Tri bela kvadrata na crvenoj pozadini – znak festivala austrijskog filma, poznatog pod nazivom Diagonale, mogu da se shvate kao derivat zastave Republike Austrije, teško kao prava geometrijska predstava duži koja spaja dva temena. Obrisi Republike Austrije u bilo kojoj aproksimaciji skoro nikako ne mogu da se protumače kao četvorougao. Grac, glavni grad Štajerske (250.000 stanovnika, od kojih su petina studenti), ipak je središte Austrije, centar Centralne Evrope, čvor niza dijagonala koje uz Muru protiču gradom. Naredne 2003. godine Grac postaje kulturna prestonica Evrope, u tom smislu, mnoge festivalske akcije pripremaju ga za značajnu godinu.

Festival Diagonale 2002. predstavio je igrane filmove (ukupno 17, koliko je proizvedeno za 12 meseci, od kojih su četiri: Pasji dani Ulriha Zajdla, K.aF.ka fragment Kristijana Froša, Učiteljica klavira Mihalea Hanekea i Tirana godine nulte Fatmira Koćija, kao specijalna projekcija u Gracu, već viđeni u Beogradu u okviru Nedelje kulture Beča, Festivala autorskog filma i Festa), dugometražne dokumenatrne filmove (23 snimljena na tridesetpetomilimetarskoj traci i videu) i animirane, avangardne, kratkometražne, apstraktne/nenarativne filmove i austrijsku video scenu. Nekoliko žirija sačinjenih od filmskih profesionalaca s nemačkog govornog područja ocenjivalo je filmove i dodelilo nagrade najboljem bioskopskom filmu za inovativnost u dvema kategorijama, najbolji film po oceni mladih, nagradu Kodak… Novčani iznosi, po napuštanju starih šilinga, bili su izraženi u novoj evropskoj valuti: Velika nagrada Diagonale 14.506 eura, Nagrada za inovativnost 3634 eura, što je pokazalo da je nastupila nova stvarnost, ali da se vreme (=novac) još računa na stari način.

Višestruko nagrađen u Kanu 2001. film Učiteljica klavira Mihalea Hanekea i nagrađeni i u Veneciji 2001. istaknuti film Pasji dani Ulriha Zajdla nisu se našli među nagrađenim jer su se njihove domaće premijere dogodile pre festivala u Gracu. Velika nagrada Diagonale 2002. dodeljena je, uz demonstrativno povlačenje iz žirija gospođe Barbare Frencen, filmu Praznik za sve Frica Lenera. Film je sniman od 1996. do 2002, s Klausom Marijom Brandauerom, Žilijet Greko, muzom egzistencijalizma, i buketom dvadesetogodišnjih manekenki. U Katedrali u brdu, kamenoj hali izdubljenoj u brdu, nekadašnjem skloništu od avionskih napada koje je zaštitni znak Graca, odluka žirija da nagrada ide 173 minuta dugom filmu od 6.000.000 eura izazvala je frenetično desetominutno zviždanje. Direktori festivala Kristine Dolhofer i Konstantin Vulf pozdravili su reakciju publike. Kada zamirišu pare, nije na odmet podsetiti se da je Ministarstvo za kulturu Republike Austrije smanjilo podršku plodnom i uspešnom u inostranstvu nagrađivanom austrijskom filmu za čitavu trećinu.

Diagonale 2002. predstavio je nekoliko izuzetnih projekata, pre svega, film Stanje stvari; Austrija u šest poglavlja: novembar 2000. – oktobar 2001, reakciju četvoro filmskih umetnika kojima savest nije dopustila da ćute o aktuelnim političkim tokovima u Austriji. Barbara Albert (Severno predgrađe, njen igrani film o izbeglicama s prostora bivše Jugoslavije prikazan je pre tri godine na Festivalu autorskog filma), Ulrih Zajdl (čiji je film Pasji dani zadiranjem u ćorsokake austrijske provincije uznemirio i uzbudio publiku Festa 2002), Mihale Glavoger i Mihael Štruminger, po modelu čuvenog filma Nemačka u jesen, koji su po smrti petoro zatvorenika u zatvoru Štamhajm i otmici industrijalca Šlajera u Nemačkoj snimili Fasbinder, Kluge, Šlendorf… pokušali su da osvetle opskurne strane društva, opasnu ivicu koja deli nacionalizam od mnogo opasnijeg izma. Kao i predložak, film Stanje stvari potvrđuje angažman i aktivitet (=opominjuću funkciju) filma Nemačka u jesen, ali pretežno dokumentaristički pruža mogućnost pogrešnog čitanja (identifikovanja = nalaženja) podrške umesto osude i ograđivanja od predstavljenih stavova.

Film je., autorska kompilacija najstarijih filmova koju je sačinio profesor Gustav Dojč, izuzetan je model za oživljavanje filmskih arhiva. Elsewhere Nikolasa Gejrhaltera (Godina nakon Dejtona, Fest 1998), 240-tominutni kreativan dokumenaran film sniman 12 meseci na svim kontinentima, više je nego unapređenje Discovery Channela i predstavljanje ljudskog lica dokumentariste. Na svim morima Johanesa Holchauzena ubedljiv je i konačan prikaz raspada sovjetske imperije kroz priču o nosaču aviona, ponosu sovjetske mornarice koji završava kao transport corpo morto od Murmanska do voda Južnog kineskog mora.

Paralelni događaji festivala Diagonale bili su projekti Festivali u dijalogu (predstavljanje festivala u Oberhauzenu i Fuau), Posveta Heni Honigman, holandskoj umetnici dokumentarnih filmova, Posveta Aleksander Hamidu, saradniku Maje Deren, koji je pored temelja američkog avangardnog filma unapredio i američki namenski – propagandni film, Image Transfers: film(net)working in South Eastern Europe u okviru koga je održan razgovor o potrebama, mogućnostima i efektima ogledanja i umrežavanja u oblasti filma na jugoistoku Evrope i o podršci ovim pokretima na koje su spremne institucije u Centralnoj Evropi. Panel Image Transfers bio je izvanredna prilika za prepoznavanje pozitivne energije u regionu i detektovanju mehanizama koji mogu biti delotvorni. Pare nisu zamirisale, ali je otkriveno da ih je moguće pobuditi.

Čvorište Grac bilo je i stalni je funkcionalan presek dijagonala austrijske, centralnoevropske i umetnosti regiona: Jovan Čekić, Rasim, Mirjana Đorđević, Oliver Musoivik, Milica Tomić, Uroš Đurić… izlagali su u galerijama Muzeja moderne umetnosti, Galerije u parku, u galeriji Rotor koja je specijalizovana za umetnost jugoistoka Evrope. Film se ka Gracu usmeravao mnogo opreznije. Graz Zweitausenddrei Kulturhauptstadt Europas verovatno će doneti novu brzinu u interregionalnom saobraćaju.