U predstavi Crnogorskog narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, reditelj Branislav Mićunović, uz saradnju sa dramaturgom Aleksandrom Radulovićem i stručnim konsultantom Nikom Gorščičem, smelo je adaptirao Noru Henrika Ibzena, i to tako što ju je redukovao na samo jednu paradramsku situaciju. U neobaveznom ćaskanju između Helmera, Nore, doktora Ranka, gospođe Linde i Krogstada u toku pauze za pušenje na nekom prijemu – situacija koja po svojoj konverzacionoj strukturi i žovijalnoj atmosferi podseća na salonske komedije – stvaraju se, nabacivanjem namerno nepovezanih i ispremeštanih verbalnih i situacionih lajtmotiva, obrisi Ibzenove priče… Uzgred, tvrdnja da je u ovoj adaptaciji Nora svedena na treći čin, koja se mogla čuti u javnosti, pogrešna je: opisana situacija sastavljena je od replika iz celog komada (iako radikalno preraspoređene i donekle modifikovane, skoro sve replike su Ibzenove) i ponajpre se može smestiti u nepostojeću scenu prijema koji se odvija između drugog i trećeg čina.

Šta se postiglo ovom drastičnom adaptacijom? Najočigledniji rezultat jeste potpuna razgradnja Ibzenove vrlo čvrste dramske forme, zasnovane na jasnoj motivaciji likova, povezanom i uzlaznom razvoju događaja, vešto uklopljenim intrigama (otkrivanje mračne tajne iz prošlosti, dospeće fatalnog pisma), itd. Međutim, postavlja se pitanje šta je svrha ovakvog postupka dramaturške negacije: ako se ne prihvata čvrsta, zatvorena i konvencionalna forma građanske, realističke drame, ne treba prekrajati Ibzena – samo treba izabrati i postaviti nekog drugog pisca.

Čini se, ipak, da se ambicije adaptacije i na njoj zasnovane predstave ne sastoje u negaciji određene dramske forme, već u tematskom i značenjskom izoštravanju i pomeranju. Ambijent sveopšte trivijalnosti i cinizma, zasnovan pre svega na likovima doktora Ranka (Predrag Ejdus) i Helmera (Vojislav Brajović), u kombinaciji sa povremenim prodorima smirene, hladne i bezobzirne surovosti oličene u liku ucenjivača Krogstada (Branimir Popović), nudi ovlašnu ilustraciju moralno rastočenog sveta u kome su društvene anomalije Ibzenovog vremena potencirane do te mere da se gotovo ne prepoznaju – danas je celo društvo postalo jedna velika anomalija.

Dakle, koncept predstave svodi se samo na izvesno značenjsko zaoštravanje, dok neko bitno pomeranje sasvim sigurno izostaje: izneta teza da u ovoj postavci Nora više nije komad o problemima ženske emancipacije već o izazovima društva u tranziciji nema ozbiljno utemeljenje. Ono što jedino uspeva da se probije kroz dramski nefokusiran salonski razgovor jeste upravo rudimentirana verzija originalne Ibzenove priče: jedan muškarac ucenjuje ženu, njen muž je ne štiti od ucenjivača, žena napušta muža i odlazi. Cela drama se dešava u kratkom, odlično odigranom trenutku kada Nora (Jasmina Ranković) rešava da definitivno napusti muža i porodicu.

Ovakva adaptacija, dakle, nije pružila mnogo materijala na dramskom planu, ali je zato poslužila kao pretekst za izgradnju određenog scenskog stila. Reditelj Branislav Mićunović dosledno gradi pročišćen, minimalistički teatarski izraz, zasnovan na nekoliko efektnih i metaforičnih scenskih rešenja: prazan prostor sa samo dve "stajaće" pepeljare, neprekidno pušenje (krajnje otvoren znak koji možemo tumačiti na različite načine: kao izraz neurotičnosti, žovijalnosti, dekadentnosti, raspadanja), Brajovićeva igra sa leđima okrenutim publici (takođe otvoren znak koji može da ukazuje na laž ili kukavičluk Helmerovog sveta), simbolično grupisanje aktera u zavisnosti od trenutnog interesa i odnosa snaga, itd. Uz dramsku nedorečenost adaptacije, ovakav scenski jezik, koji načelno treba podržati, zaokružuje utisak da se predstava Nora Crnogorskog narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta ipak svodi na jednu ambicioznu, zanimljivu ali samodovoljnu stilsku vežbu.