledaocima (naravno, prevashodno bespogovornim obožavaocima) napokon predoči svoje rediteljsko (i nešto manje autorsko) viđenje Lige pravde, krupnog promašaja od pre par godina i filma koji je tokom tog svog inicijalnog zaleta požnjeo gotovo pa jednoglasne pokude kritičara. Za, označimo to okvirno tako, prilično skupe novce, Snajder je sada dobio šansu da pokaže u čemu i u kom tačnije obimu je bio osujećen u toj, dakle, prvoj epizodi borbe za nastanak filmske Lige pravde, te je svet od pre nekoliko dana putem HBO a i HBO Maxa u mogućnosti da pogleda i to novo viđenje / novo pakovanje narečenog filma, proisteklog uz obimna dosnimavanja i domaćinski odrešenu kuću očigledno doobronamernih i na kocku spremnih producenata, što je dovelo do četvorosatnog filma naslovljenog Liga pravde Zeka Snajdera (Zack Snyder’s League of Justice), neformalno označavanog i kao Snyder’s Cut (Snajderova montaža), a koji će, sva je prilika, imati da bude doživljavan i i tamo gde treba navođen kao zaseban film.

Novog materijala, dakle, ima u izobilju (prvobitna Liga pravde trajala je tačno dva sata), i ovo je svakako zanimljiva a možda i dalekosežno značajna pobeda publike/fanova/civila, ali, naravno, sada kada je film stigao na samozacrtani cilj, pitanje svih pitanja ipak biva da li i koliko sve to ima smisla i opravdanja, da li je tu reč o zbilja znatno drugačijem, pa možda i novom i samosvojnom filmu ili, ako ćemo iskreno i pošteno, tu ipak pričamo prevashodno o ambicioznoj ekstravaganci čija je samosvrsishodnost tako lako uočljiva, i o zamašnom marketinškom triku kojim se, gle čuda, iznova trguje proizvodom (jer ovo, zapravo, ima biti sagledavano kao proizvod, pa tek onda eventualno kao ‘delo’) koji je isprva bio označen kao nešto krajnje upitnog kvaliteta. Na žalost, u viđenju onih kojima ne rukovodi fanovska ostrašćenost, nekako uvek hitro spremnih na apologijsku i relativizacijsku umnu i leksičku aktrobatiku, posredi je ovo drugo navedeno koju rečenicu ranije. Problemi koje je Snajderova izvorna Liga pravde očitovala pre tri-četiri godine prisutni su i sada, u samom tkivu i u samoj biti ovog ponovnog pokušaja na istu temu. Liga pravde sa samog prevoja zime i proleća 2021. godine, naime, ukazuje na suštinski rutinerski i zicer-siguran pristup superherojskoj tematici, što nekako, samo po sebi, nužno znači i superherojskoj dogmi, i tu naprosto osetnije i vidnije pomoći nema. Taj "all stars" pristup kabastoj priči u kojoj su okupljene sve zvezde DC Comics radionice (Betmen, Supermen, Čudesna žena, Akvamen…) i ovoga puta je izrodio rad koji je više nalik dramaturgiji i izrazu novijih televizijskih (i kablovskih) serija no savremenom filmu bioskopske fele. "Novi" film je, uz to, dodatno opterećen izrazito diskutabilnim dramaturškim pristupom po kome kroz brojne i poduže flešbek-segmente zapravo pratimo događaje čiji je krajnji ishod sasvim poznat, što onda pod znak pitanja stavlja i njihovu učinkovitost i opravdanost njihovih postojanja, a to je opterećenje iz klinča sa kojim bi retko i teško kao pobednici izašli i znatno veštiji autori i/ili samo izvođači radova nego što su to Snajder i scenaristi. Krajnji ishod je onda bučna hronika gotovo pa lavdijazovske minutaže koja u isti mah ostavlja snažan utisak komprimovane televizijske serije i filma kome upadljivo manjka osećanja za meru i konsekventnost – i na planu mikro-odluka i na polju šire shvaćene i odmeravane celine.

To na stranu, kao i činjenica da taj nesputani dramaturški gabarit ovde dovodi do sličnih nevolja kao i u slučaju Marvelovih (dakle, suparničkih) Osvetnika, Liga pravde Zeka Snajdera ima još nekoliko krupnih manjkavosti koje nedopustivo brzo postaju lako evidentne; naime Stepski vuk (Steppenwolf) nije dostatan negativac, jer ostaje periferan lik koji se gubi u dubini kadra kada se nađe suprotstavljen ligašima, a Snajderov "novi" film najbolji utisak ostavlja upravo kada se najviše udalji od svog dominantnog tona i okvira (recimo, u segmentu pljačke banke), što onda problematizuje taj celokupni Snajderov pristup "materiji" koja bi, već samo nakon Nadzirača (Watchmen) i Čoveka od čelika (Man of Steel) trebalo da mu bude temeljno poznata. I tu ne pomaže mnogo što ovako hipertrofirana Liga pravde u više navrata da nastoji da oslika ili izgradi kratkoročnu i brzo poroznu iluziju vlastite mitopoetike unutar tog uvezenog univerzuma DC Comicsa, ali u krajnjoj meri jalovim se pokazuju Snajderovi pokušaji da sve to osenči i oneobiči zahvatima iz fundusa arthaus fimskih ukrasa – u tom smislu, prilično urnebesni su nespretni fanovski pokušaji da očito neosvešćenima i slabovidijima ukažu kako je Zek Snajder u ovoj svojoj podgrejano-nadošloj Ligi pravde omažirao i Tarkovskog (u beslovesnoj sceni ispraćaja Akvamena iz nordijskih zabiti u taj združeni boj protiv superzlikovačke nemani). Magma koju isijava i inicira ova i ovakva Liga pravde nije ni svemoćna niti postojana, te se dosta brzo tokom gledanja ove četvorosatne ponajpre producentske ekstravagance, koju je zbilja teško zamisliti u bioskopima (te joj je otud ova striming-sudbina zapravo prava a kalkulantska mera i precizno odmerena distributivna sudbina), vidi da je tu, mimo svih ulaganja i potonjih bučnih pojašnjenja, reč o plodu doktrine sročene u kratkoj sintagmi ‘more-of-the-same’, što onda u pitanje dovodi samobitnost ovog filma u odnosu na taj pređašnji, kako je već sada jasno, manje uspešan pokušaj.

Iskreno i precizno govoreći, Liga pravde Zeka Snajdera, osim radosti koju daruje već egzaltiranim poklonicima i te priče i priča tog i sličnog kova i rediteljskog izraza samog Zeka Snajdera, ne donosi ama baš ništa suštinski novo na polju superherojskih povesti na filmu današnjice. Za to je potrebno znatno više i odrešitosti i idejne drčnosti nego što je Snajder pokazuje u ova četiri sata; ovo je ipak samo rutina visokog sjaja i neupitnog visokog produkcijskog kalibra, dok je za titulu prevratničkog potrebno znatno, znatno više. Znameniti Andre Žid je u jednom od svoja četiri sokratska dijaloga sa Koridonom u kraćem disputu Koridon (prevela Olja Petronić, objavio Karpos Books) "uskliknuo" i sledeće: "Hoću da kažem da se važnost nekog novoproizvedenog sistema, nekog novog objašnjenja određenih fenomena, nipošto ne meri njegovom tačnošću, već i, i to prevashodno, poletom koji duh zahvaljujući njemu dobija za nova otkrića, nove konstatacije (makar one morale da oslabe tu teoriju), za puteve koje on otvara, prepreke koje uklanja, oružja koja obezbeđuje. Važno je da ona predstavlja nešto novo i da se istovremeno suprotstavlja onom starom…"

Ali, imajući upravo ovo na šta nam ukazuje Žid u vidu, u nekom smislu u Ligi pravde Zeka Snajdera možda ipak treba prvenstveno tražiti ono što ona možda otvara kao mogućnost, na ono što bi moglo da proistekne kao najznačajniji ćar iz ovog krajnje osobenog slučaja. Možda bi tako kao udarna dimenzija čitavog tog produkcionog, emiterskog i faktografskog zamešateljstva mogla biti izdvojena ta očigledna pobeda publike (doduše, inicirane i isprva navođene sistemski plasiranim glasinama o postojanju zametaka te Snajderove montaže), čime smo mogli da se podsetimo participativne moći i prirode, recimo, narodne umetnosti drevnih dana, kada je ona preoblikovana u hodu, po nahođenju glasonoša i inih prenosilaca i u skladu sa potrebama onih kojima se na prvom mestu obraća.