Dobro je krenulo ove zime tamburašima, vagabundima, "skitnicama, odmetnicima i desperadosima": em je Nik Kejv izdao novi album Nocturama, set pesama koje dokazuju kako se može stariti, a ne truliti i gnjiliti, em je Boni "Prins" Bili (alias Vil Oldhem) snimio apatvoreno remek-delo Master and the musicians, em je Lu Rid uglazbio Edgara Alana Poa, a sada je u naš mali grad sa peskovitog severa stigao još i novi album Gospodina Zvonka Bogdana! Ups, otkud sad taj čiča iz Subotice u ovom društvu?! Izvin’te, a gde biste ga vi, kao, smestili – sa Šekijem Turkovićem maybe?! Maestru je baš tu mesto, u probranom društvu elitnih singer–songwritera današnjice; sve ostalo je tek površni učinak prvoloptaških "kulturoloških razlika" i ostala ne baš važna ornamentika.

Tokom Ružnih Devedesetih i Zvonko je Bogdan okačio tamburu o klin, više se baveći konjima nego pesmom, i tek povremeno okupljajući sektu svojih obožavalaca na poneki domjenak, koliko da se prebroje i ohrabre u uverenju da organizovani, mada poprilično očajnički Otpor Arlauku i dalje ima smisla… Kako se Dekada Najgorih nekako ipak završila, i kralj Panonije se vratio na svoje Bogom, talentom i skromnom otmenošću/otmenom skromnošću dano radno mesto; rezultat ovog diskografskog kambeka je CD Živim život k’o skitnica (A Records, Sombor 2002), sa dvanaest potpuno novih snimaka iliti s tucetom do sada nesnimljenih pesama – od kojih je čak sedmoro čeljadi Bogdanovog autorskog rada – te sa očaravajućim instrumentalnim appendixom u vidu podugačkog tamburaškog potpurija u izvođenju Tamburaškog malog sastava Mileta Nikolića. Samog, pak, Bogdana na ovom izdanju uz narečeni combo sastav prati i Veliki tamburaški orkestar Radio Novog Sada.

Ovaj je album, dakle, sasvim antiziheraško izdanje: umesto ko-zna-kojeg-po-redu prepakiranja njegovih bezbrojnih izvođačkih, aranžerskih, ali i autorskih evergrina – mnoge pesme za koje "svi" misle da su "narodne" Bogdanovo su autorsko delo poput, recimo, Već odavno spremam mog mrkova – najpoznatiji živi Subotičanin (dobro de, rođen u Somboru) opredelio se za sasvim nov materijal, i za delimičan iskorak na (relativno) nepoznat teren: ovako "na prvo slušanje" (pošto se trajnost njegovih pesama, te samim tim i njihova "učinkovitost", ne meri onim kantarom koji važi za jednosezonske produkte pop-konfekcije) teško je reći koje će od ovih pesama naći mesto u jednom ličnom Panteonu, ali već sada je sigurno da je Bogdan preuzeo rizik pomeranja fokusa ka svojevrsnoj, ajmo reći, panonskoj šansonjerskoj formi, mahom u ispovednom tonu čoveka koji smireno rekapitulira svoj život & priključenija. Takođe, i kod onih četiri-pet etno "standarda" Bogdan se opredelio mahom za manje poznate pesme, kao da meraklijski ugađa sebi i polako popunjava rupe u diskografiji, dakle, sve ono što je želeo da otpeva (na Nosaču Zvuka), a nije ranije stigao.

Kad sam bio mali, uredno sam odlazio kod dede u D., čuveno tamburaško selo u Bačkoj, i tamo se susretao – ne znam da li sam dostojan da kažem: i družio se – sa Gospodom Ciganima koji su, između ostalih svojih uspeha, mnogo puta svirali i sa Janikom i Zvonkom. U jednom dražesnom panonskom mikrokosmosu, no ako ćemo pravo i znatno šire od njega, bilo je to isto kao da ste rekli da ste drndali u gitaru barabar sa Džegerom i Ričardsom ili duvali u bušne limenjače sa Koltrejnom i Majlsom! I taj je red veličina sasvim O. K. Uostalom, i ti su "moji" džipsiz odavno Velike Zvezde – čak je i Ljuba Živkov nedavno s merom i merakom pisao o njima – isto kao što je pokojni Janika Balaž autentična Legenda (pre neki dan mu otkriše spomenik u Novom Sadu!), dočim je Zvonko Bogdan onaj pravi Tata koji bdije nad svima njima, iz čijeg su šinjela svi izašli, koji je sam samcijat stvorio bar pola plemenite panonske (retro) mitologije poznog dvadesetog veka. Malo li je?!

U konje se, nažalost, slabo razbiram, ali utvaram sebi da znam ponešto o ljudima i pesmama; ako sam bar malo u pravu, stojim vam dobar da je transnacionalni weltschmerz peskovitog dna Panonske nizije, onaj koji se objavljuje (i) kroz glas i pesme Zvonka Bogdana, jedno autentično metafizičko iskustvo. Kakav zen, kakvi bakrači! A što se panonskog splina tiče, dok plete cimbal, ciliče violina, brunda begeš, tamburaju tambure i teče rizling, sve što vidiš kroz zamagljenu dugonogu vinsku čašu može stati u sledeću maksimu: Ako Srbija sounds global, onda, bogami, Vojvodina sounds transglobal! Na kraju krajeva, pitajte subotičkog Maestra: on je jedan od onih koji su je izmislili.