Kultura
Koncert: Gibonni, Štark arena, Beograd, 20. X 2023.
foto: printscreen
Stadionska groznica
Gibonni pravi odrasle pesme, kroz njih je sazreo i to omogućava i svojim slušaocima. Ipak, neiživljena iz rane mladosti ostala je sklonost stadionskom roku, očitovana pretrpavanjem zvuka i bine
Imajući mnogo većih problema od slabe koncertne sezone, ne obaziremo se naročito na izostanak gostovanja svetskih zvezda u poslednje vreme u Beogradu, već uživamo u domaćoj i regionalnoj ponudi, “pojačanoj” koncertima koji su posle majskih tragedija u školi “Ribnikar” i oko Mladenovca odgođeni za ovu jesen. To što smo “ispali” iz mape poželjnih tačaka za evropske turneje velikih imena možda ima bar malo veze s opadanjem platežne moći u zemlji raskrečenog ekonomskog tigra, no ne znam dal’ nam se lepše piše za par meseci (posle izbora?) kad dolaze baš skupi nastupi Eda Širana i Rammstein. U međuvremenu, teško je prištedeti jer je ulazni nivo za veće koncerte – pa tako i ovaj o kom ćemo detaljnije – bar 2000 dinara, a zatim je raslojavanje ponude pouzdan pokazatelj rascepa društva u kom preživljavamo: i u halama su uvedene kategorije kao zakup barskog stola, uz finansijsku lestvicu sve do nebu-pod-oblake (zakup luksuzne lože, ekvivalent separea u klubovima) za novobogatune. Fan-pit je veći od celog podrumskog kluba, tu su nagužvani privilegovani obožavaoci-platiše, s benefitom npr. da mogu da šmrču dimnu zavesu. Pri pretresu na ulazima oduzimaju novčiće, kao da će neko (kafanski?!) gađati Umetnika kovanicama.
No, naravno, većini je mnogo zanimljiviji rivalitet u broju napunjenih (sestrinskih?) Arena u Beogradu i Zagrebu – čiji je “ražnjić” duži. Mutant-srpska tabloidska paljba po Dinu Merlinu zamukla je čim je Prija nanizala 5 ZG Arena, a sva silna čuđenja i objašnjenja zbrisana su briljantnom tamošnjom opaskom “Ceca bez balasta muža ratnog zločinca”. Slabo je da uzvratimo kako Gibonni izgleda kao pristojni brat Ace Lukasa. Srećom, Zlatan Stipišić Đibo (r. 1968. u Splitu) od Lukasa je kao bog od šeširdžije, jedino zajedničko im je hard-rokerska prošlost. Da, pomalo zaboravljeno, Đibo je onaj prćasti dugokosi klinac iz wannabe-metalskog Osmog putnika, s mačo-hitićem Lutko moja, takav sam ti ja (‘85). Danas je razlika i u gospo’skom radnom rasporedu: Stipišić između dva arenska koncerta priušti veče pauze, makar to bila i subota. Jer, Drage sestre moje…nije isto bubanj i harmonika (treći LP Osmog putnika, 1988, PGP RTB).
Posle ratova ‘90-ih ljubitelje dalmoškog popa iznenadilo je što je Oliver Dragojević u međuvremenu od šlager-festivalskog favorita i šmekera-hitmejkera postao ozbiljan albumski izvođač, “preformatirao” se i pobegao većini kolega. No, još je više zbunio podatak da je njegovu klasičnu Cesaricu napisao onaj nadobudni pevač i autor Džibo iz Osmog putnika, koji je i taj bend napustio krajem ‘80-ih da pređe u veće ali jadne Divlje jagode. Pričalo se i da ga Bregović merka za Bijelo dugme; to mu je stvarno mogao biti kraj karijere, unosna ali slepa ulica gde nadimak postaje Džiber. Uglavnom, promena Zlatanu strana nije bila, ionako je od panka i novog talasa došao u HM, pa posle pokušaja proboja na zapadno tržište skućio se u okrilju roka za odrasle (Adult Oriented Rock, AOR), dosadne američke ljušture, produkcijski nabudžene a isprazne. Srećom, još pre njegovog trećeg albuma Kruna od perja (1995, Croatia Records), s Cesaricom i U ljubav vjere nemam za Dragojevića, postalo je jasno da će Stipišića – sad kao autora od kalibra – izvući osećajne i melodične pesme. Sin jednog od najvažnijih etnomuzikologa-sakupljača klapske baštine, Điboni je veliki stvaralački krug prvi put zatvorio kada je klapa Cambi svoj treći album Vrime od nedije (2001, Dallas Records) opojno ispunila obradama njegovih pesama.
Pre deset godina Điboni je već trijumfovao u ovoj Areni – tada još nije nosila časno jevrejsko prezime, od narodnog heroja/hrvatske komunistkinje Nade ud. Štark – a u Sava centru je tri večeri nastupao 2016, iste godine kada je objavio album Familija (Aquarius) s Oliverom D. Uobičajeno razređenim izdanjima – poslednje je mini-album U po’ ure (2021, Dallas) – Điboni ostaje velika regionalna zvezda, redak primer muškarca koji uspeva da bude osećajan i ispoljava to bez patetike.
Više od 17.000 prisutnih u Areni smesta se odazvalo tim emocijama, naročito kad je krenula Činim pravu stvar. On pravi odrasle pesme, kroz njih je sazreo i to omogućava i svojim slušaocima. Ipak, neiživljena iz rane mladosti ostala je sklonost stadionskom roku, očitovana pretrpavanjem zvuka i bine. Neoni, ekrani i zupčanici bili su dovoljna scenografija i za znatno veći prostor; šestočlani prateći bend predvodio je iskusni gitarista/producent Nikša Bratoš, stari Đibov saradnik, a uz tri prateća vokala i povremeno duvački kvartet (mobilni, Umjetna inteligencija), teško je npr. ikad violinu čuti kao violinu i oteti se utisku da je i glas zvezde večeri donekle zatrpan (zaštićen?). Koncert vodi duhovito, zapevajućom konferansom, prvi gost je džez-pijanista Matija Dedić da demonstrira virtuoznu svirku, a mali gospel hor iz Londona počinje da ulazi/izlazi, u čemu je verovatno proveo više vremena nego u samom pevanju.
Đibonijev neostvareni san o proboju na zapadna tržišta i danas mu odjekuje angažovanjem svetskih imena da sviraju na njegovim snimcima, ponekim refrenom na engleskom itd. Večeras uživo replicira rokerima omiljenu duet-tačku s crnom pevačicom, i Stefani Saunds (Stephanie Sounds) je dobra na tom zadatku, zato je valjda i pratila mnoge zvezde. Pesme polažu slojeve sete i nade, Nisi više moja bol, Judi, zviri i beštimje, Ispod moga pramca (Tempera), Libar… ali nigde prostora da zvuk “diše”, sve je popunjeno od-zida-do-zida, zapravo nema dinamike. Kao i ranije, defiluju gosti, prvo elegantna Konstrakta u dugom belom, za baladu Tajna vještina može da pusti glas i toplo je dočekana, no posle toga kreću u nesretni pokušaj jugo-fanka, stihovima iritirajuću Zašto praviš slona od mene, hit Dina Dvornika (za kog je Stipišić Jr. pisao i više nego za Olivera). Nešto kasnije, neizbežno, upada i Damir Urban u toaleti Bože Vreće; neobjašnjivo mi je zašto Điboni toliko godina gura/šlepuje Urbana.
Kad sam prvi put posle preduge pauze ‘90-ih bio opet na koncertu Olivera Dragojevića, u krcatoj sarajevskoj Skenderiji, praćen malim sastavom, majstor je nimalo nežnu sportsku halu časom pretvorio u prisnu lokalnu konobu, gde je i sam s akustičnom gitarom mogao da nam pruži potpuno uživanje. Điboni, međutim, kao da stadionski koncert “zipuje” za dvoranu i kao da publici koja nikad ne ide na rok koncerte hoće sve da priušti u tih par sati; suvišna ambicija. Doduše, prihvatam i da sam bio jedini nezadovoljan u toj masi, samo je meni bivalo dosadno, no su mi odlične pesme pomogle da prebrodim – Udica, U ljubav vjere nemam – a već 20 godina ambasador dobre volje UNICEF-a očito svojim naporom protiv bele kuge na Balkanu hoće da postane i beli (sic!) Beri Vajt.
Prošli smo i drugi sat, ovacije nisu duge jer se Đibo brzo vratio, Oprosti, silazak u publiku, na sredini Arene spušta se (na predviđeno/obezbeđeno mesto) maketa sahat-kule dovoljno velika da pevač i par muzičara uđu u nju i pojave se na vrhu. Nije prava kulminacija, ali jeste najbolje za kraj, Ovo mi je škola, Svi moji punti… niko ne gleda ka pozornici, otud odjednom Urban opet zapomaže nešto voda–vatra–ono–njegovo! Zalud pomreše EKV i Massimo ako će ovaj doveka da nas davi! Valjda ga je neko upozorio, te se dočepasmo nekako Cesarice, melema.
No, naravno, većini je mnogo zanimljiviji rivalitet u broju napunjenih (sestrinskih?) Arena u Beogradu i Zagrebu – čiji je “ražnjić” duži. Mutant-srpska tabloidska paljba po Dinu Merlinu zamukla je čim je Prija nanizala 5 ZG Arena, a sva silna čuđenja i objašnjenja zbrisana su briljantnom tamošnjom opaskom “Ceca bez balasta muža ratnog zločinca”. Slabo je da uzvratimo kako Gibonni izgleda kao pristojni brat Ace Lukasa. Srećom, Zlatan Stipišić Đibo (r. 1968. u Splitu) od Lukasa je kao bog od šeširdžije, jedino zajedničko im je hard-rokerska prošlost. Da, pomalo zaboravljeno, Đibo je onaj prćasti dugokosi klinac iz wannabe-metalskog Osmog putnika, s mačo-hitićem Lutko moja, takav sam ti ja (‘85). Danas je razlika i u gospo’skom radnom rasporedu: Stipišić između dva arenska koncerta priušti veče pauze, makar to bila i subota. Jer, Drage sestre moje…nije isto bubanj i harmonika (treći LP Osmog putnika, 1988, PGP RTB).
Posle ratova ‘90-ih ljubitelje dalmoškog popa iznenadilo je što je Oliver Dragojević u međuvremenu od šlager-festivalskog favorita i šmekera-hitmejkera postao ozbiljan albumski izvođač, “preformatirao” se i pobegao većini kolega. No, još je više zbunio podatak da je njegovu klasičnu Cesaricu napisao onaj nadobudni pevač i autor Džibo iz Osmog putnika, koji je i taj bend napustio krajem ‘80-ih da pređe u veće ali jadne Divlje jagode. Pričalo se i da ga Bregović merka za Bijelo dugme; to mu je stvarno mogao biti kraj karijere, unosna ali slepa ulica gde nadimak postaje Džiber. Uglavnom, promena Zlatanu strana nije bila, ionako je od panka i novog talasa došao u HM, pa posle pokušaja proboja na zapadno tržište skućio se u okrilju roka za odrasle (Adult Oriented Rock, AOR), dosadne američke ljušture, produkcijski nabudžene a isprazne. Srećom, još pre njegovog trećeg albuma Kruna od perja (1995, Croatia Records), s Cesaricom i U ljubav vjere nemam za Dragojevića, postalo je jasno da će Stipišića – sad kao autora od kalibra – izvući osećajne i melodične pesme. Sin jednog od najvažnijih etnomuzikologa-sakupljača klapske baštine, Điboni je veliki stvaralački krug prvi put zatvorio kada je klapa Cambi svoj treći album Vrime od nedije (2001, Dallas Records) opojno ispunila obradama njegovih pesama.
Pre deset godina Điboni je već trijumfovao u ovoj Areni – tada još nije nosila časno jevrejsko prezime, od narodnog heroja/hrvatske komunistkinje Nade ud. Štark – a u Sava centru je tri večeri nastupao 2016, iste godine kada je objavio album Familija (Aquarius) s Oliverom D. Uobičajeno razređenim izdanjima – poslednje je mini-album U po’ ure (2021, Dallas) – Điboni ostaje velika regionalna zvezda, redak primer muškarca koji uspeva da bude osećajan i ispoljava to bez patetike.
Više od 17.000 prisutnih u Areni smesta se odazvalo tim emocijama, naročito kad je krenula Činim pravu stvar. On pravi odrasle pesme, kroz njih je sazreo i to omogućava i svojim slušaocima. Ipak, neiživljena iz rane mladosti ostala je sklonost stadionskom roku, očitovana pretrpavanjem zvuka i bine. Neoni, ekrani i zupčanici bili su dovoljna scenografija i za znatno veći prostor; šestočlani prateći bend predvodio je iskusni gitarista/producent Nikša Bratoš, stari Đibov saradnik, a uz tri prateća vokala i povremeno duvački kvartet (mobilni, Umjetna inteligencija), teško je npr. ikad violinu čuti kao violinu i oteti se utisku da je i glas zvezde večeri donekle zatrpan (zaštićen?). Koncert vodi duhovito, zapevajućom konferansom, prvi gost je džez-pijanista Matija Dedić da demonstrira virtuoznu svirku, a mali gospel hor iz Londona počinje da ulazi/izlazi, u čemu je verovatno proveo više vremena nego u samom pevanju.
Đibonijev neostvareni san o proboju na zapadna tržišta i danas mu odjekuje angažovanjem svetskih imena da sviraju na njegovim snimcima, ponekim refrenom na engleskom itd. Večeras uživo replicira rokerima omiljenu duet-tačku s crnom pevačicom, i Stefani Saunds (Stephanie Sounds) je dobra na tom zadatku, zato je valjda i pratila mnoge zvezde. Pesme polažu slojeve sete i nade, Nisi više moja bol, Judi, zviri i beštimje, Ispod moga pramca (Tempera), Libar… ali nigde prostora da zvuk “diše”, sve je popunjeno od-zida-do-zida, zapravo nema dinamike. Kao i ranije, defiluju gosti, prvo elegantna Konstrakta u dugom belom, za baladu Tajna vještina može da pusti glas i toplo je dočekana, no posle toga kreću u nesretni pokušaj jugo-fanka, stihovima iritirajuću Zašto praviš slona od mene, hit Dina Dvornika (za kog je Stipišić Jr. pisao i više nego za Olivera). Nešto kasnije, neizbežno, upada i Damir Urban u toaleti Bože Vreće; neobjašnjivo mi je zašto Điboni toliko godina gura/šlepuje Urbana.
Kad sam prvi put posle preduge pauze ‘90-ih bio opet na koncertu Olivera Dragojevića, u krcatoj sarajevskoj Skenderiji, praćen malim sastavom, majstor je nimalo nežnu sportsku halu časom pretvorio u prisnu lokalnu konobu, gde je i sam s akustičnom gitarom mogao da nam pruži potpuno uživanje. Điboni, međutim, kao da stadionski koncert “zipuje” za dvoranu i kao da publici koja nikad ne ide na rok koncerte hoće sve da priušti u tih par sati; suvišna ambicija. Doduše, prihvatam i da sam bio jedini nezadovoljan u toj masi, samo je meni bivalo dosadno, no su mi odlične pesme pomogle da prebrodim – Udica, U ljubav vjere nemam – a već 20 godina ambasador dobre volje UNICEF-a očito svojim naporom protiv bele kuge na Balkanu hoće da postane i beli (sic!) Beri Vajt.
Prošli smo i drugi sat, ovacije nisu duge jer se Đibo brzo vratio, Oprosti, silazak u publiku, na sredini Arene spušta se (na predviđeno/obezbeđeno mesto) maketa sahat-kule dovoljno velika da pevač i par muzičara uđu u nju i pojave se na vrhu. Nije prava kulminacija, ali jeste najbolje za kraj, Ovo mi je škola, Svi moji punti… niko ne gleda ka pozornici, otud odjednom Urban opet zapomaže nešto voda–vatra–ono–njegovo! Zalud pomreše EKV i Massimo ako će ovaj doveka da nas davi! Valjda ga je neko upozorio, te se dočepasmo nekako Cesarice, melema.
