Ko se seća "pastirskog roka" – koji je zapravo mnogo stariji od Bijelog dugmeta, samo što mu je ono prvo znalo naći prolaz do "širokih narodnih masa" – taj se neće začuditi ni onome što bi se moglo nazvati pastirskom pornografijom u Srbalja i okolnih naroda i narodnosti: radi se o možda ganutljivo naivnom, ali nesumnjivo srčanom pokušaju da se neka karakteristično "glamurozna" (čak i u namernoj, "grandžerskoj" odrpanosti) Opšta Mesta zapadnjačke pop-kulture ili pratećih podzemnih žanrova "prekodiraju" na ono što bi imalo biti "ovdašnji mentalitet", jedna pretpostavljeno rustikalna "slika sveta". A ova je, dakako, takođe konstrukt svoje vrste, koji odavno nema mnogo veze sa mutantnim "kulturnim obrascem" realne savremene Srbije, one u kojoj i ono nešto preostalih stvarnih čobana radije pevucka o koka-koli, marlboru i suzukiju nego o pašnjacima i ovcama. I šta onda preostaje "subverzivcima" nego da baš na zelenim travnatim tepisima tih nekadašnjih simbola ruralne neiskvarenosti snimaju skaredne scene?!

Dugometražni dokumentarac Mladena Đorđevića Made in Serbia (produkcija Arhitel, SCG 2005), koji se ovih dana – hvala Majklu Muru makar za ovaj trend! – s uspehom "vrti" u redovnoj bioskopskoj distribuciji, pronicljiv je uvid u jedan "podzemni svet" koji takoreći gerilski deluje usred em patrijarhalne, em od bede gologuze Srbije… Radi se o lokalnoj štap-kanap porno-produkciji, tako tugaljivo drugačijoj od svega što se može videti u Belom Svetu. Zašto drugačijoj, zar ljudi ne rade Smešne Kretnje uvek i svugde na manje-više isti način, sa oskudnim varijacijama a la rupa ovamo-onamo, ruka ovamo-onamo? I zar barem goli nismo svi jednako odeveni? Naravno. Samo, Đorđević ne pravi porno-film, nego film o pornografiji: otuda ga mnogo više zanima sve ono što okružuje ovu produkciju u ovdašnjim poluilegalnim i low-budget okolnostima. I, jakako, ko su uopšte ti ljudi, oni koji iznajmljuju svoje telo tuđem voajerizmu?

Junaci ove priče donkihotovski su Vitezovi (i vitezice) Tužnog Lika, nadobudni kurajberi i, khm, "žanrovski zanesenjaci" koje još drži vera da će se pre ili kasnije trijumfalno probiti kroz svet svojom uzdignutom alatkom, ili pak rezignirani marginalci i luzeri – mahom sredovečni – koji su se manuli bilo kakvih iluzija o sebi i o svetu, i odavno ne očekuju ništa više od toga da pregrme još poneku godinu u ovoj Dolini Suza, jal’ radom na njivi ili u fabrici, jal’ tucanjem pred kamerama, nije važno. Pare ne smrde – nije li to fundamentalna tranziciona mantra?! – a oni svojom javnom erotskom gimnastikom bezbeli ne sudeluju ni u čemu kriminalnom. Vlasnik većine domaćih porno-publikacija Slobodan Stanković njima je i otac i majka, i šef i spasilac; Đorđević ga vešto portretiše kao tipičnog srpskog trange-frange biznismena, pomalo sklonog mistifikaciji svog preduzetništva te filozofiranju-na-prazno, ali u osnovi ni po čemu suštinski različitog – naprotiv, kanda i poslovno poštenijeg – od likova koji se bave valjanjem žvaka ili kuglagera na veliko. No, galerija "izvršilaca" ipak je najživopisnija: od napaljenog Dina – ozbiljnog poznavaoca, teorijskog i praktičnog – koji uredno trenira ne bi li dosegao slavu svojih kuratih belosvetskih uzora, preko mlađanog Vrščanina Đurice, emancipovanog univerzalca sposobnog da radi i na struju i na baterije, koji će rado podeliti s nama milje deklasirane suburbane margine sa koje je ponikao, pa banatskog Rumuna Simeona Daždee, nemilosrdnog egzekutora koji u svom selu uživa status andergraund-superstara i kojeg ćemo videti kako u notornoj balkanskoj žanr-sceni ispija pivčugu sa tipičnim paorskim ortacima u seoskom bircuzu, pa do sredovečne Eržike iz Debeljače (bajdvej: šta to ima u zemlji, vodi i vazduhu Južnog Banata da toliko podstiče raskalašnost? Većina junaka filma je iz tog kraja…), koja uživa punu porodičnu potporu jerbo je i njen muž u istom biznisu, a koja inače uverljivo nastupa kao tipična banatska domaćica, žena i majka, vazda rada da se prihvati svakog posla koji donosi pare u kuću. Najdirljivija je scena pred kraj filma, kada se Eržika SMS-porukom raspituje kod režisera zna li za kakvo snimanje u blizini, pošto stiže zima, a njima fale pare za drva…

I ta je scena možda i pravi "ključ" filma: iako je Made in Serbia mestimice beskrajno duhovit, Đorđević se ne ruga i ne sprda sa svojim junacima, prikazujući ih kao nekakve Jadnike nad kojima ćemo se Mi U Publici nadmoćno cerekati; takođe, ne prikazuje ih ni kao Grešnike ogrezle u Bludu zbog kojeg će goreti u paklu, niti ih pak "fanovski" olako mitologizuje i konstruiše "glamur" tamo gde ga nema čak ni u tragovima, baš kao što nema ni ozbiljnog novca, ni bilo čega drugog sem životarenja na prezrenoj margini. Onaj preovlađujući, a sasvim nenametljivi gorkoslatki ton filma dolazi otuda što nam ti ljudi i njihove iščašene sudbine govore ponešto o svima nama, što oni – koliko god bio apartan način na koji dolaze do svoje crkavice – nisu nikakve Cirkuske Atrakcije sa kojima mi nemamo nikakve veze. Sirotinjska i dozlaboga amaterska i naivna, u nekom u međuvremenu izgubljenom smislu reči zaista "seljačka", srpska pornoprodukcija izgleda otprilike onako nahereno i dronjavo kao i većina stvari "iznad površine" u ovoj zemlji, a njeni su protagonisti samo obični, tužni i zagubljeni ljudi, stoici koji će pomireno na sebe primiti kible odijuma licemernog patrijarhata, ali koji se na kraju ne doimaju kao osobe bez očuvanog jezgra ljudskog dostojanstva, vaistinu ne. Zato i ono čime se bave u ovakvom kontekstu deluje tek kao nekakav dirljivi treš, i otuda je, na koncu konaca, nekako nepodnošljivo čedno.