Pred Novu godinu pravimo rekapitulaciju, presabiramo se i pretvaramo da smo bili žešće efikasni tokom godine. Kao, dali smo maksimum u datim okolnostima, ono što nismo stigli ove – nastavićemo naredne godine. Ako narod razmišlja na ovaj način, zašto bi televizija izgledala drugačije.

Posle referenduma, najveći stepen sloge građani su iskazali u "Velikom bratu" izbacujući ukućanku Enu. Potvrđuje se da "Veliki brat" ima u Srbiji neočekivanu ulogu – socijalnog terapeuta, pa je zato ovaj koncept toliko dobar. Iako u VB nema politike, ispostavilo se da šou izaziva veliku vezanost gledalaca. Kao što su svojevremeno domaćice plakale sa Kasandrom, Šaban Bajramović joj pesme pevao, tako danas VB okupira srca i razum birača. Znao sam da će Bugarska pre nas u Evropsku uniju, jer su kod njih pre pustili Kasandru pa su na Kaleniću Bugarke za kintu prepričavale sadržaj budućih epizoda. Posle novaka će nam Bugari i Rumuni opisivati kako je u EU-u, dok budemo čekali u redovima za vize ispred ambasada.

Elem, usred kampanje kao da više nema ostrašćenosti – političari obećavaju kule i gradove, a narod uopšte nije nervozan. Narod mrzi Enu ili Marka, gotivi Edina ili Ivana, razmišlja koji ukućani prave klan i ko će sledeći biti izbačen iz Kuće Velikog brata. Ne mogu da kažem da vlada apatija – samo su emocije kanalisane, pa sada možete da SMS-om izbacite nekog ili da mu pošaljete podršku. Da ne ispadne kako mi u Srbiji samo pljujemo jedni druge – ima tu i mnogo obožavanja.

Eto, na primer, poslanik iz Sandžaka gosn Bajro Omeragić doš’o lepo čovek u "Poligraf", smestio se i počeo da odgovara na pitanja voditelja. Tuc-muc, nešto ne zna, nešto ne sme da kaže, voditelj se uskopistio pa ne odustaje od pitanja – mučenog Bajru obliva treći znojak, da bi kukavac na kraju zavapio kako nije fer da mu postavljaju pitanja koja mu nisu unapred najavljena. E sad, možemo se mi podsmevati Bajri kol’ko hoćemo, ali iz čoveka je grunula istina – nije mogao više da izdrži. Nije Bajro najgori, daleko bilo.

U "Insajderu" smo videli seriju omiljenih izgovora koje su ovdašnji predstavnici vlasti davali novinarima. E, to su poruke za novogodišnje čestitke dostojne hitova Grand produkcije.

Ministar Jočić – kad ga pitaju o kiosku u noći kada gori Hilandar. Čovek je anti-Neron, a sledeći omiljeni izgovor mu je ona seljačka varijanta – odgovoriću vam narednih dana. To je dostojno priče sa splavova, ša je bilo, brate mili – donesi ćepi i dođi juče po pare, e nemoj da si bulja.

Stojković – svaki izgovor počinje standardnim uvodom – Da li vi zaista mislite da je moj (ministrov) posao da znam… (dovrši rečenicu). Ovo je (uz malu varijaciju tipa – Ne mislite valjda da ja …) bila uvodna replika i bivšeg predsednika Skupštine, kapetana lađe Markovića.

Kralj komedije je svakako ministar Velja Ilić koji odgovor (ili izgovor) počinje sa – kakvo vam je to pitanje… Posle toga ide napad na ličnost novinara – jer u njegovom svetu stvari funkcionišu isključivo jedan na jedan. Ako je novinarka – šta će vam to, vi ste lepa devojka; ako je frajer – mrš u p.m. ili majgeri u pitanje.

Koštunica – domaćin slave koji se pojavljuje samo u svečanim prilikama, pa izgovor logično počinje sa – mislim da ovo stvarno nije prilika (vreme i mesto), ili što bi rekla dva moja ortaka posle džointa davnih osamdesetih kad ih je uhvatio direktor škole – Ne remeti tišinu u rajskome vrtu!

Čeda na neprijatna pitanja odgovara pitanjem (da vas pitam nešto, a zašto vi…), dok je najgluplji izgovor – nisam čuo za slučaj (šta je tema pitanja, bio sam van zemlje). To se često omakne Vuku, koji još ubaci pokoju englesku reč, da shvatimo da je stvarno bio u inostranstvu i gotovo zaboravio maternji jezik.

Jak izgovor je pravdanje da upitani zvaničnik nema vremena za gluposti koje ga pitaju. Kao Čović svojevremeno – ne zna o čemu se radi (pa još u trećem licu o sebi). Ima Čović pametnija posla, bavio se Kosovom. Od toga nema jače. O, to radikali mnogo vole – kako me to pitate, dok Voja umire od gladi (Srbi na Kosovu nemaju struju, Republika Srpska kapilarno krvari…), a onda kreće Vučićev izlazak na mrežu – ali ajde da vam odgovorim! Eto, srozaću se do vašeg blatnog nivoa, uroniću u mulj vaše prizemnosti – ali samo ovaj put!

Gospodin Bogdanović iz DS-a i predsednik Tadić imaju takođe originalan način za izbegavanje. Počnete sa – eto nema problema, možemo mi da pričamo satima na tu temu, međutim bilo bi bolje da se bavimo mnogo važnijim stvarima kao što su… To je paralelna aktivnost, paralelne linije komunikacije koja u stvari ne postoji. Kao u vesti (što liči na vic) – kada se Tadić i Čeku sretnu na aerodromu u Skoplju. Posle u informativnim emisijama slušamo rekonstrukciju (zašto ne bi bila i dramatizacija sa upozorenjem gledaocima – da su u pitanju glumci). Aerodrom, Magla, Čekaonica. Čeku – imate problem, Tadić – hm to nije problem već izazov, Čeku – imate problem pa odsecite šta vas boli, Tadić – vi govorite kao vojnik, ja kao psiholog.

A cela svadba – to kume, al’ mu ga zavuče!