Deluje čudno, ali radi: što smo dalje od početka, početak nam je jasniji, o njemu više znamo. O praistoriji, recimo, znamo danas više nego što se znalo u vreme starih Grka, kao što, uostalom, i o starim Grcima znamo više nego što se znalo u doba karolinške monarhije. Mnogo nam je prozirnije, na primer, šta se zbivalo između 1914. i 1918, nego između 1941. i 1945. Tako je to, rekao bi Hajdeger, s bićem i vremenom. Utoliko nije sasvim neshvatljivo što i dalje slabo kopčamo šta nam se to, u stvari, dogodilo u poslednjih dvadesetak godina, a naročito je to neprovidno u zemlji Srbalja gde se ratovi još nisu završili jer se, u međuvremenu, nisu ni vodili (ona ćuška što smo je dobili po glavi u vidu minus inteligentnog bombardovanja 1999. godine jeste bila rat, ali nekako i nije).

Sarajevski filozof Ugo Vlaisavljević, možda upornije nego iko drugi sa prostora Titove Jugoslavije, pokušava da odgovori na to pitanje. Knjigom ogleda Etnopolitika i građanstvo on nastavlja projekt započet izvrsnom studijom Lepoglava i univerzitet iz 2003. godine, a izborom tekstova Rat kao najveći kulturni događaj, pisanih za opsade Sarajeva, on zatvara jedan mali, ali nipošto iscrpljen ciklus. Kako se uopšte dogodio, pita (se) Vlaisavljević, raspad Titove Jugoslavije, zbog čega je Jugoslavija popucala upravo po etničkim šavovima i kako to da komunizam, kao naizgled nadetnički, ili izvanetnički projekt, nije uspeo da upokoji plemenske sablasti? Činilo se, naime, da je komunistički režim smirio etničke tenzije iz Drugog svetskog rata, da je iznašao političke mehanizme koji bi došli na mesto etničkih sentimenata i strasti, te da je, s jedne strane potiskivanjem religije kao onoga što je išlo pod ruku sa etničkim, i uspostavljanjem proleterijata kao nadetničke političke snage s druge, problem sa pretpolitičke ravni bio prebačen na ravan politike. Ali upravo na tom mestu Vlaisavljević interveniše i pokazuje da je čitava komunistička priča, zapravo, išla na ruku etnonacionalizmima, te da je, kao takva, bila svojevrsna etnopolitika, temeljna priprema za krvavi pir. Na mesto prognane religije i marginalizovane crkve došle su komunistička ideologija i komunističke političke institucije, dok su etnički kalupi, u kojima je religija prebivala, ostali nedodirnuti. Etničkoj formi komunistička se ideologija samo prilagodila, ispunila ju je drugim sadržajem, ali je sam obrazac ostao isti. Interpretiran i institucionalizovan modernim političkim sredstvima, etnički ili etnoreligijski identitet postao je nacionalni identitet. Jugoslavija je, međutim, ostala multinacionalna (multikulturna), što znači da je svaki etno-religijski identitet bio i ostao zaseban. Dakle, iako je komunistički projekt bio pokušaj stvaranja političkog identiteta pre svega putem rada na klasnoj svesti radnika (što je bilo malo nezgodno s obzirom na to da je ona druga klasa naprosto zbrisana), on ipak nije išao za tim da istisne etničke identitete, nego da ih poveže i nekako pacifikuje po principu "bratstva i jedinstva". Upravo se ta nepolitička formula, taj nepolitički pokušaj pokazao kao klica koju će etnonacionalističke oligarhije krajem osamdesetih savršeno jasno da uoče, prigrabe i zalivaju sve dok ne izraste u mesoždersku biljku.

Drugi, jednako snažan motiv Vlaisavljevićevih tekstova, naročito onih sabranih u knjizi koja je pisana na licu mesta, pod kišom kuršuma i granata što su više od tri godine junački zasipali Sarajevo sa okolnih planina, brda i čuka, jeste održavanje ratne stvarnosti u onome što se, inače, smatra mirom. To je možda i najvažnija Vlaisavljevićeva intervencija: nije rat posledica ne-znano-čega-već, gluposti ili zle krvi, nego rat valja videti kao uzrok, rat je najveći kulturni događaj iz čije se mase crpe ona energija koja će da "greje" mir, da ga oblikuje i da ga čini produžetkom rata. Rat se nastavlja, samo drugim sredstvima. Mir, utoliko, nikada nije mir, nego ratni eho koji se sada ne širi rovovima, nego mirnodopskim institucijama, kulturnim ustanovama, eho koji se poput klina zabija u svest i tu, potmulo, škgruće svojim ubitačnim mehanizmima. Ovaj preokret samo na prvi pogled deluje paradoksalno, ali Vlaisavljevićeva analiza pokazuje da se male, patuljaste nacije, vojvodstva, sićušne etnije, konstituišu kao ratni subjekti koji se ni u miru ne oslobađaju svoje ratne logike.

Vlaisavljević nije opterećen istoriografijom i umesto da pati što ne može da prodre u arhive, on radije čita ono što nam je svima pred nosom, ama smo gadljivi na to: tekstove i dokumente komunističkih vođa i komunističkih teoretičara, tekstove etnonacionalističkih oligarha, ili, naprosto, novine. Iz te riznice on izdvaja crne bisere i niže ih na filozofsku nit nesvakidašnje čvrstine.

I još nešto. Ne treba nikako zaboraviti da je većina tekstova iz knjige Rat kao najveći kulturni događaj pisana u času kada su kroz prozor Vlaisavljevićevog stana uletali kuršumi velikog kalibra. Ta vrsta usredsređenosti i stoicizma, sama po sebi, ne dokazuje da je neko filozof. To dokazuje nešto drugo: sama knjiga. Nju je mogao da napiše samo filozof tananog duha, jakih nerava i uistinu vedroga srca.